Ђорђе Јовановић — Јарац (Београд, 27. октобар 1909 — Слатина, код Сопота, 23. јул 1943) био је српски књижевник, књижевни критичар и надреалистички песник, активан у Југославији у међуратном периоду. Заједно са двојицом школских другова, Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем, представљао је млађу генерацију српских надреалиста.

Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, Јовановић је преко малотиражних часописа и заједничких публикација учествовао у обликовању српског надреализма и расправама о његовом политичком усмерењу. Био је главни и одговорни уредник часописа Надреализам данас и овде (НДИО; 1931—1932) и учествовао у писању програмских текстова током преласка групе од авангардног експеримента ка изразитијем марксистичком опредељењу.

Након што је напустио поезију, Јовановић се посветио превасходно полемичкој и програмској критици. Због комунистичке делатности осуђен је на вишегодишњу затворску казну, током чијег је издржавања спадао у „левичаре“, групу комунистичких затвореника коју је предводио Петко Милетић. По изласку из затвора постао је истакнути народнофронтовски критичар повезан са „новим реализмом“, обновљеним правцем социјалне литературе. У другој половини тридесетих година, заједно са Милованом Ђиласом и Радованом Зоговићем, припадао је млађој генерацији комунистичких књижевних критичара и учествовао у полемикама сукоба на књижевној левици. Писао је есеје и књижевноисторијске студије у којима је српску књижевност преиспитивао из марксистичке и социолошке перспективе. На његов критички метод у том периоду нарочито су утицали Ђерђ Лукач и Луј Арагон, а каснији критичари називали су га „марксистичким Скерлићем“ због настојања да настави критичку традицију Јована Скерлића из марксистичке перспективе. Најизразитије се од Скерлића одвојио у есеју о Владиславу Петковићу Дису, у којем је преиспитао његово оштро одбацивање песника и Дисово очајање и ескапизам сместио у друштвени и политички контекст Србије уочи Балканских ратова.

Током Другог светског рата придружио се Народноослободилачкој војсци Југославије и био политички комесар Космајског партизанског одреда. Између два боравка у одреду живео је у илегали у окупираном Београду и писао за лист Глас Народноослободилачког фронта Србије. У тексту „Штука култура“ из 1943. осудио је колаборационистичку културну политику и окупациону пропаганду. Погинуо је код Слатине 23. јула 1943, а његов роман и неколико збирки есеја објављени су постхумно. Његово име носи Библиотека „Ђорђе Јовановић” на Старом граду, која од 1967. додељује Награду „Ђорђе Јовановић“ за књижевну критику и есејистику, као и једна улица на родном му Дорћолу.

Биографија Детињство Ђорђе Јовановић рођен је 27. октобра 1909. у Београду. Био је син Јована „Калче“ Јовановића и Данице „Данке“ Јовановић. Отац му је био пуковник, црнорукац са Солунског процеса. Јовановићев отац је напустио породицу, па су га подизале мајка и тетка. Био је нарочито привржен тетки Драги „Нуни“ Станишић, а понекад ју је називао „другом мајком“.

По очевој баби, Јовановић је потицао из породице Ненадовић, политичке династије из 19. века. Његов стриц Буки Јовановић био је завереник у Мајском преврату 1903. године.

Око 1920. године, Јовановић се спријатељио са својим школским другом и будућим коаутором Ђорђем Костићем. Један од њихових првих разговора односио се на избацивање заједничког школског друга због ширења комунистичке литературе током кампање Филипа Филиповића за локалне изборе. У почетку су се зближили због заједничког дивљења Мирославу Крлежи и Аугусту Цесарцу. Одлучили су да се баве поезијом након читања поеме Стражилово Милоша Црњанског.

Преднадреалистичке активности Заједно са трећим школским другом, Оскаром Давичом, Костић и Јовановић касније су представљали млађу генерацију српских надреалиста. Пре него што су 1930. приступили језгру локалног покрета, током гимназијских година објавили су неколико књижевних листова и часописа. Први издавачки подухват групе био је једнобројни часопис Окна, објављен 1925. године, који је уређивао Јовановић. У Окнима је по први пут објављена проза Оскара Давича. У том броју објављено је и чувено писмо Франсоа Фенелона Лују XIV, које почиње речима: „Господару, Ваш народ умире од глади...“.

