Заливски рат је био сукоб између Ирака и коалиционих снага 35 држава под мандатом Уједињених нација и вођством Сједињених Држава, са циљем да се протерају ирачке снаге које су окупирале Кувајт.
Увод у рат је била ирачка инвазија на Кувајт 2. августа 1990. године, пратећи недоказану оптужбу Ирака да Кувајт нелегално црпи нафту из извора дуж ирачке границе. Инвазија је била суочена са тренутним економским санкцијама против Ирака од стране Уједињених нација. Непријатељства су почела у јануару 1991, a исход је била одлучујућа победа коалиционих снага, које су истерале ирачке снаге из Кувајта са минималним губицима у људству. Копнене и ваздушне битке су вођене у Кувајту, Ираку и у граничним деловима Саудијске Арабије. Рат се није проширио изван ових територија, иако је Ирак испалио ракете на израелске градове.
Име Заливски рат или рат у Персијском заливу је најчешће име за сукоб Ирака са западним земљама. Ова имена су користила већина познатих новинара и историчара у САД. Сукоб је такође познат Американцима као Операције Пустињски штит и Пустињска олуја, а Британцима као Операција Гренби. Кувајћани и већина арапских чланова коалиције су називали сукоб као ”рат за ослобођење Кувајта”. У Ираку, рат је често називан ”Мајка свих битака”.
Узроци Пре Првог светског рата, по Англо-отоманском споразуму из 1913, Кувајт је сматран за аутономну област у Отоманском Ираку. После рата, Кувајт је пао под британску управу која је третирала Кувајт и Ирак као одвојене државе познате као емирати. Ипак, ирачки званичници нису признавали легитимност кувајтске независности и ауторитет кувајтског емира. Ирак никада није признао независност Кувајта и Уједињено Краљевство је шездесетих година разместила трупе у Кувајту да спречи анексију од стране Ирака.
Током Ирачко-Иранског рата, Кувајт је био у савезу са Ираком, највише захваљујући ирачкој борби против од шиитског Ирана. После рата, Ирак је био врло задужен према неколико арапских земаља, укључујући 14 милијарди долара дуга према Кувајту. Ирак се надао да ће вратити своје дугове дижући цену нафте на светском тржишту смањујући произведену количину, али је Кувајт повећао производњу, смањујући цену, покушавајући тиме да избори већу подршку света због расправе око границе између Кувајта и Ирака. Након тога је Ирак почео да оптужује Кувајт да црпи нафту из ирачких нафтних извора, а осим тога, Ирак је тврдио да је водио рат у заједничком интересу свих арапских земаља против Ирана и да би зато требало да Кувајт и Саудијска Арабија преговарају или отпишу ирачка ратна задужења. Ирачки председник Садам Хусеин је тврдио да је територија Кувајта била ирачка провинција, коју су империјалисти одвојили. Припајање је би било коришћено за решавање економског спора, а Кувајту би било дозвољено да црпи ирачке залихе све док је под заштитом Ирака.
Рат са Ираном је такође изазвао уништење скоро свих ирачких лука у Персијском заливу, одсецајући главни ирачки трговачки излаз. Многи у Ираку су очекивали у будућности настављање рата са Ираном и мислили су да се безбедност Ирака може гарантовати контролисањем више обале Персијског залива, укључујући више лука. Кувајт је зато био привлачна мета.
Идеолошки, инвазија на Кувајт је била оправдана кроз позив на арапски национализам. Кувајт је био описиван као природни део Ирака, одвојен у интересу британског империјализма. Припајање Кувајта је било објашњено као корак на путу ка великом Арапском савезу. Инвазија је такође била у блиској вези са осталим догађајима на Средњем истоку. Прва Интифада је беснела у Палестини, а већина арапских земаља, укључујући Кувајт, Саудијску Арабију и Египат, су биле зависне од Запада. Садам је зато представљао себе као једног арапског државника који има воље да се супротстави САД и Израелу.
