Битка код Бувина је била битка којом се окончао англо-француски рат од 1202. до 1214. и која се одиграла 27. јула 1214. Битка је била пресудна за рани развој Француске у средњем веку потврђивањем суверенитета француског краља над анжујским територијама Бретањом и Нормандијом.
Француски краљ Филип II Август је победио немачког цара Отона IV, чиме је разбио коалицију Светог римског царства и Енглеске, као и својих непокорних вазала - грофа Феранда од Фландрије, Вилијама Дугог Мача и Реноа од Булоња. Феранд и Рено су били заробљени и утамничени, а енглески краљ Јован је био приморан да се сложи са Великом повељом слобода да би задовољио незадовољне бароне. Сам Филип је успео да преузме неопсорну контролу над већином територија Француске који су припадали енглеском краљу Јовану, Отоовом ујаку и савезнику.
Ситуација пред битку
По наговору Филипа II, папа Иноћентија III је 1213. године успео да се у Немачкој, насупрот Отону IV, изабере други краљ. То је био петнаестогодишњи Фридрих II од Хоенштауфена кога је исте године крунисао у катедрали у Мајнцу.
Исте године Феранд, инфант од Португалије и по праву своје жене гроф од Фландрије одлучио је да под своју власт поврати градове Ер сир ла Лис и Сен Омер које је недавно био изгубио према одредбама мира у Пон-а-Вендину и који су припали Филипу II Августу. Тиме је прекршио завет на верност француској круни и придружио се коалицији коју су чинили цара Отон IV, енглески краљ Јован I, војвода од Брабанта Хенри I, гроф од Холандије Вилијам I, гроф од Лорене Теобалд I и војвода од Лимбурга Хенрик III.
Кампању је испланирао енглески краљ Јован, који је био централна личност овог савеза. Његов план је предвиђао да снаге под његовим заповедништвом одвуку француске трупе што јужније од Париза и вежу их за себе, док би главнина снага под заповедништвом цара Отона IV, напредовала ка Паризу са севера. Јованов је остварио свој део плана, али су његови савезници веома споро напредовали са севера и он се након две мање битке са Французима повукао у Аквитанију 3. јула и ту отпочео са дејствима. Био је далеко од попришта код Бувина - гласнику би требало неколико дана да би стигао до њега - али је наредио да се у његово име раздели сума од 40000 марака, које ће послужити да се започне битка.
У освети за прекршен завет Филипова војска пустоши Фландрију. Био је то уобичајени пљачкашки поход, али је француском краљу открило какав му је противник. Спалио је Лил а затим и Дуе, али је изгубио флоту и град Турне, док Феранд и Реноа I де Дамартина грофа од Булоња за то време успевају да са коњицом допру до прилаза Арасу.
15. фебруара 1214. године се Јован без Земље искрцао у Ла Рошелу са јаким трупама и великом количином новца. Тиме је ставио јасно до знања да је спреман да походом преко Поатуа преотме Анжу. Убрзо приступа опсади тврђаве Ла Рош-о-Моан. Али на вест о приближавању Филипа II који је одмах кренуо ка њему побегао је у Сентонж. Но, француски краљ је и превише опрезан да би га гонио. Крајем априла, у Шинону оставља свог сина Луја, будућег краља, са младим витезовима ~ њих око 5000, а он креће на север да би се супротставио другој опасности. Покушава да окупи саборце из Пикардије, Понтијеа и Артоа, јер је на лето планирао да опет крене у ново пљачкање Фландрије. 2. јула дошло је до судара енглеске војске и француских снага којима је командовао Луј у коме се Французи натерали енглеске трупе у панично бекство.
Цар Отон IV је почетком јула напустио Ахен а 12. јула је груписао своје снаге код Нивела, јужно од Брисела око 1500 витезова и око 12000 коњаника и пешака, и кренуо ка југозападу, у правцу Валансјена, иако није више имао никаквих вести о еветуалном успеху код краља Јована I. 21. јула је стигао новац за војнике из Енглеске.
Филип II Август је, након што је у међувремену окупио све своје вазале, до 23. јула прешао је са војском која је, зависно од извора, бројала између 7000 и 11000 - од чега је било између 1000 и 2000 витезова и 2000 сержана на коњима, пут од Перона до Дуеа у намери да се прегрупише. Филип II је сада предузимао офанзивну акцију, маневришући тако да заузме што боље земљиште за коњицу, на равницама источно од Бувина и реке Марк.
