Коча Мустафа Решид-паша такође познат и као Мустафа-паша Решид (13. март 1800, Истанбул - 17. децембар 1858) је био османски државник и дипломата који је и био велики везир (главни министир) шест пута. Имао је водећу улогу у покретању, изради, и проглашењу првих од реформских едикта познатих као Танзиматске реформе ("Реорганизација").
Био је штићеник свог ујака Испартали Али-паше и касније у државника Пертев ефендије, Решид ушао у службу владе у раном узрасту и стално је напредовао, 1834. године, он постаје амбасадор у Француској. Током боравка у западној Европи студирао је француски језик и западну цивилизацију и развио је пријатељске односе са француским и британским државницима. Он је подржао прозападне реформе султана Махмуда II, који му је поставио свог министра спољних послова.
Махмудов наследник, султан Абдулмеџид I, je био одлучан да настави политику свог оца и поверио Решиду припрему нових реформских мера. Разрађен у форми хатишерифа, овај програм је проглашен 3. новембра 1839. године. Овим је гарантована равноправност свих религија. Иако нису спроведене све ове реформе, Решид је постао симбол прозападних реформи. Између 1839. и 1858. био је два пута именован за министра иностраних послова и шест пута је био велики везир.
Решидове је реформе укључују укидање трговине робљем, увођење нових кодекса комерцијалног и кривичног права, као и реформе административних прописа до крајњег непотизма и саобраћај у услугама и именовања. Био је присталица француске и енглеске политике и велики везир током избијања Кримског рата (1853 - 1856)Mustafa Reşid Paşa - Encyclopaedia Britannica.
Источно питање 1839. и 1840. Решид-паша, који је управљао у име султана Махмуда, а по том и у име његова наследника, покуша да изведе дубље поправке. Он подиже куле светлиље и установи санитетски карантин у Цариграду. Он изради да се усвоји једнолика царинска тарифа, којом се омогући странцима трговање с Турском (дотле је роба била подложна разним таксама, према томе од којега је народа долазила). Он изради да се реши, да чиновници примају сталну, одређену плату. Хтео је ићи и даље, да се у Турској заведе владавина грађанске слободе. 2. новембра 1839. године султан сакупи у свом дворцу у Ђулани главније великодостојнике, представнике хришћанских цркава и европске дипломате и нареди да се свечано прочита хатишериф, којим је обећао општа преуређења. У том се акту говорило, да несреће Турској долазе од туд, што су напуштени стари обичаји, и да би се те несреће изгладиле, треба да се заведе ново уређење. (Влада се налазила између старих Турака, који су се држали својих навика, и Европљана, који су препоручивали измене; но она се извуче из тога положаја с помоћу једне китњасте реченице, чиј је свршетак био у противречности с почетком). Султан је обећавао личну безбедност и пореску једнакост; изјавио је да ће се укинути монополи, одузимање добара (конфисковање) и издавање пореза под закуп и додао је:
Приликом једнога пријема старешина хришћанских општина Решид изјави, да су султану и муслимани и хришћани као поданици равни. То је значило толико, колико и објавити општи преврат. Стари Турци, гневни што се с неверницима поступа тако, као да су они једнаки с правовернима, стадоше сплеткарити против Рашид-паше и оборише га. Решид после опет дође на власт, али се сад одржавао на положају само чувајући се да не вређа мишљење муслимана. Један млади јерменски хришћанин, који је у љутини био примио ислам, врати се у хришћанство. Међутим, Коран каже да је сваки муслиманин, који се одрече своје вере, достојан смртне казне. Европске су владе тражиле милост за младића, али он буде погубљен. Решид је рекао европским дипломатама:
За извршење истинскога преображаја било је потребно поуздано особље; међутим, муслимани су били сувише необразовани, да би могли схватити нов начин владавине. Молтке каже: „Турчин, који зна читати и писати, назива се хафиз, учен“, он додаје, да се странци не могу употребити, „јер и најбољи дар постаје сумњив, чим долази из руке каквога хришћанина“.
1852. Источно се питање по ново потрже 1852. године. Руски цар Николај се никако није одрицао освајања Османскога Царства, које је он називао „болесним човеком.“ Приликом једнога путовања у Енглеску (1844), он је говорио:
Године 1852. он изјави енглеском посланику, да је дошло време „да се споразумеју о погребу“, и да се он решио да заузме Цариград, не као својину него као залогу.
Турској Царевини по ново загрози опасност од поплаве руске војске. Енглеска влада реши да је силом спасе и потражи савезника. Пруски се краљ не смеде умешати, а Аустрија се ограничи само на протесте. Али Наполеон III, поставши царем, уграби ту прилику, да Француској да активнију улогу у Европи; он повуче за собом и сардинску владу, која је нарочито гледала да му угађа, и буде уговорен савез између Енглеске, Француске и Сардиније. Русија је била посела војском дунавске области, а ове три силе послаше најпре флоту, па по том и војску у Турску. Руси се повукоше готово без борбе. Али савезници хтедоше уништити цареву силу на Црном Мору и тим му одузети могућност, да по ново почиње рат: они опседоше руску оружницу на Криму, Севастопољ, заузеше је после опсаде од триста и педесет дана и уништише је.