мини|140п|лево|Јовановићеву рану поезију надахнули су списи Робера Десноса.

Године 1926, Јовановић и Костић су, заједно са Филипом Васићем и Божидаром З. Марковићем, објавили часопис Стишавања. Часопис је био инспирисан делима Робера Десноса и садржао је превод његове поезије. Такође је објављивао Јовановићеве критичке есеје о Љубомиру Мицићу, Станиславу Винаверу, Александру Вучу, Радету Драинцу и другима, као и иновативну кратку причу Јовановића под насловом „Чардак ни на небу ни на земљи (састављен по речима скитнице Његована)“. Илустрације за Стишавања урадио је Филип Васић. Наслов часописа упућивао је на уверење Костића и Јовановића да је, након престанка авангардних часописа Сведочанства и Путеви, покрет ушао у фазу стишавања.

У истом периоду, Јовановић је избачен из Прве београдске гимназије јер је одбијао да носи капу прописану школском униформом. Године 1925. уписао је Четврту београдску гимназију, где је учествовао у књижевном друштву „Јован Скерлић“. У гимназији је упознао Душана Матића, тада једног од својих наставника. Према Ђорђу Костићу, у том периоду Јовановић је почео да се опија и да узима етар, а истовремено је развио личну етику „животности“, напустивши интелектуални неконформизам и прихвативши хедонистички стил живота. Због свега тога, њих двојица су се накратко удаљили. Поново су се зближили у јесен 1927, када је Јовановић упознао свог бившег школског друга са Матићем. Убрзо потом, Јовановић се уписао на студије филозофије на Београдском универзитету. Године 1928, Јовановић је упознао Матића са Оскаром Давичом, коме се Матић свидео након разговора о заједничком презиру према „школским“ песницима попут Јована Дучића и Милана Ракића, као и књижевном критичару Богдану Поповићу.

Између 1928. и 1929. Јовановић и Костић су, заједно са Давичом, објавили три броја књижевног часописа Трагови. Тираж је намерно био ограничен на само осам примерака сваког броја. Читаоци су углавном били унапред познати и припадали су надреалистичком кругу, којем су Трагови могли послужити као кратка антологија различитих стилова тројице сарадника. У три броја часописа примењивали су елементе надреалистичког аутоматизма. Јовановићеве песме биле су мање надахнуте надреализмом и изражавале су став анархичног индивидуализма и побуне. Током рада на Траговима, Јовановић је с дивљењем говорио о Жилу Боноу и сматрао да је сваки ексцес симбол ослобађања људске личности од наметнутих оквира. У тексту „Маргиналије“ у Летопису Матице српске, Марко Ристић је похвалио часопис због иновативности и естетске привлачности. Истовремено је критиковао групу због донекле круте привржености принципу ларпурлартизма, упозоравајући да такав приступ може довести до неспоразума, нарочито код песама без контекстуалног објашњења. Јовановић је своје разочарање том критиком изразио у писму Ристићу.

Надреализам Формирање групе и Четири стране Након објављивања последњег броја Трагова, Јовановић, Костић и Давичо желели су да прошире свој круг покретањем нове серије часописа, у којој би сарађивали и њихов наставник Душан Матић, а потенцијално и Александар Вучо и Милан Дединац. Планови су добили јаснији облик када је Јовановић први пут упознао Марка Ристића у позоришту, где је о томе разговарао са Ристићем и Матићем. Матић је предложио да се позив упути и Ристићу, који је раније сарађивао са Вучом, Дединцем и самим Матићем у Сведочанствима. Ученици су се сложили и језгро надреалистичке групе први пут се окупило у лето 1929.

