мини|upright=1.2|"Жене предају геометрију" Илустрација на почетку Еуклидових Елемената (око 1310 нове ере)
Жене у науци веома доприносе од најранијих времена. Историчари који су се интересовали за науку су скренули пажњу на научне напоре и достигнућа жена,Познате научнице, лекарке и математичарке приступљено 26.04.2015. баријере са којима су се суочавале, као и стратегије које су спроведене како би њихов рад био прихваћен у главним часописима и другим публикацијама. Историјска, критичка и социолошка студија ових проблема је постала академска дисциплина по сопственом праву.
Укључивање жена у област медицине се десило у неколико раних цивилизација, а студиј природне филозофије је била отворена за жене у античкој Грчкој. Жене су допринијеле протонауци алхемије у првом или другом вијеку нове ере. Током средњег вијека, манастири су били важно мјесто за образовање жена, а неке од ових заједница су пружиле женама могућност да и оне допринесу научним истраживањима. Током 11. вијека дошло је до појаве првих универзитета, међутим жене су углавном биле искључене из универзитетског образовања.
Став о образовању жена у медицинским пољима у Италији је био либералнији него у другим мјестима. Прва жена која је стекла право на универзитетску столицу у пољу природних наука, у 18. вијеку. била је италијанска научница Лаура Баси.
Како је улога пола у великој мјери дефинисана у 18. вијеку, жене су доживјеле велики напредак у науци. Током 19. вијека, искључене су из најформалнијег образовања што се тиче научних области, али су у овом периоду почеле да их примају у учећа друштва. Каснијих година деветнаестог вијека, напредак женског колеџа омогућио је послове за жене научнике и могућности за оне које се желе образовати. Марија Кири, прва жена која је освојила Нобелову награду 1903. (физика), постала је двострука добитница Нобелове награде 1911. године (хемија), у области радијације (зрачења). Од прве награде која је додијељена жени па све до 2010. године, 40 жена је добило Нобелову награду за физику, хемију, физиологију или медицину.
Историја Перспективе различитих култура Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, иако се појављују многе књиге и чланци о женским научницима, готово сви објављени извори игноришу жене друге боје коже и жене ван Европе и Сјеверне Америке. Један од ријетких изузетака је књига Дерека Рихтера из 1982. Године о женским научницима.
Формирање фонда Ковалескаја 1985. Године и Организације за жене у науци у развијајућем свијету 1993. године су освијетлили претходно маргинализиране женске научнике, али и без обзира на то, данас недостаје јако пуно информација о актуелним и пријашњим женама из земаља у развоју. Према Ен Хибнер Коблиц:.
Кобилц је даље истакла,Ann Hibner Koblitz, "Global perspectives," , UNESCO.
Древна историја
Учешће жена у области медицине је забиљежено у неколико раних цивилизација. Древни Египћанин, Мерит-Птах (око 2700. п. н. е.), познат и као главни љекар, један је од најранијих научника из историје науке. Агамедеа је цитирао Хомер као исцјелитеља у античкој Грчкој прије Тројанског рата (1194-1184пне). Агнодике је била прва жена љекар која је легално вјежбала у четвртом вијеку прије нове ере.
Жене су биле у могућности да студирају филозофију у античкој Грчкој. Постоје записи коју уклључују Аглаонике, која је предвидјела мрље, Теано, математичарка и љекарка, која је била ученица (а вјероватно и жена) Питагоре. Постојала је и једна школа у Кротони коју је основао Питагора, у којој су биле многе жене. У вријеме Египатске цивилизације, жене су се бавиле примијењеном хемијом. Правиле су пиво и припремале љековита једињења. Запажен је велики број жена које су донијеле многе иновације у алхемији. Најпознатија алхемичарка пророчица Мери, изумила је неколико хемијских инструмената.
