мини|десно|250п|Трик камера за снимање цртаног филма, Загреб филм, 1956. године. Музеј града Загреба. Загребачка школа цртаног филма естетски је појам за концепт авангардног приступа анимираном филму и анимацији половином педесетих година 20. вијека. Седамнаест аутора је створило нови естетски концепт у анимираном филму. У јединој цјеловитој књизи о овој школи, -{Z is for Zagreb}-, филмски критичар Роналд Холовеј ово прво раздобље назива „златним раздобљем“ Загребачке школе цртаног филма. Представљају га аутори: Никола Костелац,Црвенкапица (1954), Премијера (1957), На ливади (1957), Сусрет у сну (1957), -{Nocturno}- (1958), -{Ring}- (1959), Дјевојка за све (1959), Лудо срце (1959) и низ других, као помоћник главног цртача сарађује у филмовима Зачарани дворац у Дудинцима и Несташни робот, а с Душаном Вукотићем реализира 13 рекламних анимираних филмова 1954./1955. те заједно утиру пут редуцираној анимацији. Ватрослав Мимица, Душан Вукотић и Владимир Кристл у периоду од 1957. до 1962.

Први велики успјех Загребачке школе цртаног филма јест Гран при у Венецији за цртани филм Самац Ватрослава Мимице, а „златно раздобље“ је закључено Оскаром за филм Сурогат Душана Вукотића из 1962. Ова јединствена школа анимације дала је европској филмској баштини преко 400 вриједних анимираних остварења која су и награђена с више од 400 најпрестижнијих награда широм свијета.

Историјат

1922–1945. Традиција анимираног филма у данашњој Хрватској почиње од Сергија Тагаца 1922. (двије кратке анимиране рекламе), да би се наставила у Школи народног здравља (сниматељ Станислав Новорита, драматург и редитељ Милан Марјановић, сликари Петар Пап и Вилко Шеферов) филмовима Ивин зуб и Мацин нос 1928, и Мартин у небо 1929. За овај медиј били су заинтересовани су се и пионири хрватског филма Виктор Рибак, Октавијан Милетић и Камило Томпа.

1945–1954.

Након 1945, браћа Нојгебауер (ВалтерСви на изборе (цртач, 1945), корежира Велики митинг (1951), Весели доживљај (1951), ради на рекламним филмовима црта и анимира Незгоде пјешака (1957) и Бушо храбри осветник (1958) и НорбертСви на изборе (1945), сценарист и корежисер Великог митинга (1951), сценариста Веселог доживљаја (1951), Гоол (1952), Незгоде грађанина пјешака (1957), Корисна математика (1957), Бушо храбри осветник (1958) и Лажни канаринац (1958).) су снимили прве филмове („Сви на изборе“, 1945), при чему су рад на анимираном филму усмјерили према дизнијевском концепту. Анимирани филмови настали у тој манири у тематском погледу доносе иновације које иначе не можемо наћи у другим школама анимације у свијету. То је прије свега сатира (Велики митинг, 1951, Како се родио Кићо, 1951, Зачарани дворац у Дудинцима, 1952. и Гоол 1952) под утицајем Фадила Хаџића,Покретач цртаног филма, фестивала у Пули, оснивач листова: Керемпух, Вјесник у сриједу, Телеграм и др., комедиограф, дугометражни играни филмови: Абецеда страха (1961), Службени положај (1964), Друга страна медаље (1965), Три сата за љубав (1968), Протест (1967), Лов на јелене (1972), Новинар (1979) и др. угледног комедиографа, заслужне личности за низ културних пројеката у хрватској култури, тада уредника сатиричког листа Керемпух који је његовао карикатуру и политичку сатиру. У том листу су сарађивали Исмет Вољевица, Душан Вукотић, Владимир Делач, Боривој Довниковић, Ото Рајзингер и други, који су били будуће језгро аутора и сарадника за наставак рада на цртаном филму.

