Бранислав Брана Цветковић (Књажевац, 21. новембар 1874 — Београд, 20. новембар 1942) био је српски глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, илустратор, преводилац, књижевник и композитор.
Сматра се водећим српским сатиричарем и карикатуристом у првој деценији 20. века и једним од најзначајнијих песника за децу у периоду од краја 19. века до Другог светског рата. Сарађивао је са многим београдским листовима и своје песме објављивао под именима Браца Брана, Чика Брана само надимком Брана, по ком је био нашироко познат, док је краће форме (поуке у стиху и загонетке) и ребусе потписивао иницијалом Б. Сматра се да је, уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био „највреднији и најдостојнији хвале дечји писац”. Васа Павковић, српски књижевник и књижевни критичар, сматра да је Брана „она драгоцена 'копча' која спаја класични Змајев рад на поезији за децу са радом наших савременика, пре свих Душка Радовића и Љубивоја Ршумовића”.
Са Браниславом Нушићем је 1895. године основао прво дечје позориште у Србији, а 1899. и прво хумористичко кабаретско позориште Орфеум. Оснивач је првог српског удружења глумаца. Био је управник Народног позоришта у Скопљу и Српског народног позоришта у Новом Саду и покренуо је часопис Глума. Написао је десетине орфеумских програма и у њима бравурозно учествовао, тако да је био зачетник једног новог жанра у српском глумишту.
Биографија Брана Цветковић је рођен 20. новембра 1874. године у Књажевцу, у породици судског чиновника Ђорђа Цветковића. У неким изворима, као место његовог рођења наводи се Краљево село, данас Минићево код Књажевца. Породица се убрзо сели у Београд, где је Брана завршио основну школу и гимназију. Након тога, као државни питомац, уписао се на Академију ликовних уметности у Минхену, а истовремено је слушао и предавања из глуме.
По повратку из Минхена, Цветковић је 1899. године у Београду основао позориште Орфеум, чији се репертоар базирао на сатири. Био је учесник Првог светског рата и 1915. са српском војском прешао је Албанију. По увођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године цензура и забране биле су све чешће, па је прекинуо рад свог позоришта и после тога се повукао у миран живот, бавећи се књижевношћу, највише дечјом и превођењем. Сарађивао је са многим београдским листовима, у којима је објављивао песме и приче које је сам илустровао.
Брана Цветковић умро је у 68. години, у Београду, 20. новембра 1942, за време нацистичке окупације."Коло", 28. новембар 1942, стр. 4"Коло", 2. јануар 1943, стр. 10
Позоришна каријера Још током студија у Минхену Брана је био у сталној вези са немачким редитељем српског порекла Јоцом Савићем, који му је омогућио статирање у минхенском Градском театру. Кад год је налазио времена упознавао се са вештинама театарског стваралаштва: глумом, режијом, сценографијом, костимографијом, а донекле и са драматургијом. Већ током студија определио се за позориште, које је постало његова највећа љубав и неутољива страст. Вративши се из Минхена, 1895. је као глумац дебитовао у београдском Народном позоришту али је, сходно образовању, ангажован као сликар декоратер, односно сценограф. Поред свих успеха ипак је одлучио да се окуша у глуми, мада је и касније повремено радио декор за представе Народног позоришта. Године 1897. напустио Београд и придружио се путујућим трупама Ђуре Протића и Николе Бате Симића. Крајем 1897. у Пожаревцу прешао у нишкo позориште Синђелић, којe се тамо затекло на гостовању. Са Синђелићем је пропутовао Србију, играјући различитe улоге, најчешће комичне. Убрзо се вратио у Београд и 1899. отворио сопствено кабаретско позориште – Први српски орфеум. Орфеум је свој програм играо најпре укафанама Булевар, и Коларац, а касније у Боторићевој пивници. У послу му је помагала његова супруга, глумица Каја Цветковић. Кроз Орфеум су продефиловали многи српски глумци, међу којима су били Петар Ланер, Олга Илић, Коста Илић, Коста Делини, Димитрије Гинић, Зорка Гинић и многи други. У Орфеуму је негован ревијални програм – скечеви, кратке сатиричне сцене, инсцениране пикантне шале, гротескне песме и игре. Најпопуларније су биле његове пародије на актуелна збивања у којима је исмевао политичаре, страначке сукобе, скупштинска препуцавања, интриге, министарске афере… Ове стиховане слике назване су „Кроз Београд“ и имале су стални рефрен „Јој, како то? Јој, зашто то?“ До почетка балканских ратова Бранино позориште је увек било добро посећено. Људи су из целе Србије долазили у Београд да гледају Бранине пародије. Брана Цветковић написао је десетине орфеумсих програма и у њима бравурозно учествовао, чиме је постао зачетник једног новог жанра у српском глумишту. Године 1905, заједно са Михаилом Сретеновићем и Браниславом Нушићем, који му је био венчани кум, основао је Дечје позориште, прво у Београду.
