мини|Ознака 42. домобранске пешачке дивизије 42. домобранска пешачка дивизија , позната и као Вражја дивизија, била је пешадијска дивизија хрватског домобранства унутар аустроугарске војске током Првог светског рата. Настала је мобилизацијом почетком рата и спајањем хрватских домобранских пуковнија с подручја Хрватске и Славоније. То је једна од најпознатијих и најозлоглашенијих војних јединица хрватске ратне прошлости. Свој ратни пут почела је на српском ратишту, у Срему, као део снага првог удара. Касније учествује у биткама на Церу и Колубари, а затим је упућена у Галицију. Почетком 1918. године била је пребачена на италијанско ратиште, где остаје до краја рата.

Састав Почетком рата, нападом на Србију, дивизија је изгледала овако: 83. пешадијска бригада (Загреб) 25. домобранска пешачка пуковнија (Загреб) 26. домобранска пешачка пуковнија (Карловац) 84. пешадијска бригада (Осијек) 27. домобранска пешачка пуковнија (Сисак) 28. домобранска пешачка пуковнија (Осијек) 10. домобранска пуковнија хусарска, Вараждин 42. пољско-топничка бригада (Загреб) 37. пољско-топничка пуковнија (Загреб) 6. домобранска пољска топничка пуковнија (Загреб)

Ратни пут

Напад на Србију — 1914. 400px|мини|хрватски домобрани на раскрсници Шабац — Митровица — Богатић, 2. децембар 1914. Четрдесет друга домобранска дивизија прву концентрацију трупа извршила је 9/10. августа 1914. у селу Забрђу (тада центру општине). Већ наредног дана је дивизија упућена даље преко Дрине на Србију.

У августу 1914. дивизија под командом Стјепана Саркотића је у склопу 13. хрватско-славонског корпуса послата на Србију. Учествовала је у испрва неуспешним операцијама против Србије, форсирању Дрине и каснијем повлачењу. Уследио је други прелаз преко Дрине, ширине 200—500 и дубине 2-6 метара, што је отежавало прелаз војске. Учествовала је у операцијама у Мачви, успешном нападу на Баново Поље, Врбочав, Раденковић и седмодневној бици за Шабац — Сјешнице.

Посебно се по својој суровости на Дринском фронту истакла 25. домобранска пјешачка пуковнија, која је у продору В. Аустро-угарске армије према Ваљеву продрла далеко у залеђе српског оперативног развоја, те заузела Баћиновац, који је бранила готово цела српска дивизија.

Током тог изузетно врућег лета 5. армија изгубила је 600 официра и 22.000 подофицира и војника од почетних 80.000. 15. септембар 1914. г. 42. дивизија је изгубила 40 официра и 2000 војника. Упркос промашајима надређених, пошто се исказао у борбеним дејствима на српском фронту, Саркотић је проглашен витезом 2. Реда гвоздене круне у новембру 1914. те је унапређен. Генерал-мајор гроф Иван Салис Севис је именован за команданта 42. домобранске пешачке дивизије 11. новембар 1914. Водио је дивизију током друге српске офанзиве увек са фронта, која је завршила у одбрани Колубарске линије, након чега је дивизија повучена због одмора, опоравка и попуне. Дивизија се посебно истакла 1915. приликом заузимања Црне Горе. Након преузимања команде јужног фронта од стране надвојводе Еугена, добровољно је препустио читав 13. хрватско-славонски корпус оперативној групи генерала коњице Пфланзер-Балтине, која се борила на Карпатима.

У саставу озлоглашене Вражје дивизије био је значајан број Хрвата и др. Јужних Словена. Најпознатији међу њима био је Јосип Броз Тито, припадник 10. чете 25. пуковније чувене 42. — Вражје дивизије. Из ратног дневнику његове јединице, у овом походу Броз је имао запажену улогу. Учествовао је на главним поприштима ратних окршаја у западној Србији — од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у великим биткама на Церу и Колубари.