1954–1964. Године 1954–1955. Никола Костелац и Душан ВукотићРедитељ, сценариста, аниматор, цртач и карикатуриста, анимирани филмови: Како се родио Кићо (1951), Зачарани дворац у Дудинцима (гл. цртач и аниматор), -{Cowboy Jimmy}- (1957), Концерт за машинску пушку (1958), Крава на Мјесецу (1959), Чаробни звуци (1957), Абра кадабра (1958), Осветник (1958), -{Piccolo}- (1959), Сурогат (1961), Игра (1962), Мрља на савјести (1968), -{Opera Cordis}- (1968), -{Ars gratia artis}- (1970) и др. Заједно с Н. Костелцем 1954/1955. реализира 13 рекламних анимираних филмова који представљају почетак редуциране анимације. су направили 13 кратких рекламних анимираних филмова у којима је створила нова концепција редуковане анимације (по Вукотићевим ријечима, као посљедица мањка новца и коришћења малог броја фолија) којом је дефинитивно напуштена концепција дизнијевске „пуне анимације, пуног простора и пуног покрета“ увођењем плошности, дводимензионалности и геометричности ликова. Одатле и једноставност у покретању ликова, елиптичност у анимацијском конципирању кадра, секвенце те једноставна и ефектна драматуршка рјешења. По ријечима Душан Вукотића, при конципирању тих рекламних анимираних филмова водило се рачуна о детаљној анализи и сценарију, цртежу, сценографији, звучној кулиси и монтажном ритму. Графички поједностављене и сведене форме цртежа и ликова узроковале су и друкчији, стилизовани покрет, гдје се реални покрет губи, ритам филма се убрзава, а покрети дводимензионалних ликова постају на тај начин изражајнији.

Први анимирани филмови, рађени класичним начином анимације, садржавали су од 12.000–15.000 цртежа, а примјеном новог концепта сведене анимације број цртежа је смањен на 4.000–5.000, при чему филм није изгубио на визуелном богатству и атрактивности. Смањени број почетних и завршних покрета и схематизовани ликови траже добро познавање анимације. У тим филмовима и музика је имала другачију улогу — напуштен је дизнијевски концепт "микимаусинга" (гдје су покрети и музика синхронизовани до перфекције) у корист увођења синтетске музике, друкчије употребе шумова и звучних ефеката који реално кретање не прате дословно и тако и сами постају дио садржаја или контрапункт филмској слици.

Умјесто вербалног елемента, у анимирани филм унесена су одговарајућа графичка рјешења, што ће касније у својим дјелима разрадити Ватрослав Мимица, Душан Вукотић и Владимир Кристл. Сам лик, ослобођен форме, може се развијати и развијати асоцијације које нас могу довести до симбола и знака (Дон Кихот, Владимир Кристл, 1961).

Шири естетски и културни оквир Загребачку школу цртаног филма треба посматрати и просуђивати паралелно са догађањима у ликовним умјетностима (-{EXAT}-а, Нове тенденције) или збивањима на подручју истраживања звука (Иво Малец, Милко Келемен и особито Међународни фестивал сувремене глазбе — Загребачки бијенале савремене музике који од почетка шездесетих година систематски упознаје локалну средину с новим стремљењима у свјетској музици).

Дјелатност чланова -{EXAT}--а одвијала се у раним педесетим (објава Манифеста 1951. године, а изложба четворице сликара почетком 1953. године). То је раскид с дотадашњом доминацијом социјалистичког реализма. -{EXAT}- је дјеловао у раздобљу 1950–1956, а Нове тенденције између 1961. до 1973. Иако је ријеч о два засебна феномена, из данашње перспективе доживљавају се као цјелина. У -{EXAT}--у учествују Б. Бернарди, З. Бреговац, В. Кристл, И. Пицељ, Б. Рашица, В. Рихтер, А. Срнец, који су (као и Загребачка школа цртаног филма) чинили „скуп појединаца различитих склоности прије него програмско вјеровање истомишљеника” (Јерко Денегри -{EXAT 51}-, Нове тенденције, Загреб 2000). Сликарство припадника -{ЕXАТ}--а није било стилски јединствено и није се ограничавало само на геометријске апстракције. Владимир Кристл је био најспектакуларнији аутор, што ће показати и у својим анимираним филмовима (особито у филму Шагренска кожа из 1960. године). Срнец је разноврстан, Пицељ одан начелима конструкцијског мишљења .

Свјетско признање За даљи развој Загребачке школе цртаног филма врло је важна 1957. година када настају филмови Ипак се креће (Драгутин Вунак), -{Cowboy Jimmy}- и Чаробни звуци (Душан Вукотић), Страшило (Ватрослав Мимица), Сусрет у сну, Премијера и На ливади (Никола Костелац).