Као учесник Првог светског рата 1915. је са српском војском прешао Албанију и по доласку на Крф формирао војничко позориште у којем је изводио духовите пригодне програме, са „Ристом резервистом“ као централном тачком. Истовремено је био надзорник свих војничких позоришта на солунском фронту. По завршетку рата био је ангажован на различитим театарским пословима: од октобра 1921. радио је као управник Народног позоришта у Скопљу, током позоришне сезоне 1922/23. био је управник Српског народног позоришта, после чега је у овом позоришту радио као редитељ и глумац, до краја јула 1925.
Вративши се августа 1925. у Београд, поново је отворио свој театар који је неговао лаки жанр – Бранино позориште, које је радило у кафани Код Клериџа, од 10. јула 1926,„Отварање Браниног Позоришта”, Политика, 12. јул 1926, стр. 8 а касније у Славији. Након све жешће цензуре и забрана по увођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године, Брана прекида рад позоришта и 1930. прелази у новинаре, посветивши се књижевном стваралаштву и превођењу. Преласком у новинаре заувек је напустио позориште.
Брана Цветковић је био свестран, необично предузимљив и вредан позоришни посленик. Имао је изразит комичарски таленат. био је проницљив и прави мајстор у грађењу комичних типова, нарочито из локалне средине. На сцени је остварио низ маркантних ликова, веома добро погођених у карактеру и занимљивих у изразу. У својим позориштима сам је писао све текстове, режирао, глумио и сликао кулисе. Као редитељ одлично је познавао захтеве сцене и умео је да ради са глумцима, али није поклањао много пажње дубљем понирању у текст и тражењу његових вишеслојних значења. Као управник у СНП-у запоставио је оперу за рачун оперете, а драмски репертоар оптеретио комедијама и другим комадима лакшег жанра, што је изазвало буру негодовања међу образованијим делом новосадског грађанства. Поред управничких и редитељских послова, у СНП-у је креирао сценску и костимску опрему, изводио сликарске радове на сценографијама и наступао у представама у глумачким улогама. Међу српским позоришним уметницима мало је оних који су као Брана Цветковић своме позиву у толикој мери давали целога себе.
Брана Цветковић један је од оснивача Удружења глумаца Краљевине СХС и на оснивачкој скупштини 1919. изабран је за потпредседника овог удружења, а од 1920. до 1922. био је његов председник. У том својству је 1921. покренуо часопис Глума, као гласило глумачке организације и био његов први уредник. У позоришној сезони 1907/08. био је позоришни критичар листа Правда. Такође је и преводио драмска дела са немачког и француског.
Књижевни рад Брана Цветковић написао је преко хиљаду песама, велики број прича, драма, загонетки, ребуса, а такође је цртао карикатуре и опробао се у стрипу. Приказујући друштвено-политички период у међуратном добу, заузео је водеће место међу српским сатиричарима почетком 20. века. Од драмских текстова иза њега је остало више једночинки, али и комада у више чинова. Посебну вредност имају његова ратна сећања и записи из Београда. За живота није објавио пуно књига. Већину својих дела објављивао је у часописима, а његов опус обухвата неколико хиљада радова. Сарађивао је са низом београдских листова, а неупоредиво највише на дечјој страни Политике, где је објављивао песме и приче које је сам илустровао. Сматра се да је, уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био „највреднији и најдостојнији хвале дечји писац”.
