Музеј „Рас” Нови Пазар основан је 1953. године. Иницијатива за оснивање музеја у Новом Пазару покренута је 27. јуна 1952. године, на састанку Савета за просвету и културу СО Нови Пазар под називом Градски музеј у Новом Пазару. Музеј је комплексног типа и обухвата области археологије, историје, етнологије, нумизматике, оријенталистике, примењене уметности и савременог ликовног стваралаштва. Располаже са 333 m² изложбеног простора и са 5.876 предмета, од чега је археолошка збирка најбројнија и највише обрађена. Године 2013. проглашен је за институцију од националног значаја.
Музеј је смештен је у центру града, на Житном тргу, у старој новопазарској градској кући традиционалне архитектуре из средине 19. века. Зграда је 1972. године проглашена културним добром, а у Централни регистар споменика културе уписана је 2003. године.
Историјат Музеј је под називом Градски музеј радио у изнајмљеним просторијама, у згради Мектеба у дворишту Алтун-алем џамије, до краја 1957. године када је променио име у Рашки музеј, који је 1969. године добио зграду, у којој се до тада налазила школа. Зграда је подигнута средином 19. века и у њој је била смештена и руждија (нижа османска гимназија). Како је била руинирана, то је 1972. године реконструисана и адаптирана за потребе Музеја, а Завод за заштиту споменика културе у Краљеву прогласио је културним добром 10. фебруара 1972. године, што је много касније (17. јула 2001) урадила и Влада РС.
Музеј је 1971. године променио име у Завичајни музеј, а за првог директора у сталном радном односу је именован Ејуп Мушовић. Наредне, 1972. године, урађена је реконструкција добијене зграде, а 28. новембра 1973. године Музеј је званично отворен за јавност. Данашњи назив, Музеј „Рас“, добио је 1. јануара 1987. године.
мини|Археолошко одељење
У свом вишедеценијском деловању музеј „Рас“ сврстао се у ред најзначајнијих институција у унутрашњости Србије, развијајући све облике музеолошког рада. Током времена од скромне збирке прерастао је у музеј комплексног типа који обухвата све области људског деловања, од историје, преко археологије, нумизматике, етнологије, оријенталистике, примењене уметности до савременог ликовног стваралаштва. Одлуком Владе Републике Србије, од 30. априла 2013. године, музеј „Рас“ је проглашен за институцију од националног значаја. И поред недовољног броја запослених стручњака и скученог простора, Музеј „Рас“ Нови Пазар израстао је у стручну установу са широким опсегом активности и оствареном сарадњом са бројним сродним институцијама из Србије и са простора бивше Југославије. Организатор је завидног броја научних и стручних скупова. Издавач је Новопазарског зборника, јединог научног часописа у Новом Пазару који у континуитету излази од 1977. године.
Захваљујући донаторима, али и општини Нови Пазар и Министарству културе Србије, током 2003-2004. године урађена је опсежна реконструкција музејске зграде и урађена нова стална поставка. Како је музејску зграду потребно редовно одржавати, средствима Града Новог Пазара 2019. године урађена је комплетна реконструкција крова и зидова зграде, а унутрашњи простор музеја је потпуно опремљен.
Међу предметима се издвајају средњовековне наушнице, јатагани, Милтан-салта, остава – накит, из Трнаве из 16-17. века и цртежи Љубе Ивановића са поч. 20. века. Зграда Музеја
Зграда Музеја „Рас” је репрезентатвни објекат староградске архитектуре Новог Пазара, а својом улогом у развоју образовања и просвете у новопазарском крају има и шири значај. Завод за заштиту споменика културе у Краљеву зграду музеја је прогласио културним добром 10. фебруара 1972. године, што је 17. јула 2001. године, урадила и Влада Републике Србије. У Централни регистар споменика културе уписана је 2003. године.
