Срби у Турској су грађани Турске српског порекла или људи рођени у Србији који живе и раде у Турској.
Историја Присуство Срба у Малој Азији забележено је још у 7. веку (око 680. год.), када је византијски цар Констанс II преселио део Срба из околине Вардара у Битинију, формиравши град Гордосервон (Град Срба). Тамо су служили као граничари, а касније су коришћени и у војним походима против Арапа.
Масовно насељавање Срба на простору данашње Турске почиње средином прве половине 16. века за време владавине Сулејмана Величанственог. То су била присилна насељавања српског становништва из Београда који су насељени у околину Истанбула, као и Срба из Срема или Поморавља који су насељени у неколико насеља на северозападу полуострва Галипоље - Галипољски Срби. Такође, у Турску су одвођени данком у крви где су од њих стварани јаничари, затим као робље у време ратова које су Турци водили са хришћанским силама у Подунављу, Посавини и на Балкану. Србе који су примили ислам и који су се насељавали из економских разлога су тако постајали грађани са потпуним правима Отоманске државе.
Срби из Београда насељени у Истанбулу као „лични робови“ Сулејмана Величанственог су имали многе повластице. Они су практично били издвојени од осталог становништва у својим насељима, а углавном су се бавили одржавањем водовода као и грађевинарством. Београдска шума у Истанбулу, тачније „-{Belgrad Ormani}-“ је добила име по београдским Србима који су на простору те шуме имали своје насеље. Срби су ту насељени како би чували изворе воде који су напајали читав Истанбул што је један од доказа колико су Срби имали битну улогу код Сулејмана Величанственог али и његових наследника. Они су имали и својеврсну специјалну заштиту, с обзиром на то да је у том региону био забрањен лов, као и сеча дрвећа и то под претњом смртне казне. Њихово насеље се звало Белиград, а један члан француске амбасаде у Османском царству је записао у свом дневнику да су постојала насеља Јени (Нови) Белиград, Орта (Средњи) Белиград и Султан Белиград. Срби су у тим насељима живели све до краја 19. века и избијања куге. Били су присиљени да се преселе, с обзиром да је вода била легло заразе, и тада нестају београдска насеља. Власти су их преселиле на оближње место којем су дали име Бахчекој, што је турска кованица од речи башта и село јер су Срби били врсни баштовани. Тамо више нема Срба, јер су га напустили приликом последњег грчко-турског рата. Њихова судбина је била таква да су све више и више примали грчки језик, те су се утопили у Грке, иако су вековима чували своје порекло, веру, језик па чак и стил облачења.
мини|лево|Београдска капија
Истанбул има и Београдску капију која је сазидана пре турског освајања Цариграда по налогу деспота Ђурђа Бранковића.
Демографија На турском попису из 1965. године 6.599 грађана је рекло да им је српски језик матерњи а 58.802 да га користи као други језик, тако да се преко 65.000 људи изјаснило да говори српским језиком.Demographics of Turkey - Wikipedia, the free encyclopedia Септембра 2014. године, амбасадор Турске у Босни и Херцеговини (БиХ) изнео је податак да између 3 и 6 милиона људи који живе у Турској су пореклом са данашње територије БиХ.Turska u BiH nema svoje favorite
Цариград Још у византијско време било је Срба у Цариграду. Када су Турци освојили тај град, променили су му име, али Срби га не зову Истанбул, него пре Стамбол. У град на Босфору могло се брзо стићи старим Цариградским друмом, који је био уређен и чуван а пролазио кроз целу Србију или пак лађом, спорије дуж разуђене обале Егејског мора.