Хипатија из Александрије је била грчка научница, прва историјски позната жена која се бавила математиком, астрономијом и филозофијом. Позната је по три велике расправе о геометрији, елгебри и астрономији, по изумима као што су хидрометар и инструмент за дестилацију воде. Постоје чак и неки докази да је Хипатија држала јавна предавања и имала нешто налик на јавну канцеларију у Александрији. Међутим, њен живот је завршен трагичном смрћу 415 године нове ере, када је Парабалани запалио јавно. Стога неки кажу да је њена смрт представља крај рада жена у науци стотина година касније.
Средњи вијек Раније године Средњег вијека, период познатији као Мрачно доба, су обиљежене падом Римског царства. Западни простори су уништени што је драматично утицало на интелектуални развој континента. Врло мало је било иновативног научног истраживања. Арапски свијет преузима све заслуге за очување научних достигнућа. Арапски научници су писали оригиналне научне радове и направили копије рукописа из класичних периода. мини|Хилдегарда Бингенска
Као што је поменуто и раније, у ово периоду једна од значајнијих мјеста су манастири, гдје су монаси и монахиње су подстицали вјештине писања и читања, а неке од ових заједница пружиле су могућности женама да допринесу научним истраживањима. Примјер је њемачка опатица Хилдегарда Бингенска (1098-1179), чувена филозофкиња и ботаничарка, позната по својим списима, уклључујући различите научне предмете, медицину, ботанику и историју природе.
Хилдегард је рођена у племићкој породици која је служила грофовима Спонхајма, блиским рођацима владарске породице Хоенштауфена. Како је била десето дијете, болешљиво од рођења, када је напунила осам година, родитељи су је послали цркви као „десетину“ (врста пореза), како је било уобичајено у средњовековно време. Хилдегард је додијељена на старање Јути, сестри грофа Мајнхарда од Спонхајма, близу Дизибоденсберг манастира у Немачкој. Јута је била изузетно популарна и сакупила је много следбеника тако да се самостански круг око ње проширио. Након Јутине смрти 1136, Хилдегард је изабрана за старешјешину заједнице и преселила групу у нов манастир у Рупертсбергу на Бингену на Рајни.
Од своје ране младости, Хилдегард је тврдила да има религиозне визија. Примила је пророчки позив Бога пет година након њеног избора за Мајку (старешину манастира) 1141, који је од ње захтевао „Пиши што видиш!“ У почетку је оклевала да описује своја провиђења, задржавајући их за себе. На крају, након што јој је здравље попустило од психичког терета, чланови њеног реда убедили су је да пише. Како су вести о њеним провиђењима постајале познате, 1140-их, папа Евгеније III је чуо за Хилдегард преко Бернарда од Клервоа. Да би утврдио да ли су њене визије заиста биле божански инспирисане, Папа је саставио комисију која је посетила Хилдегард. Комисија је прогласила за стварног мистика, уместо за поремећену особу. Још једна позната њемачка опатица је Хросвита оф Гандершајм (935–1000), која је охрабривала жене да буду интелектуалци. Међутим како је порастао број и моћ монахиња, онима који су били наклоњени патријархату је то сметало, те су многи затворили врата женама, што је на крају ескалирало тиме да се женама забрани и да науче да пишу и читају. Са тиме, свијет науке је био затворен за све жене, правећи границу женског утицаја на развој науке.
Уласком у 11. вијек, отварани су први универзитети. Женама је, већином, било забрањено студирати. Међутим, постојали су неки изузеци. Италијански Универзитет Болоња, је дозвољавао женама да присуствују предавања од самог почетка, 1088. године.
Однос према женама у настави је у Италији био много либералнији него у осталим дијеловима свијета. Велики број жена је имао улогу предавача на универзитетима у Италији. Неке од њих су: Тротула де Салерно, Доротеа Буца, Абела, Јакобина Феличе, Алесандра Ђани, Маргарита, Меркуриаде, Констанца Календа.
