Тешка крстарица (; рус. Тяжёлый крейсер, , ) — подкласа артиљериских крстарица, грађене су у периоду од 1916.Прва класа тешких крстарица — крстарице класе «Хокинс», при градњи су класифициране као лаке крстарице, а након закључења Вашингтонског поморског уговора 1922. године оне су класифициране као тешке крстарице: до 1953. године. Термин „тешка крстарица“ официјелно је био уведен 1930. године на Лондоском поморском споразуму. До 1930. године, тешке крстарице су називане „вашингтонским крстарицама“, пошто су Вашингтонским поморским уговором из 1922. године, јасно дефинисане разлике између лаких крстарица и тешких крстарица. Њиме је установљено да се тешком крстарицом сматра свака крстарица чије главно наоружање чине топови калибра већег од 155 мм. Стандардна маса тешких крстарица била је ограничена на 10.000 тона, а калибар главне артиљерије на 203 мм. У систему поморског наоружања, тешке крстарице су заузеле месту између лаких крстарица и бојних крсташа. У неким земљама, посебно у Немачкој и Совјетском Савезу, изграђене су или пројектоване тешке крстарице, које су знатно одступале од међународног стандарда. Тешке крстарице су чиниле важан део флота свих поморских држава, и активно су учествовале у Другом светском рату. Након завршетка рата, веома мали број тешких крстарица остао је у наоружању флота Аргентине, Шпаније и САД. Последњи бродови ове класе нестали су 1991. године, након дугог периода проведеног у резерви. 300п|мини|десно|Прва тешка крстарица на свету, Британска тешка крстарица Хокинс 300п|мини|десно|Последња изграђена тешка крстарица на свету, Америчка тешка крстарица Салем
Појава Вашингтонских крстарица 300п|мини|десно|Британска тешка крстарица Ефингем На појаву класе тешких крстарица у војнопоморској историји утицали су подједнако, штедљиви британски морнари и дипломате водећих нација запада. Британски адмиралитет је 1915. године завршио са немачким лаким крстарицама – рејдерима, и из страха од нових хипотетичких немачких рејдера са моћним наоружањем, наручио је нову серију крстарица, које је требало у сваком погледу да превазиђу све будуће немачке лаке крстарице. Пошавши од претпоставке да ће нови непријатељски рејдери имати топове од 150 мм, адмиралитет је одлучио да нови „ловци рејдера“ имају топове већег калибра, који би се и даље ручно пунили, али би били знатно супериорнији од немачких топова 150 мм, по питању ефикасног домета и масе експлозивног пуњења. Као резултат тога, одлучено је да се на новим крстарицама поставе топови калибра 190 мм. У периоду 1916—1917 године, започета је градња 5 тешких крстарица класе Хокинс () – Фробишер (), Ефингем (), Рали () и Кавендиш () али ниједна није узела учешће у Првом светском рату.
Када је 1922. године на Вашингтонској поморској конференцији о ограничавању поморског наоружања, одлучено да се ограниче квалитативне карактеристике бродова, укључујући и крстарице, Британци нису желели да расходују своје најновије и веома скупе крстарице, и инсистирали су на усвајању карактеристика класе Хокинс, као стандардне. Ово је високо промовисано, и утисак који је произвео «Хокинс« на војнопоморске кругове света, био је веома велики. На пример, Јапан и САД, одмах су планирале да крену са развојем собствених крстарица, како не би заостале за британцима.
Као резултат тога, главне уговорне стране, веома повољно су реаговале на жеље британске делегације. Тако се по чланцима XI и XII Вашингтонског поморског уговора 1922. године, забрањује градња крстарица тежих од 10.000 тона, а максималнио дозвељени калибар топова главне артиљерије, био је 203 мм. Број новоизграђених крстарица није ограничен, али је ограничена њихова укупна тонажа у флоти у пропорцији: 5 : 5 : 3 : 1,75 : 1,75, односећи се на Сједињене Америчке Државе : Уједињено Краљевство : Јапан : Француску : Италију. Пошто је градња бојних бродова и бојних крсташа Вашингтонским договором прекинута, отпочела је «крстаричка» грозница. Карактеристике овог новог такмичења добро илуструју речи америчког адмирала Роберта Кунца:„Сада, када је увећању ратних флота наметнуто ограничење, отпочела је нова трка. Ово такмичење ће се односити на квалитет..“.