Покренуо је часопис Глума и основао позориште Орфеум, а његове комедије игране су и у многим другим позориштима. Уређивао је сатиричне часописе Сатир, Ђаво, Церекало, Сатирац, Виц. Хумореске је објављивао у свим водећим листовима тог доба. Године 1902. издао је Народни велики илустровани календар. Током боравка на Крфу, 1916, сарађивао је са Српским новинама, за које је писао родољубиве песме.
Књижевност за децу Брана Цветковић најрадије је стварао за децу. Приче, песме, шале, и друге форме сам је илустровао и најчешће их је објављивао у Политикином додатку за децу. Његова популарност била је толика да су му дечја писма уредно стизала чак и када је уместо адресе на коверти писало само „Чика Брана“.
Дечје песме Брана Цветковић је почео да објављује већ са 19 година, 1894, у тада покренутом листу за децу Ласта. Након година сарадње у Ласти, наставља да повремено објављује у другим часописима за децу, какви су били Зорица, Школско звонце, Ђачки напредак, Венац, Мала Србадија и други. У потпуности се посветио најмлађим читаоцима тек после затварања позоришта Орфеум 1929. године. Сарађивао је са многим београдским листовима, а највише са Политиком, објављујући на дечјој страни песме и приче које је сам илустровао. У периоду од 1931. до 1940. у додатку Политика за децу објавио је скоро 1.300 краћих радова намењених деци. Од 15. јануара 1931. године без прекида је објављивао песме, стрип-песме, приповетке, драме, поучне чланке, поуке у стиху (рубрика Упамти), загонетке у стиху, ребусе, скривалице и цртеже пропраћене стиховима (рубрика За мале цртаче), све до последњег предратног броја 3. априла 1941.
Сматра се да је уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био „највреднији и најдостојнији хвале дечји писац“. Објављивао је све до избијања Другог светског рата. Његово стваралаштво за децу у дужем периоду после Другог светског рата било је маргинализовано, да би се од 1991. године, објављивањем збирке његових радова Срећни кепец : изабране песме и приче, обновило интересовање за овог писца. На изузетну уметничку вредност Цветковићеве књижевности за децу први је указао управо приређивач ове збирке Бранко Ранитовић. Књижевни критичар Драгољуб Јекнић скренуо је пажњу на чињеницу да су нови српски дечји песници од половине 20. века најпре у његовом стваралаштву налазили прве узоре, док Васа Павковић сматра да је Брана „она драгоцена 'копча' која спаја класични Змајев рад на поезији за децу са радом наших савременика, пре свих Душка Радовића и Љубивоја Ршумовића”.
Сатира и драма Брана Цветковић је још као седамнаестогодишњак почео да пише хумореске и епиграме и да стиховима саопштава или коментарише смешне згоде и незгоде из савременог живота. Касније је, све до 30-их година 20. века, наставио да објављује радове у којима у стиху и прози прати збивања у земљи и догађаје у свету и извргава их благом подсмеху, понекад и у форми сатире. Његови епиграми, рапорти, монолози, скечеви, гротеске, комедијске дијалошке сцене, пародије и други хумористични облици дуго су забављали ширу читалачку публику. Радове ове врсте објављивао је у Вечерњим новостима, Правди“, Малом журналу, Политици, Великој Србији, Ласти, Звезди, Новом веку“, Новостима, Ђачком напретку, Босанској вили, Бранковом колу, Грађанину, часопису За отаџбину, Воденом цвету, Малој Србадији, Балкану, Епохи, Штампи, Оси, Виделу, Веселим новинама, Отаџбини и многим другим. Такође је и сам био уредник неколико хумористичких листова који су кратко време излазили, међу којима су били Сатир, Ђаво, Церекало и Виц.
Брана Цветковић написао је такође велик број комедија, које су извођене како у његовом Орфеуму, тако и у другим позориштима. Његове најпознатије драме су:
Живот на другом свету, Хајдук Бркић, Апотеоза Великом Карађорђу (1903), Син (1909), Црна рука, Молитва (1921),