Упркос успјеху жена, још увијек су постојале неке предрасуде које су утицале на њихово учешће у науци, посебно у Средњем вијеку. На примјер, Томас Акина, хришћански научник, писао је, говорећи о женама:
Познате научнице 16. 17. и 18. вијека мини|Маргарет Кавендиш
Маргарет Кевендиш, аростократкиња седамнаестог вијека, учествовала је у неким од најважнијих научних дебата тог времена. Међутим, она није била уведена у Енглеско краљевско друштво, иако јој је једном било дозвољено да присуствује састанку. Написала је низ радова о научним питањима, укључујући и Запажања о експерименталној филозофији (1666) и Природи филозофије. У овим радовима она је посебно критиковала сва већа увјерења да су људи, кроз науку, били креатори природе. Рад из 1666. gодине покушао је да појача женску заинтересованост за науку. Опсервације су допринијеле експерименталне науке а наведено је да су микроскопи далеко од перфектних инструмената.. (California: ).
У Њемачкој, традиција учешћа жена у занатској производњи омогућила је женама да се укључе у опсервационе науке, посебно астрономију. Између 1650. И 1710. gодине, жене су биле 14% њемачких астронома.Spielvogel, Jackson J. Western Civilization, Volume B: 1300–1815. Thomson/Wadsworth. Најпознатији женски астроном у Њемачкој била је Марија Винкелман. Отац и стриц су је научили да приволи астрономију од малих ногу, те је наставила учење од самоуког астронома који је живио у близини. Када се удала за Прусијског најпознатијег астронома, Готфрида Кирша, добила је прилику да се посвети астрономији у већој мјери. Постала је његов асистент у астрономском опсерваторијуму у Берлину. Један од њених доприноса јесте да је открила комете. Када је њен супруг преминуо, Винкелманова се пријавила за позицију помоћника астронома на Берлинској академији, за коју је имала искуство. Као жена без универзитетског степена, ускраћен јој је тај положај. Припадници Берлинске академије страховали су да запосле жену на ту позицију, сматрајући да је то лоша идеја за њихов углед.
Жене и даље нису биле прихваћене као равноправни сарадници. Ниједна жена није позвана у Краљевско друштво нити у Француску академију наука све до двадесетог вијека.
Марија Сибила Меријан () била је швајцарска природњакиња и научна илустраторка која је проучавала биљке и инсекте и илустровала их у детаљима. Њена пажљиво запажања и документација о метаморфози лептира учинила су је познатом. Марија Сибила Меријан је рођена 2. априла 1647. у Франкфурту, тада слободном граду Светог римског царства у породици швајцарског издавача Матеуса Меријана Старца. Њен отац је умро три године касније, а мајка јој се опет удала за сликара Јакоба Марела. Он ју је привукао да слика. У тринаестој години, већ је почела да слика прве илустрације инсеката и биљака.
"У мојој младости сам провела своје време истражујући инсекте. На почетку сам почела са свиленим црвима у мом родном граду Франкфурту. Тада сам схватила да гусенице производе предивне лептире, а да свилене бубе раде исто. Ово ме је навело да прикупим све гусенице које могу да пронађем како би видели како су се промениле". (Предговор из „Метаморфоза инсеката Суринама“)
Марија Сибила Меријан је објавила прву књигу научних илустрација, назива Neues Blumenbuch, 1675. године када је имала 28 година.
После 8 година сликања и учења, 1699. године, на иницијативу Корнелиса ван Ерсена ван Зомелздика, тадашњег гувернера холандске колоније Суринам, град Амстердам је наградио Марију грантом за путовање у Јужну Америку са њеном ћерком Доротеом.
По повратку у Европу, објављује своје велико дело Metamorphosis insectorum Surinamensium ,1705. године, због ког је и постала позната у свету илистрација.
бог њеног пажљивог и детаљног приступа описивању и цртању метаморфозе код лептира, сматра се по мишљењу Дејвида АтенбороуаNatural Curiosities film, BBC, за једну од најбитнијих личности које су допринеле бољем познавању и развоју ентомологије.
Била је водећи ентомолог свог времена и открила је бројне чињенице о животу инсеката кроз рад на својим истраживањима.