Предратни ирачко-амерички односи Доналд Рамсфелд, изасланик америчког председника Роналда Регана, и Садам Хусеин 20. децембра 1983.|мини И пре рата, ирачко-амерички односи су били хладни и Ирак је био сматран за савезника Совјетског Савеза. САД су биле забринуте због ирачког непријатељства према Израелу и непристајања на мировне напоре као остале арапске земље. Оне су такође осуђивале ирачку подршку разним арапским и палестинским милитантним групама као што су Абу Нидал, што је довело до укључења Ирака у првобитну листу земаља које спонзоришу тероризам 29. децембра 1979. године. САД су остале званично неутралне током почетка Ирачко-иранског рата, иако је претходно била понижена због иранске кризе са таоцима која је трајала 444 дана и надала се да Иран неће победити. Ипак, марта 1982, Иран је започео успешну контраофанзиву (операција Непорецива победа). У нади да ће поправити односе са Ираком, Ирак је уклоњен са листе спонзора тероризма. Привидно, то је било због поправљања режима, иако је бивши помоћник америчког секретара за одбрану Ноел Кох касније изјавио: ”нико није сумњао у наставак ирачке помоћи тероризму... Прави разлог је био да им се помогне да успе у рату против Ирана”. Са новим иранским успесима у рату и неуспехом мировних преговора у јулу, продаја оружја из других земаља (најважније СССР, Француска, Египат и Кина) је достигла врхунац 1982, али као препрека за могуће ирачко-америчке односе је остао Абу Нидал који наставио да делује уз званичну подршку Багдада. Када је група избачена из Сирије у новембру 1983, Реганова администрација је послала Доналда Рамсфелда као специјалног представника да успостави односе.
Због страха да би револуционарни Иран могао да порази Ирак и прошири Исламску револуцију на друге блискоисточне земље, САД су почеле да пружају помоћ Ираку. Од 1983. до 1990. године, америчка влада је дозволила продају оружја Ираку у вредности од 200 милиона долара, према Стокхолмском међународном институту за мир. Ова трговина је представљала мање од 1% оружја продатог Ираку у том периоду, иако су САД такође продавале хеликоптере, који, мада су били предвиђени за цивилне потребе, одмах били искоришћени у рату против Ирана.
Истрага сенатског комитета за банкарство 1994. године је установила да је америчко министарство трговине одобрило превоз биолошких агенаса за научне сврхе у Ирак средином осамдесетих, укључујући Bacillus anthracis (антракс), касније означеног од стране Пентагона као кључну компоненту ирачког програма биолошког оружја, као и Clostridium botulinum, Histoplasma capsulatum, Brucella melitensis и Clostridium perfringens. Извештај Комитета је напоменуо да сваки од њих разматран од стране разних земаља као биолошко оружје. Документи америчке владе са којих је скинута ознака тајности показују да је влада потврдила да Ирак користио хемијско и биолошко оружје скоро свакодневно током рата почевши од 1983. Председник сенатског комитета, Дон Ригл је рекао: ”извршни део наше владе је одобрио 771 различитих лиценци за продају технологије Ираку. И ја мислим да је то поражавајуће сведочанство. ”
Америчка влада је првенствено обезбеђивала Ираку економску помоћ. Рат се Ираном и поремећај у извозу ирачке нафте су довели да Ирак западне у велике дугове. Економска помоћ америчке владе је помогла Садаму Хусеину да настави да користи ресурсе за рат који би у супротном случају био изгубљен. Између 1983. и 1990. године, Ирак је примио 5 милијарди долара кредита од министарства пољопривреде, почевши од 400 милиона у 1983, повећавајући се на милијарду годишње у 1988. и 1989. години и коначно се завршавајући са 500 милиона долара које су биле обећане у 1990. години. Осим кредита за пољопривреду, САД су обезбедиле Хусеину и друге позајмице. У 1985. години, америчка Банка за увоз/извоз је понудила више од 684 милиона долара кредита Ираку да сагради нафтовод кроз Јордан, а радове би обављала грађевинска фирма из Калифорније Бехтел Корпорешјн.