Српски краљ Милутин је подигао (или обновио) после 1281. године у том граду - Продромов манастир (или манастир Петра) са црквом и болницом које је снабдео земљом и селима (за издржавање), купљеном од византијског цара. Продром значи "Претеча". Архиепископ Данило наводи задужбине краљеве: "У самом Цариграду, у месту званом Продром подиже божанствену цркву, дав јој небројено благо и створи многе дивне и прекрасне палате и постави "ксеноходије", а то ће рећи болнице.""Дело", Београд 1908. године Објављен је 1877. године комплетан текст Хрисовуље српског краља Милутина, у којој се описује стварање његове задужбине у "Константинопољу" 1281. године."Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године. При манастиру се поред "гостопримнице" налазила и богата библиотека, у којој се налазио и бечки рукопис "Биоскоридес".Владимир Ћоровић: "Историја српског народа", први део, Београд 1997. године Болница је имала много кревета, а у њој су непрестано бдијући над болесницима, радили вешти лекари, добро плаћени. У болници је затим отворена својеврсна Медицинска школа тзв. "Мусион", која је радила до пропасти Цариграда."Свети краљ Милутин", Цетиње-Београд 2016. године У манастирској цркви "Петре" се чувала некад половина главе Св. Јована Крститеља."Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1893. године Ту су боравили српски калуђери, којима се обратио српски архиепископ Никодим, да му пошаљу грчки текст "Типика Св. Саве Јерусалимског" да би се превео на српски језик. Византијски цар Манојло II Палеолог и његова супруга Јелена (Српкиња) у манастирској цркви су давали помене преминулом царичином оцу, Константину Драгашу "блаженом и великославном господару Србије". Султан Мехмед II је исти дао некој српској властелинки 1464—1465. године."Историјски часопис", Београд 1953. године
Српски краљ Стефан Дечански је био у ропству у Цариграду, са породицом, тада малим сином Душаном. Касније је ту на брдашцу између Галате и Пере, у "Војводиној улици", где је "ђеновеска кула", тамновао краљевић Марко Мрњавчевић. Та грађевина се у народним песмама звала "Маркова кула"."Застава", Нови Сад 1887. Много касније 1840. године Илија Гарашанин председник министарства кнежевине Србије, побегао је пред опасношћу од Обреновића, у Цариград, где је нашао уточиште.
мини|лево|Српска штампарија у граду на Босфору у 19. веку Када је султан Сулејман Величанствени 29. августа 1521. године освојио Београд, раселио је Србе. Велика група је на челу са иконом Богородице Београдске, протерана у Цариград и Малу Азију."Београдске општинске новине", Београд 1939. године По Илариону Руварцу понели су Срби следеће светиње: мошти Св. Петке, мошти царице Теофаније, икону Св. Богородице коју је осликао Св. апостол Лука. У Цариграду су Срби насељени на једном месту, које се по њима назвало "Београд махала". У том предграђу - дотад војничком кварту званом "Девтерон" (византијском),"Политика", Београд 1934. године је подигнута 1539. године српска православна црква, посвећена Успенију Пресвете Богородице. Цркву је посетио академик Стојан Новаковић током посете Истанбулу 1898. године. Часопис "Нова искра" је 1899. године објавио фотографије тог српског храма, споља и изнутра, а дневник "Време" пола века доцније. По турским изворима насељено је 500 српских породица, надомак Црног мора. Било је то у ствари "село Београд", а Белиград-махала се види и на старим картама, налазила јужно у урбаном делу града. Један од оријентира ту је и "Београдска капија" (Белгради капу). Налазила се неколико стотина метара од замка "Једи куле" (седам кула), где је крајем 19. века улазила жељезница у град. По Скарлатију махала се налазила "даље од Златних врата ка Силивријским вратима" у подграђу Псаматија. Срби су са собом донели још друге драгоцености, међу којима и руку Св. Варваре, и поменуту - "једну велику икону Богородице позлаћену и посребрену", која је завршила код васељенског патријарха. Наводно је султан тражио за њу 12.000 дуката, или ће је бацити у море. Успенска или "Београдска црква" (1898) је била у центру насеља, имала порту, звоник импровизован на високом дрвету платана - са два звона, и пратеће црквене зграде. Порта је била ограђена каменом, а храм простран а низак, сиромашног уређења. На јужном крају порте била је "агијазма" (света, лековита вода) са капелицом, у којој су старе иконе и бунар са добром пијаћом водом. Црква је од камена пешчара, дуго је била развалина а оправљена је 1837. године. На иконостасу су још тада биле четири престоне иконе, донете из Београда. Икона "Богородица Београдска" коју је донео у Београд у 13. веку српски краљ Драгутин имала и у Цариграду чудотворно дејство, надалеко позната. На једној престоној икони су били остаци натписа на српско-словенском језику и година 1539.