Стална поставка (избор)
Археолошко одељење Музеј „Рас“ у Новом Пазару својом делатношћу покрива територију општина Нови Пазар, Тутин и Сјеница и налази се у самом југозападном углу Србије. Поред рада из домена основне делатности, Музеј је био један од организатора или суорганизатор свих истраживања на подручју општина Нови Пазар, Сјеница и Тутин. После уписа Старог Раса са Сопоћанима у Листу светске културне и природне баштине УНЕСКО-а, 1979. године, Музеј је био укључен у истраживања великог броја локалитета, из различитих временских периода, од палеолита до оних из 18-19. века. Како је новопазарски крај колевка прве српске државе и писмености и у средњем веку играо је изузетно значајну политичку, али и културно-историјску улогу, то је разумљиво што се највећи број локалитета односи на средњи век.
У Археолошком одељењу изложен је материјал добијен наведеним истраживањима, који хронолошки обухвата период од старијег каменог доба до 19. века, односно налаза са истраживања Новопазарске тврђаве. О археолошким истраживањима или појединачним налазима, објављено је више радова у: Новопазарском зборнику, Старинару, Саопштењима, Гласнику српског археолошког друштва, Сјеничком зборнику, и другим публикацијама.
У последњих десетак година завршено је археолошко рекогносцирање подручја које покрива Музеј, а из штампе је изашла и књига са објављеним резултатима. Истовремено се радило и на археолошком истраживању Средњовековних хумки на Сјеничко-пештерској висоравни. На истраживање хумки од 2013. године надовезује се и пројекат „Словенско светилиште на Пештери“. Оба пројекта побуђују велику научну и ширу јавност, не само код нас већ и у осталом словенском свету: Пољскојbialczynski.wordpress.com/serbska arkona serbska arkona , Чешкој и Русији где су пренете вести из штампаних и електронских медија.
Значајни резултати добијени су и радом на истраживању средњовековних некропола Новог Пазара.
Историјско одељење мини|Центар Новог Пазара, прва половина 20. века
У музеју је, завидним бројем експоната, представљена и историја самог Новог Пазара, који се први пут помиње у једном дубровачком документу из 1461. године, а основао га је турски крајишник Иса-бег Исаковић. Он је на левој обали Рашке подигао хамам и већи број дућана. Средњовековно Трговиште је постало Ески базар, а ново место за трговину названо је Јени базар, тј. нови трг.
Експонати Историјског одељења разврстани су по одређеним целинама: оружје, одликовања, војничка опрема, старе књиге, докумената, печати и фотографије. Међу најстарије експонате овог одељења спадају јатагани, кубуре и сабље.
Нумизматичка збирка у оквиру Историјског одељења броји око 1000 примерака металног и папирног новца који припада временском распону од 17. до педесетих година 20. века.
Етнолошко одељење мини|Градска оријентална ношња, 19-20. век
Специфичност подручја и начин живота због етничке и етнографске шароликост, где већину становништва чине потомци некадашњих пештарским муслимана, те старовлашких и рашких Срба, утицале су и на карактеристике предмета у Етнографском одељењу. Тако се у Музеју налазе различите врсте алатки које су користиле многобројне занатлије које су живеле и радиле у Новом Пазару: терзије, ћурчије, ковачи, казанџије, кујунџије, поткивачи, папуџије, јорганџије, сарачи, лончари, мутавџије, самарџије, дунђери, табаци, нанулџије, бритвари, ножари, пушкари, дуванџије али и пекари (екмеџије), посластичари, ћевапџије, ашчије (кувари), кафеџије, механџије. Производи већине ових занатлија налазе се и у збирци музеја.
Највећу пажњу свакако привлаче производи терзија, који су израђивали делове ношњи. Лепотом израде, богатством златовеза и мотивима издвајају се примерци мисираба, милтани, јелеци, џуба, димије, чакшире. Разне врсте кошуља, међу којима су и свиленице, дело домаће радиности као и разне врсте бошчи, пешкир-махрама, чевра, учкура, појасева, чарапа, рукавица, запрега, зобуна. У циљу очувања нематеријалне културне баштине, етнолози Музеја су организовали више изложби, посебно поводом 8. марта, међународног Дана жена.