Ипак, како је рат одмицао, било је покушаја у америчком Конгресу да дипломатски и економски изолује Ирак због бриге о људским правима, његовог драматичног повећања војске и непријатељству према Израелу.
Ови напори су били одбачени од стране неких конгресмена, иако су неки владини званичници, међу њима и шеф Регановог политичког штаба и помоћник секретара за источноазијска питања Пол Волфовиц, нису сложили са давањем подршке ирачком режиму.
Односи изнађу Ирака и САД су остали савезнички све до дана када је Ирак напао Кувајт. 2. октобра 1989. године, председник САД Џорџ Буш Старији је потписао тајну директиву 26, која је почињала: ”Приступ нафти из Персијског залива и безбедност кључних држава у овом региону је од виталног значаја за сигурност САД.” Са поштовањем према Ираку, директива говори: ”Нормални односи између САД и Ирака ће послужити нашим дужим интересима и промовисаће стабилност у Заливу и Средњем истоку. ”
Крајем јула 1990. године, како су преговори између Ирака и Кувајта стали, Ирак је нагомилао трупе на граници са Кувајтом и позвао америчког амбасадора Ејприл Глеспи на ненајављени састанак са председником Ирака Садамом Хусеином. Два транскрипта са тог састанка су начињена и оба су контроверзна. Према транскриптима, Садам је објаснио свој проблем са Кувајтом, уз обећање да неће напасти Кувајт пре још једне рунде преговора. У верзији објављеној у Њујорк Тајмсу 23. септембра 1990, Глеспи је изразила забринутост због мобилизације војске, али је додала: ”Немамо никакво мишљење о арапско-арапском сукобу, као што су ваша неслагања са Кувајтом у вези границе. Ја сам била у америчкој амбасади у Кувајту током касних шездесетих. Инструкције које смо имали у том периоду су била да не би требало да изражавамо мишљење о том проблему и да тај проблем није повезан са САД. Џејмс Бејкер је наредио нашем званичном изасланику да нагласи ове инструкције. Надамо се да можете решити овај проблем користећи све расположиве методе Чадила Клибија (тадашњег генералног секретара Арапске лиге) или преко председника Мубарака. Надамо се да ће овај проблем бити брзо решен. ”
Неки су схватили ове изјаве као дипломатски сигнал да САД дају ”зелено светло” за инвазију. Иако Стејт Департмент није потврдио аутентичност ових транскрипта, амерички извори кажу да се она руководила према свему као по књизи (уз сагласност са америчком званичном неутралности током проблема између Ирака и Кувајта) и да није сигнализирала Садаму Хусеину било какву дозволу да пркосе Арапској лиги. Многи верују да су Садамова очекивања била под утицајем да САД нису заинтересоване за овај проблем, о којима Глеспијини транскрипти делимично сведоче и мисле да је то такође било због америчког подржавања уједињења Немачке, још један акт који је он сматрао као чин брисања вештачких, међународно створених граница. Други, као што је Кенет Полак, верују да он није имао такве илузије и да је просто потценио снагу америчког војног одговора.
Новембра 1989, директор Централне обавештајне агенције Вилијам Вебстер се састао са кувајтским министром одбране, генералом Фахд Ахмедом Алфахдом. Наком инвазије на Кувајт, Ирак је тврдио да је пронашао меморандум који се односи на њихов разговор. Вашингтон Пост је известио да је кувајтски министар спољних послова био задовољан када је суочен са овим документом на Арапском самиту у августу. Касније је Ирак наводио меморандум као доказ завере у коју су умешане ЦИА и Кувајт са циљем да се Ирак дестабилизује политички и економски. Садржај документа:
Слажемо се са америчком страном да је потребно искористити погоршану економску ситуацију у Ираку да се изврши притисак на владу те земље да повуче нашу заједничку границу. Централна обавештајна агенција нам је показала погодан начин притиска, казавши да би отворена сарадња између нас требало да почне у случају да би такве активност биле координиране на вишем нивоу.
Инвазија на Кувајт