Пред Други светски рат тамошњи становници су говорили да су пореклом Срби, иако друге везе са српством више нису имали. Такође, тада се каже да је та "Српска црква" посвећена у ствари Рођењу Богородице, а не Успенију, а да је Грци зову "Панија Белградијани". И звоник је тада био сав од жељеза, са звоном набављеним 1908. године. Храм је имао чудотворне "синџире", којима су везивани психички болесници на улазу у цркву, на неколико дана, док се не смире. Једна велика крађа је однела те чувене "београдске" синџире и друге драгоцености.Време", Београд 1940. године Црква је после Другог светског рата срушена. Претходно је српски научник архитекта академик Јован Дероко је 1953. кратко истраживао српско наслеђе у граду на Босфору. Оставио је скице положаја некадашњег "Београдског села" у "Београдској шуми" (код обале Црног мора), те цркве Београдске Богородице (до које води "Београдска улица", од пролаза званог "Београдска капија", кроз Теодосијеве зидине града) и "Београдске махале" - насеља надомак обале Мраморног мора. Две године касније 1955."Треће око", Београд 2018. године; чланак Бориса Субашића: "Потрага за несталом Богородицом Београдском". Турци су извели погром и протеривање цариградских Грка и Срба, када је уништена и та, некада српска црква. Тада је нестала чувена, драгоцена икона Богородице Београдске, донета из Београда где је град и Србе штитила од турских напада у 16. веку.
Део Срба је насељен и у једно село поред Бујукдера, са циљем да ту воде бригу и чувају цариградски водовод и акумулационо језеро. Било је то "Српско село". Трећи топоним у Цариграду је шума "Београд", која се налази "сат времена" северно и северозападно од Терапије и Бујукдера. Поменуто "Српско село" је било испресецано потоцима, који су се сабирали у језеру између храстова, букви и кестенова, који ту граде лепе шуме. Изван села налазила се стара црквица са гробљем. Српске старине приграбили су временом тамошњи Грци, а Срби су, 1898. године причало се, били расељени из Српског села, због лошег чувања водоводних акумулација."Нова искра", Београд 1899. године Покренули су Срби у Цариграду 1889. године акцију да подигну своју, нову цркву у том граду. Помагала им је у науму амбасада Аустроугарске."Застава", Нови Сад 1889. године Срби у Истанбулу су пред Први светски рат 1914. године заиста покренули акцију да се у том граду подигне "српска светосавска црква"."Застава", Нови Сад 1914. Разлог је био у томе што је тих година кренуло масовно насељавање Срба у град на Босфору. У том циљу организован је "Одбор за купљење прилога и градњу цркве" на чијем су се челу налазили: Марко Живковић председник, Тома Хркаловић потпредседник, Мило Зелиновић благајник а прота Васо Ковачевић - тајник (секретар).
У Цариграду су се извесно време бавили наши стари путописци Доситеј Обрадовић, Герасим Зелић (1788) и други. Пренумерант једне књиге био је у Цариграду Јован Квекић "корабља капетан". мини|десно|Српска штампарија на Босфору 1899. мини|лево|Срби у Цариграду у 19. веку мини|Насловна страна издања календара Голуб за 1891. годину, који је излазио у Истанбулу