Етнолошком одељењу припада и збирка предмета из једне дервишке текије: џиде – копља, тебери - секире облика средњовековних хелебарди, дрвене тољаге - асе са спирално увијеним једним крајем, које представљају свето дрво донето из арапских земаља и које су различитих величина. Међу предметима који су коришћени приликом верских обреда налазе се: кудуми – добоши, дрвене бројанице чије су перле великог пречника, дрвена палица облика пендрека и игле различитих величина за пробадање тела. Јако су занимљиве и дервишке капе, које су доста подсећају на чалме.
Саставни део Одељења је и соба „алатурка“ (велика одаја), уређена у оријенталном стилу, одсликавајући културу становања градских породица крајем 19. и почетком 20. века, као и збирка предмета из једне дервишке текије.
Уметничко одељење десно|мини|200п|Св. Ђорђе Пешак, уље на платну, 19. век десно|мини|200п|Казанџијски производи, 19 век
Уметничко одељење садржи две збирке: Ликовну и збирку примењене уметности. Најстарији експонати ликовне збирке потичу из прве половине 19. века и радови су зоографа, домаћих углавном анонимних сликара обучаваних у манастирским радионицама. У ликовној збирци су заступљена и дела Љубомира Ивановића и то 31 цртеж и две графике. На цртежима и графикама приказани су мотиви Новог Пазара и Сјенице, рађени 1935/36. године. Изложба цртежа је гостовала у 14 градова Србије.
Организовање ликовних изложби у музеју, протеклих година, допринело је да се ликовни фонд обогати са неколико уметничких остварења (уље на платну, карикатуре, цртежи, копије средњевековних фресака и графике) друге половине 20. века.
Збирка примењене уметности је део уметничког одељења са предметима сакупљеним одмах по оснивању музеја. Збирка примењене уметности обухвата временски период од 16. до 20. века и чине је углавном кујунџијски и казанџијски производи: накит, украсно посуђе, религиозни предмети, зидни и џепни сатови. Могуће је да се у једној од кујунџијских радионица у Новом Пазару израђен и накит који припада Остави из села Трнаве код Новог Пазара, која садржи: 14 украсних игала, два пара наушница, прстен, огрлицу од перли, дугме, привесак и 30 новчића коришћених као огрлица. Сви наведени предмети из оставе припадају 17. веку и представљају део невесињске опреме.
По врсти и броју посебну пажњу привлачи колекција народног накита који се носио уз традиционалну ношњу, а чине га: тепелуци, наушнице, минђуше, прстење, украсне игле, брошеви, привесци, огрлице, наруквице, колани, пафте, ћустеци и џепни сатови. Накит је израђиван од сребра, месинга и алпака, некада са позлатом и у техници ливења, ковања, филиграна и гранулације. Колекцију посуђа, рад казанџија, чине чаше, чиније, послужавници и прибор за јело, а већина ових предмета, по начину украшавања, носи обележја оријенталног стила. Заступљени су и религиозни предмети: амајлије, крстови, кадионице, кандила, окови за Куране.
Ликовна збирка (избор)
Збирка Примењене уметности (избор)
Изложбе, радионице, промоције Музеј је организатор и великог броја изложби, самостално или у сарадњи са другим музејима и институцијама. Посебно се издвајају изложбе организоване у сарадњи са Народним музејом из Београда, али нису мање значајне ни самосталне изложбе истакнутих уметника. Од отварања Музеја, 1973. године поводом Дана жена, редовно су организоване изложбе домаће радиности, које су биле веома посећене. Доста су биле посећене и две Изложбе воштаних фигура (2005, 2006).
Овоме треба додати и тематске изложбе, које су најчешће организоване у оквиру манифестације Ноћ музеја, али и у оквиру музејских пројеката и радионица. Организовано је и више промоција музејских издања, као и Смотре етнолошког и археолошког филма (2007).
Музеј „Рас“ је и организатор више стручних и научних скупова, међу којима су најважнији: Годишње скупштине Српског археолошког друштва – три пута (1978, 1988, 2003), Музејског друштва Србије – два пута, Конгреса Етнолошког друштва Југославије (1988).
Одабрани пројекти Велика градина у Врсеницама код Сјенице - археолошка истраживања Средњовековне хумке на Сјеничко-пештерској висоравни – археолошка истраживања