Ова два филма Николе Костелца по својој чистоћи изведбе, ликовној експресивности и сложености тематских структура стоје уз бок Вукотићевих и Мимичиних филмова Година 1958. обиљежена је снимањем тринаест нових цртаних филмова, а те године угледни француски историчар филмске умјетности Жорж Садул /-{Georges Sadoul}-/ и филмски критичар Андре Мартен /-{Андре Мартин}-/ утемељују нови појам у свјетском анимираном филму - „Загребачка школа цртаног филма“ и то након пројекције филмова на фестивалима у Кану (1958) и Турсу (1959). У Кану је приказано седам анимираних филмова: -{Cowboy Jimmy}-, Чаробни звуци, Абра кадабра Душана Вукотића, Страшило и Самац Ватрослава Мимице и Премијера и На ливади Николе Костелца. Највећи експериментатор на подручју анимираног филма, канадски режисер Норман Макларен, изјавио је да „они откривају нешто ново и велико.“

Ватрослав Мимица

Анимирани филм Самац оригиналан по својој идеји и ликовној реализацији (1958) показује интерес свестраног режисера Ватрослава МимицеАутор низа дугометражних играних филмова који су унијели тематска и естетска иновативна рјешења у хрватску кинематографију. Најпознатији дугометражни играни филмови: Јубилеј господина Икла (1955), Прометеј с отока Вишевице (1965), Понедјељак или уторак (1966), Каја, убит ћу те (1967) и Догађај (1969). за универзалне и егзистенцијалне проблеме савременог човјека сукобљеног са суперцивилизацијским достигнућима, која пријете уништењу темељних људских вриједности, интимног свијета, љубави, жеља и снова. Дубоко хумана тема усамљености, присутна и у анимираном филму Мала кроника (1962). Плошно конципиране фигуре крећу се у отуђеном свијету стално покренутих плоха представљајући симболе у механизованој цивилизацији. На ликовно досљедан начин пред нама је раздробљени свијет, обезљуђен и усамљене људске јединке.

Своје даље истраживање Ватрослав Мимица наставља у антологијском дјелу Инспектор се вратио кући (1959) гдје техником колажа гради сценографију дијеловима стакла, картона, исјечцима фотографија који замјењују реални простор кућа, улица, врата, прозора, ентеријера. На тај начин Мимица уништава логику простора и омогућује да лик инспектора конципиран да се покреће као кукац-робот час нестаје час се појављује у неочекиваном облику подвлачећи се под дебеле наслаге колажних обезљуђених елемената непрепознатљивих облика. Тако аутор ствара напетост /-{suspence}-/. Пред нама је гротескни морбидни свијет с чудесном синтезом крхотина, фрагмената и поетична, носталгична мелодија (-{Mo-no-to-ny}-) као лајтмотив, који заједно стварају једну од најљепших секвенци у модерној анимацији.

Ватрослав Мимица антиципира поп-арт, примјерице у анимираном колаж филму Мала кроника гдје дијелови стројева, механизама (зупчаници, опруге, лим, метални дијелови) стварају простор у којем слијепац и пас покушавају преживјети. Неуспјешно. Загушује их тај бешћутни свијет отпадака и на крају остаје стварна крвава мрља.

Душан Вукотић

Оригинални филмски стваралац Душан Вукотић заслужује да посебно усредсредимо своју пажњу на два његова филма Концерт за машинску пушку (1958) и Сурогат (1961). У пародирању криминалистичке теме у филму Концерт за машинску пушку, кретање ликова сведених на поједностављене карикатуре, дводимензионални дијелови сценографије, линеарна кретања ликова (на чему аутор гради и неочекиване обрате и ирационалне гегове као што је кретање гангстера по линији испаљених метака), заједно са сценографским рјешењима града стварају богату и динамичку визуелну структуру која запањује оригиналношћу.

Прослављени анимирани филм Сурогат врхунац је Вукотићева концепта анимираног филма. Душан Вукотић се ослобађа свих сувишних елемената и максимално редукује сценографију. Вјешто одабрана тема уз обиље неочекиваних гегова, оригинално конципирана фигура главног лика која даје велике могућности за психолошку доградњу, духовите обрте, чини овај анимирани филм савршеним и до краја осмишљеним моделом сведене анимације који је у цијелости остварен у плошно конципираном моделу анимације.

Владимир Кристл