25. јула француске снаге ће се улогорити на Бувину, а 26. јула. ући у Турне. Тог јутра, Отон IV и грофови од Фландрије и Булоња били су око пет километара јужније, у Мортању, месташцу где се река Скрапа улива у Еско и наилазили су француским трупама из позадине. Отон IV је био веома изненађен брзином француских снага јер је мислио да ће француског краља ухватити неспремног - што је вероватно и намамило цара у замку. Иако је био искључен из Цркве - Отон IV је већ био изопштен - одлучио се да нападне француску заштитницу.
Француски краљ откривши где му се тачно налазе непријатељи сазива веће на коме присуствују његови рођаци, војводе, грофови и сваки од регионалних представника износи своје мишљење. Већина сматра да се по тако незгодном терену и са тако бројним трупама иза себе, не треба удаљавати сувише далеко, него да се раном зором треба повући на француску страну чиме би војска опрезно прешла мост и зауставила се негде у правцу Лила како би боље осмотрио ситуацију.
Одлучивши да прими битку, Филип II је вратио на десну обалу део снага које су већ прешле реку и постројио се у згуснутом фронту ка североистоку. За снаге француског краља је било веома опасно да отпочињу битку јер се река налазила у њиховој непосредној позадини и било ју је могуће прећи само преко моста. Своје трупе које су бројале око 15000 људи распоредио је тако што је напред поставио пешадију и градску милицију, на крилима коњицу. Сам Филип II је заузео положај иза својих пешадинаца заједно са коњичком резервом и златним царским барјаком Карла Великог - Орифлејмом распоредивши их у три групе. Ширина фронта је износила око 1500 метара. Отон IV је своје снаге распоредио паралелно, такође у три групе у истој ширини.
Обострани борбени поредак
И данас постоји доста контроверзи у процени обостраних снага које су учествовале у бици. Класична француска историјографија често наводи да су коалиционе трупе биле троструко бројније него снаге француског краља. Француски историчар Филип Контамин није овог мишљења и сматра да на први поглед снаге цара Отона IV нису имале апсолутну бројчану надмоћ.
Након подробног испитивања других извора, стручњаци су покушали да дају неколико својих процена, но све се оне међусобно веома разликују и непоуздане су. Процена која се чини најверодостојнијом утановио ју је Ј. Ф. Вербруген ~ Филип II је у битку увео најмање 1500 витезова, вероватно исто толико обичних коњаника и 4000 до 6000 пешадинаца; а на супротној страни, било је незнатно више пешадинаца. Најпрецизнија сведочанства, у којима пре свих спадају рачуноводсвена документа, односно спискови заробљеника - сачењени веома брижљиво јер помињу новац - као и спискови у којима се наводе гаранти откупнина, допуштају да се у читавој маси, по имену и презимену, разликују се нешто мање од 300 особа. А изузев четири имена, сва остала односе се на витезове.
Према наводима Вилијема од Бретона линија војника у линији била је 40000 корака - око 1500 метара. Међутим, та дужина за толики број људи оставља веома мало простора за маневрисање и борбу прса о прса.
Познато је да је Филип II упутио позив градивима у северној Француској да му упуте помоћне контингенте. У случају опасности, сви способни припадници једне комуне били би мобилисани, а такође су имали обавезу и да дају прилог када се ратовало у удаљеним крајевима. Наиме, били су дужни или да испоруче известанброј војника или да уместо тога приложе одређену суму новца којом ће се исплатити они који су их заменили. Листа до данас сачуваног регистра капетске администрације, устављеног 1204.1204. године има 39 комуна на краљевском добру које су биле од Артоа до Поатуа и од Нормандије до Санса. 17 комуна је упутило своје градске милиције у битку - Ноајон, Соасон, Амијен, Бове, Арас, Мондидије, Монтреј, Есдин, Корби, Роај, Компјењ, Бријер, Серни, Крепи, Лаоне, Грандлен, Вали и још једна чије име недсотаје.