Париски Конгрес, где су биле заступљене све велике силе, уреди ствари на Истоку (1856). Црно Море постаде неутрално и буде забрањено на њему држати ратне бродове. Дунав би проглашен за неутралан и одреди се нарочита међународна комисија, да уреди пловидбу по Дунаву. Силе се обвезаше да сачувају османску државну област. Тако су европске силе одбраниле султана од Русије. — У замену за то, оне су захтевале од њега, да изврши стварне поправке, које је био објавио, то јест да заведе правичну владавину за своје поданике хришћане. Султан издаде један свечани проглас (Хати-хумајун од 18. фебруара 1856), где у начелу постави слободу и једнакост свих пред законом: хришћани неће више плаћати порез по главама (capitatio, харач), они ће се примати у војску као и муслимани и имаће својих представника у управи. Европске силе изјавише да „констатују велику важност тога саопштења“, додавши да им оно не даје никаква права „да се мешају у односе између султана и његових поданика, нити пак у унутрашњу управу царевине.“ Оне су тражиле од турске владе обећања, да ће извршити поправке, али нису предузеле ништа да је и приморају, да се тих обећања одржи.
Влада није могла та обећања испунити, а да из основа не поремети уређење царевине. Једини је закон био муслимански верски закон, а он није штитио хришћана; у накнаду за то, хришћани су били уређени по малим општинама, свака секта за себе, и њима су управљале њихове владике, које су имале ту повластицу да управљају у исти мах и верским и световним стварима. На тај начин влада није могла завести један закон за све, а да у исти мах не повреди и муслимански закон и хришћанске повластице, Муслимани не пристајаху да слушају невернике, те се стога нису могли хришћани примати у службу; они су их и даље злостављали, а хришћани нису могли наћи правде у муслиманских судија. Хришћани пак са своје стране нису ни марили за тим да служе у турској војсци, те су волели да се откупљују од војне службе: од туд се догоди, да се порез по главама, који је био укинут, по ново поврати под видом откупне таксе (војнице)Шарл Сењобос (1908). „Историја савремене образованости“. Српска књижевна задруга. Београд.
Босански санџак Кад је 1848. год. дошло до немира у суседној Аустрији, односно до мађарске буне и покрета Срба и Хрвата, босански везир Тахир-паша почео је с интензивнијим радом на прикупљању босанске омладине за низам. То даде повода јаком новом устанку. Тахир-паша није устао да силом сломије устанике, него се морао с њима погађати, што очевидно није ишло у прилог јачању ауторитета царске власти.
После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији решила се Порта, да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју кариеру у аустријској служби. Са неких 8.000 војника првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је он у лето 1850. у Сарајево и одмах притегао узде. Он је преместио и везирско седиште из Травника у тај град. Без много оклевања Омер-паша се упутио у Крајину. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Кад је Омер стигао у Мостар свргао је старог везира и осрамоћена дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком "омакла" се једном стражару пушка, од које је смртно погођен пао последњи феудални господар Херцеговине, 1854. год. Омер-паша био је строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустријски конзул јављао је више пута, да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је, да с њиховим поразом пада стари поредак, који им је, и поред свих недостатака, био драг, јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина, који пролива крв правоверних без милосрђа. И мрзели су га бескрајно. Овим борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га он је, у ствари, завршио тим актом Средњи Век у Босни, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове представнике.
Црна Гора Почетак турско-црногорских сукоба Петар II Петровић Његош, владика и владар Црне Горе, умро је, још млад, 19. октобра 1854. на Цетињу, сатрвен од туберкулозе. Пред смрт одредио је као свог наследника синовца Данила, неугледно ћосаво момче, кога су због његових зеленкастих очију звали Зеком. Данило, рођен 25. маја 1826., имао је двадесет и пет година, кад је примио власт. Његов стриц припремио је био руски двор, да његов наследник не мора имати монашки, односно владичански, чин. Требало је да ту жељу изрази и народ у Црној Гори. Овом није било тешко објаснити, да је у интересу црногорске борбе за слбоду да добије световног поглавицу, јер су Турци редовно тврдили да је Црна Гора њихова област, а да су владике у њој дошле до водећег места захваљујући само свом духовном положају. Црногорски збор, по савету једног руског изасланика, примио је 1. марта 1852. предлог, да њихова држава постане наследна кнежевина и, према том, природно, и са световним поглаваром. Пре тога, Данило је енергичном личном интервенцијом осигурао на Цетињу власт за себе, коју је хтео да узме стриц му Перо, председник Сената. Сам краљ Никола Петровић описао је у мемоарима живу и мучну сцену тог објашњавања. Кад је Данило дошао у Петроград, да се представи цару Николи, кога су, с Русијом заједно, јавно оглашавали већ одавно у Црној Гори као свог покровитеља, он је ту отворено признат као кнез. По међународним уговорима Црна Гора није дотад признавана нигде ни као вазална, а камоли као независна држава; нити је, тако исто, игде било јавно признато Русији право, да буде покровитељ Црне Горе и да може утицати на мењање државне управе у тој земљи. Али се током времена створила таква пракса. Црна Гора се сматрала и оглашавала као независна од Турака, а Порта је, у XIX веку, из обзира према Русији трпела црногорско одметање, али га није признавала. Русија је, исто тако, сама узела право да посредује за Црну Гору не само на Порти, него чак и у Бечу, и то су на оба места свикли да примају, иако им није било по вољи.