Прва генерација тешких крстарица Тешке крстарице Велике Британије 300п|мини|лево|Британска тешка крстарица Кент Посебни захтеви Британске империје довели су до стварања специфичног пројекта нове «вашингтонске» крстарице. Основни задатак ове подкласе крстарица требало је да буде, дејство по комуникација империје, било где у свету. У складу са тим, бродови су пројектовани са посебним нагласком на велику даљину пловљења, добре пловне карактеристике и што конфорније услове за чланове посаде. Оружје нових крстарица, које се састојало од 8 топова 203 мм, «појело» је велики део масе од дозвољеног лимита, и класа Кент () је оформљена око артиљерије главног калибра. Изузетно слаба оклопна заштита ових бродова. представљала је велику рањивост од непријатељске ватре, при чему опасност за њих нису представљали само бродови те класе, него и лаке крстарице, па чак и разарачи. Релативну заштиту имали си само подруми главне артиљерије, а бок је имао веома кратак и танак балистички појас. У почетку, британски адмиралитет је планирао изградњу 17 крстарица овог типа, али финансијске потешкоће, као и очигчедни недостаци пројекта, смањили су тај број на 5 – Бервик (), Камберленд (), Сафок (), Кент () и Корнвол (). Поред тога, још две крстарице те класе, изграђене су за Аустралијску ратну флоту – Острелиа () и Канбера ().
Убрзо након почетка градње крстарица класе Кент, британски морнари су били убеђени да су инфериорни у односу на стране крстарице, по питању оклопне заштите и брзине. С обзиром на високе захтеве Краљевске морнарице за великим опсегом крстарења и добрим пловним карактеристикама британских бродова, значајније повечање оклопне заштите није било могуће, и оклоп друге серије британских «вашингтонских крстарица», класе Лондон (), био је само незнатно побољшан. Брзина је мало повећана али на штету антиторпедних избочина, што је заузврат погоршало противторпедну заштиту. Током 1929. године, у састав британске флоте, ушле су 4 крстарице ове серије – Лондон (), Девоншир (), Шропшир () и Сасекс (). 300п|мини|десно|Британска тешка крстарица Шропшир 300п|мини|десно|Британска тешка крстарица Дорсетшир Још током изградње, британске крстарице су биле јако критиковане, због очигледне неуравнотежености офазнивног и дефанзивног квалитета. Међутим, сви покушаји конструктора да бродовима повећају заштиту, нису успели због ограничене границе стандардне величине. Као резултат тога, 1930. године, завршена је градња две крстарице класе Норфок () и Дорсетшир (ен. Dorsеtshire) које су се мало разликовале од претходних. Практично, само су муницијски магацини главне артиљерије били боље заштићени, док су све остале промене биле једва приметне.
У периоду од 1927. године до 1930. године, британска флота је добила 11 тешких крстарица, у војнопоморској литератури обично назване именом као класа Каунти (), јер су све биле веома сличне по дизајну, а носиле су имена британских грофовија. Велики и високостранични, са архаичном архитектуром, они су били јако погодни за дејства по поморским комуникацијама, где су главну улогу играле не борбене особине бродова, и њихова велика даљина пловљења. Шта више, ови бродови су показали своје најбоље квалитет при операцијама у поларним водама, где је њихова пловност била од изузетног значаја. Међутим, због слабости заштите, затражена је израда радикалне модернизације крстарица, одмах након што су крстарице класе Каунти уведене у строј.