Галицијско бојиште 1915—1918. Иван Салис Севис се са својом дивизијом, заједно са целим 13. хрватско-славонским корпусом преселио на галицијско бојиште 24. јануар 1915. Отада су се борили у исцрпљујућим условима карпатске зиме. Једне ноћи у фебруару 1915. једна хрватска пуковнија изгубила је 28 официра и 1.800 људи због промрзлина након што је ноћ морала провести у снегу. Кренула је у акцију северно од Надворна и чувала је леви бок Цзибулкиног корпуса. 42. дивизија је одмах дошла под удар руских козачких бригада, а након тога и њихове две пешачке дивизије. Упркос непријатељској надмоћи, одбацила је непријатељске јединице заједно са 6. пешачком дивизијом кнеза Шонбург-Хартенстеин, који се налазио јужно од положаја 42. дивизије, на обалама реке Ломнице, која се улива у Дњестар код Халича. У фебруару 1915. Салис Севис је продро са дивизијом у Делатин и железницом у Станиславив (данас Ивано-Франковск). Унапређен је у подмаршала 15. фебруара и додељен му је Ред гвоздене круне другог разреда са ратним знамењем. Крајем марта 1915. Салис дивизија је пребачена под команду немачког генерала коњице заједно са још две аустро-угарске дивизије и једном немачком била на положају од реке Прут до Дњестра.

Фебруара 1916. Лука Шњарић постављен за команданта 42. домобранске пешачке дивизије, на положају код Дњестра. Услед Брусиловљеве офанзиве у јуну 1916. Шњарићева дивизија се распала у потпуном нереду. Масовна дезертирања пред руским јуришем у Буковини натерала су Шњарића на очајничко повлачење с малим делом људи. Заједно са целом 7. армијом 42. дивизија је потиснута натраг у Карпате. Накнадно је дивизија попуњена резервама због великих губитака.

Команду је 25. јуна 1917. преузео подмаршал Миховил Михаљевић те је повео дивизију у југоисточну Галицију и Буковину.

Ратиште на Сочи 1918. Дана 27. фебруара 1918. дивизија је заједно са својим командантом пребачена у склопу 11. армије„Vojna enciklopedija”, drugo izdanje, II svezak, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1973. на Сочи (место Матарело), на италијанско бојиште, где остаје до краја рата. Од јуна 1918. команду преузима Теодор витез Соретић, под чијим командом дивизија учествује у операцијама на висоравни Сете Коммуни, као и свим осталима до краја октобра 1918. Дивизија је на Сочи имала и своју летачку ескадрилу.

Поступним осипањем позадине и распадом Аустро-Угарске, долази и до расформирања 42. домобранске пешачке дивизије.

Команданти Сви команданти 42. дивизије су носили чин подмаршала и били су Хрвати (осим Карла Страцкера, једномесечне замене Иван Салис Севис а .

Стјепан Саркотић: 1912. — октобар 1914. Миховил Михаљевић: Октобар 1914. — 11. новембар 1914. Иван Салис Сеевис: 11. новембар 1914. — Данас 1915. Карл Страцкер: Април 1915. — мај 1915. Иван Салис Сеевис: Мај 1915. — 22. јуни 1915. Антон Липошћак: 22. јуни 1915. — фебруар 1916. Лука Шњарић: Фебруар 1916. — март 1917. Антон Липошћак: Март 1917. — 25. јуни 1917. Миховил Михаљевић: јун 1917. — мај 1918. Теодор Соретић: Мај 1918. — октобар 1918.

Референце

Спољашње везе Raspored i ratni put divizije 1914.-1918. doplatne poštanske marke za dobrotvorni fond divizije doplatne poštanske marke za dobrotvorni fond divizije, 2 Тито у 42. Вражјој дивизији Ivan Miladinović Новости 25. јануар 2015. Spomen-album portreta časnika 42. domobranske pješačke divizije zapovjednici divizija 1914—18.

Категорија:Аустроугарска у Првом светском рату Категорија:Србија у Првом светском рату