Дана 30. новембра 1929. група се окупила на другом састанку у стану Александра Вуча. На састанку, који су организовали Вучо и Ристић, окупили су се припадници кругова око часописа Трагови и Сведочанства, сарадници часописа 50 у Европи и књижевни критичар Велибор Глигорић. Током састанка дошло је до заоштравања односа између Јовановића и Глигорића, што је прерасло у сукоб који се завршио тако што је Јовановић, уз помоћ Оскара Давича, на силу избацио Глигорића из стана због његовог статуса државног службеника. Након састанка, Јовановић се у децембру обратио Душану Матићу са идејом да се оснује нови часопис. У јануару 1930. учесници новембарског састанка одговорили су на формални упитник о приступању новој надреалистичкој групи.

Почетком 1930. Јовановић, Костић и Давичо објавили су свој последњи самостални заједнички пројекат, једнобројни плакат Четири стране – Онанизам смрти – И тако даље. Теоретичарка књижевности Биљана Андоновска сматра да публикација доводи у питање линеарност читања и устаљене конвенције штампе, истичући њене типографске експерименте и преплитање одлика брошуре, књиге и часописа. Марко Ристић је поздравио појављивање Четири стране у свом чланку у Политици.

Немогуће У мају 1930. објављен је први надреалистички алманах групе под насловом Немогуће. Алманах почиње одговорима надреалиста на ранији упитник који је саставио Марко Ристић под насловом „Чељуст дијалектике“, а завршава се кратком историјом групе под насловом „Узгред буди речено“, коју су написали Ристић и Матић.

мини|140п|десно|Јовановићев аутопортрет из Немогуће–L'Impossible, 1930.

У то време, Јовановића је привлачио индивидуалистички анархизам. У „Чељусти дијалектике“ био је једини члан групе који се изјаснио за прихватање постојања зла, тврдећи да добро без њега не може постојати, у духу Лотреамона. Јовановић је саркастично описивао своје учешће у групи као издају сопственог индивидуализма. На питање о свом односу према француском надреализму, Јовановић је навео да прихвата суштину првог Надреалистичког манифеста Андреа Бретона, као и „Предговора за једну модерну митологију“ из Париског сељака Луја Арагона. Као важне утицаје из српског надреализма навео је Битку око зида Душана Матића и Без мере Марка Ристића, залажући се за рад паралелан француском надреализму, а не за његово подражавање. И француски и српски надреализам сматрао је значајним изворима у остварењу свог „интегралног револта“.

У „Чељусти дијалектике“ млађи круг окупљен око Трагова углавном је давао краће, ироничне и субверзивне одговоре. Тројица сарадника издвојила су се од остатка групе изразивши неверовање у „чудо“. Међутим, међу њима је дошло до размимоилажења око питања „митологисања“ и „непрестаног самоубиства“, о којима су расправљали још током рада на Четири стране – Онанизам смрти – И тако даље. Упитник „Чељуст дијалектике“ садржао је по једно питање о обе теме.

У одговору на питање о „митологисању“, Јовановић је оштро критиковао став Костића и Давича, те је њихову заокупљеност самоубиством одбацио као детињасту, назвавши је „једностраним психолошким митологизмом“, а њих двојицу „онанистима смрти“. То је довело до неслагања између Ристића и Јовановића, при чему је Матић настојао да посредује написавши аутоматски текст у којем је покушао да пронађе заједничку основу њихових ставова. Према Костићевој каснијој реконструкцији, Јовановић је, када је реч о „митологисању“, био једини који је уздизање сопствене личности до мита сматрао оправданом реакцијом на смртност и крајњим обликом наметања себе својој средини.

Друго питање у „Чељусти дијалектике“, посвећено „непрестаном самоубиству“ и постављено уз позивање на Жака Ригоа, показало је оштру поделу у кругу Трагова. Костић и Давичо одговорили су на начин близак реторици самоубиства и смрти из ранијег текста групе „Онанизам смрти“, док је Јовановић њихов став одлучно одбацио. У засебном есеју у Немогућем, под насловом „Дисање или нема револуција“, Јовановић је чин живљења и дисања представио као нему, али непрестану револуцију и могући извор наде у унутрашње ослобођење.