Арас је послао 1000 људи рејон Абевила 2000 Париз је послао 2000 људи од којих се 1750 борило у бици
Војска краља Филипа II имала је укупно 7000 војника.
Краљевска војска је била подељена на три дела:
Десним крилом, састављеним од витезова из Шампање и Бургундије командовао је војвода од Бургундије Ед, који је припадао династији Капета али није био близак рођак краља и његови поручници ~ Гоше од Шатијона гроф од Сен-Пола (сестрић Роберта II од Дреа и рођак Филипа II), гроф Вилхелм од Санкира, Жан гроф од Бомона као и Матија од Монморансија (чуја је супруга била ћерка грофа од Соасона и сестричина Роберта од Дреа), Адам II виконт од Мелена и Жан од Несла - сестрић грофа од Соасона и зет грофа од Сен-Пола. Негов положај је веома специфичан јер он господари и Брижом, тако да се властелинство простирало истовремено и у Пикардији и у Фландрији, али је остао одан француској круни. Један од властелина кој им је био раван а припадао је млађима био је гроф Анри од Бара кога су сви називали „младићем“. Он је тек недавно наследио оца и још се није оженио.
Испред десног крила били су распоређени наоружани људи и милиција из парохија Бургундије, Шампање и Пикардије предвођени сержантима из Соасона.
Центром је заповедао краљ Филип II Август и први витез - Гијом од Бара, Бартоломеј од Руаја, Жерард Скоф, познат као „Жерард Крмача“, Гијом од Гарланда, Енгуеранд III де Коуси, Готије од Немур Млађи Жан од Рувреја. Ту си била и два Лотаринжанина која су следила пример грофа од Бара ~ Пјер Мовуазен и Жирар ла Труиј. Сви именовани су били најстарији другови француског краља, пријатељи са којима је проводио време у забави и пићу. Сви су били мање-више његових година, имали су неко задужење у дворцу или ван њега и међусобно су родбински повезани ~ и са династијом Капета и грофовским породицама: Гијом од Гарланда је преко жене, нећак Роберта од Дреа, зет Грофгроф Сен-Пола и таст грофа од Бомона. У овој групи изузетном снагом истицао се Гијом од Бара који је на француском двору обављао дужност дворског управитеља. Био је десна рука Филипа II и већ 30 година га је пратио га у свим својим походима.
Испред краља и његових витезова била је распоређена пешадија из градова Ил де Франса и Нормандије.
Лево крило је било састављено од витезова и пешадије које је предводио Роберт II од Дреа - брат од стрица Филипа II и гроф Вилијам од Понтиоа. Главнину левог крили чинили је наоружани људи из Бретона и милиција из Дреа, Першеа, Понтиоа и Вимеа.
Постоји известан број витзова које средњевековни извори помињу, од којих неки, с обзиром да носе заставе, предводе сопствене војске, углавном поседују властлинства у Пикардији. То су Тома од Сен-Валерија, Иг и Готије од Фонтена, Пјер Тристан и Иг и Жан из Мареја. Неки пак, као браћа од Кондина, долазе из Соасона. Из Нормандије су присутна само двојца Етјен од Лоншана и Гијом Мортмер, за које се зна да су већ дуги низ година били одани француском краљу. И ратоборни бискуп Бовеа, Филип од Дреа - брат грофа од Дреа - борио се овде. За њега је битка била прилика да изравана старе рачуне и стога се борио буздованом да би удовољио црквеним законима који су свештеницима забрањивали проливање крви. Поред њега у бици је учествовао још један прелат - брат Герен, „изабрани“ из Санлија, за кога се, мада је већ одређен да буде бискуп, данас претпоствља да још није био посвећен. То уважено место добијало се као награда за веома дуго служење у краљевској служби. Као припадник реда Хоспиталаца, па је као такав био упућен у ратничку вештину. Он је од када је био изабран саветима и оружјем помагао Филипа II, осам година млађем од себе.
Из крајева јужно од Лаоре није било ни једног витеза, ниједног обичног коњаника и ниједног пешадинца. Те земље су још увек биле други свет. Краљевска војска на Бувину била је пре свега на војска некадашње Франачке.
Мост код Бувина, једини пут за повлачење преко мочвара, чувало 150 сержанта који су чинили једину француску резерву.