Тактичко-техничке карактеристике британских тешких крстарица «Хокинс» «Кент» «Лондон» «Норфок» Стандардни депласман, т 9.850 9.500 9.850 9.900 Пуни депласман, т 12.500 13.450 13.315 13.290 Артиљерија главног калибра 7 х 190 мм/50 8 х 203 мм/50 8 х 203 мм/50 8 х 203 мм/50 Помоћно наоружање 5 х 102 мм/45 4 х 102 мм/45 8 х 102 мм/45 4 х 102 мм/45 Оклоп палубе, главни појас, мм 51 - 76 34 - 114 35 - 114 34 - 102 Оклоп палубе, мм 37 - 51 35 - 37 35 - 42 35 - 37 Оклоп куле главне артиљерије, мм 51 - 76 114 90 - 115 90 - 115 Енергетско постројење парне турбине,55.000 КС парне турбине,80.000 КС парне турбине,80.000 КС парне турбине,80.000 КС Максимална брзина, чвор 29,5 32,25 32,25 32,25 Посада 690 - 750 685 - 710 700 - 850 685 - 710
Тешке крстарице Француске 300п|мини|десно|Француска тешка крстарица Турвил Током почетног периода 1920.тих година, француски адмиралштаб је био захваћем крстаричком грозницом. Према плановима адмиралштаба, француска флота је требало да добије 21-ну тешку крстарицу. Градња прве две крстарице – Дукун () и Турвил (фр. Tuorville) отпочела је током 1924—1925. године. Крстарицама класе Дукун додељена је улога ескадрених извиђача на великим даљинама, као и заштита поморских комуникација. Пројекат је разрађен на бази лаке крстарице типа Дугеј-Труан (фр. Duguay-Trouin), и наследио је од њих веома слабу заштиту, осим муницијских магацина главне артиљерије, те је због тога назван „картонски“ пројекат. Међутим, брзина и пловне особине крстарица овог типа, биле су веома добре.
На следеће четири крстарице класе Сифрен (фр. La Suffren), оклопна заштита је повећана, под утицајем вести о карактеристикама тешких крстарица потецијалног непријатеља - Италије. На прва два брода серије, Сифрен и Колбер (фр. Le Colbert) повећан је оклоп појаса на рачун смањења брзине у односу на класу «Дукун», али је он и даље био занемарљиве дебљине.Патянин С. В., Дашьян А. В. и др Крейсера Второй мировой. Охотники и защитники. — М.: Коллекция, Яуза, ЭКСМО. На крстарици Фош (фр. Le Foch), није повећам оклопни појас, али су постављене унутрашње оклопне преграде, које су биле постављене и на последњој крстарици - Дупле (фр. Le Dupleix). Формално истог типа, бродови ове серије значајно су се разликовали међусобно по питању оклопне заштите. Маса оклопа је стално повећавана, достигавши 1.553 тона на крстарици «Дупле», у поређењу са 645 тона на крстарици «Сифрен». Тактичко технички подаци француских тешких крстарица |- ! Класа ! Стандардна маса, т ! Артиљерија главног калибра ! Помоћно наоружање ! Оклоп појаса, мм ! Оклоп куле ГА, мм ! Оклоп палубе, мм ! Енергетско постројење, КС ! Брзина, чвор |- | «Турвил» | 10.000 | 8 х 203 мм | 8 х 76 мм | 25 | 25 | 30 | 120.000 | 33,75 |- | «Сифрен» | 10.000 | 8 х 203 мм | 8 х 76 мм | 56 | 25 | 25 | 90.000 | 31,3
Тешке крстарице Сједињених Америчких Држава 300п|мини|десно|Америчка тешка крстарица Пенсакола 300п|мини|десно|Америчка тешка крстарица Нортемптон Пројектовање крстарице са топовима од 203 мм, Американци су отпочели још 1919. године. Основни проблем је био противречност између концепције – релативно спорог али добро заштићеног “ескадреног“ крсташа, и брзог заштитника трговачких комуникација. После ступања на снагу вашингтонских ограничења, пројектанти су пронашли компромис и први пар амечких тешких крстарица класе Пенсакола (), показао се као нешто између. Моћна артиљерија од 10 топа 203 мм, смештена у комбинацији двоцевних и троцевних кула, велика брзина и ограничена оклопна заштита, која је могла заштити једино од топовске ватре разарача. Борба лаким крстарицама требало је да се води са безбедног растојања, али су зато све стране «вашингтоске» крстарице могле пробили оклоп Пенсаколе са било које дистанце. Стабилност и пловне карактеристике ових крстарица, нису били на завидном нивоу. Други брод овог типа, била је крстарица Солт Лејк Сити.
Одмах након првог пара крстарица, Американци су отпочели изградњу следећe серије од 6 брода типа Нортемптон () – Честер (), Луивил (), Чикаго (), Хјустон () и Огаста (). Главна измена је била у артиљерији главног калибра, и на овим бродовима се састојала од 9 топа у троцевним кулама. Код типа Нортемптон побољшане су пловне карактеристике, али оклопна заштита није битније измењена, и још увек није штитила од граната 203 мм. Бродови оба типа, Пенсакола и Нортемптон, сматрани су недотовареним бродовима - њихова маса је била за 900 тона мања од вашингтонског лимита.