Карл (Карло) XII Шведски (1682, Стокхолм, Краљевина Шведска — 1718, Фредриксхалд, Норвешка) је био краљ Шведске (1697—1718) из династије Пфалц-Цвајбрикен. Био је последњи краљ Шведске као велике силе и сматран је за највећег војсковођу свог времена. Постао је познат по надимку Carolus Rex.
Дошао је на престо са петнаест година, 1697. године, прекинувши регентство које је предводила његова баба Хедвига, мајка Карла XI. Суседни владари незадовољно су посматрали уздизање Шведске током XVI века и ширење на територије ван њених природних граница. Против Карла ускоро закључују савез три суседна владара у циљу враћања изгубљених области. Руски цар Петар је желео поново отворити пут Русији на Балтичко море, не би ли обезбедио својој земљи дуго жељени излаз на море, будући да је пристаниште у Архангељску било девет месеци под ледом. Август II Моћни (1697—1733), изабрани пољски краљ и саксонски изборни кнез, намеравао је да завлада Ливонском, а дански је краљ Фредерик IV Дански (1699—1730) рачунао да поврати одузете крајеве у јужној Шведској и да од војводе Холјштајн-Гортопског, зета Карла XII, отме Шлезвиг.
Рачунајући на младост, лакомисленост и неподобност Карла XII, савезници су очекивали сигуран успех, али су се ускоро ствари промениле, јер се млади владар показао као одлучан и вешт војсковођа. Савезници први отпочну такозвани Велики северни рат (1700—1721), који се догодио у исто време као и Рат за шпанско наслеђе. Карло XII је одмах напао Данце, а уз помоћ енглеске и холандске флоте опсео је Копенхаген и приморао на мир (Травендалски споразум, 1700) краља Кристијана, који је иступио из савеза и био је принуђен да плати одштету холштајнском војводи; затим је потукао код Нарве Петра Великог, а затим свом силом је упао у Пољску, где је заузео неколико пољских градова. На Карлово инсистирање Пољаци свргну с престола Августа II и за краља изберу позњанскога војводу Станислава Лешћинскога. Карло продужи рат с Августом и у Саксонској док га није приморао да се одрекне пољскога престола и да иступи из савеза ( Споразум у Алтранштату, 1706). Док се Карло налазио у Пољској и Саксонији, Петар Велики се учврстио на Балтичком мору и на обали Финског залива основао нову престоницу Санкт Петербург (1703). Карло је Петров рад и успех с омаловажавањем пратио и тек по свршетку послова у Пољској и Саксонској кренуо је на њега (1708). Овом приликом, руковођен позивом побуњених украјинских козака под хетманом Мазепом, упао је у Украјину, али се мали број Козака одазвао Мазепином позиву, те није могао заузети Полтаву. Петар му је пресекао одступницу и потукао га код Полтаве (1709). Краљ се спасао бекством и с неколицином пратилаца пребегао у Турску. Полтавска битка је решила судбину рата између Шведске и Русије, а победник трију краљева се не хтеде вратити у своју државу док из Бендера не изазва рат између Турске и Русије (1711). Турска је напала Молдавску и на Пруту (1711) опколила Петра с војском. Карло се одушевљено надао успеху, али Петар је, по савету своје жене Катарине, поткупио великога везира, те закључио мир, по којем је изгубио само Азов. Овакав поступак везира, Карла је веома разљутио, али је још три године, безуспешно, подстицао Турке на рат. Најзад, после Узбуне у Бендеру, су га из Турске истерали, међутим док се Карло налазио у Турској, стари су савезници обновили рат, а њима су се придружили Прусија и Хановер. Тек 1714. Карло је кренуо натраг у Шведску, преко Угарске и Немачке, и дошао је у Померанску, тада под шведском управом. У зиму 1718 године, приликом опсаде Фредерикхалда у Норвешкој (тада део Данске краљевине), Карло је погинуо.
Карл је био изузетан војни заповедник и тактичар, као и способан политичар, заслужан за увођење важних пореских и правних реформи. Због тога што није посвећивао пажњу мировним напорима, Волтер је цитирао његову изјаву по избијању рата: „Одлучио сам да никад не започнем рат који је неоправдан, али и да никад не окончам рат који је оправдан, осим победом над непријатељима“. Како је рат трајао више од половине његовог живота, и скоро читаву његову владавину, није се женио и није имао деце. Наследила га је сестра Улрика Елеонора, која је услед тога приморана да преда сву значајнију власт Рикстагу поседа и одлучила је да уступи престо мужу, који је постао краљ Фредерик I од Шведске.
После његове смрти племство се осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, мужа његове сестре (Урлихе Елеоноре којој муж испочетка беше савладалац, 1718-42-51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска је морала да уступи део својих територија у Немачкој. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која је по ништатском уговору (1721) задржала Ингрију, Естонију и Ливонију са делом Карелије и Финске. После овога Шведска је постала сила другог реда, а Русија је у освојеним крајевима добила много немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот.
Објава рата Русије, Пољске и Данске Године 1699. руски цар Петар се састао са пољским краљем у Рави у циљу објављивања рата Карлу, али због непријатељства Османлијског царства Русија није могла одмах повести рат већ је то препустила Пољској, која је у рат увукла и Данску. Савезници у први мах претрпеше пораз, пошто су помислили да ће искоритити младост и лакомисленост краља Карла, који беше један од највећих војсковођа свог времена. Карло потом са својом малом војском опседе Копенхаген и примора Данског краља да с њим склопи мир. Тек 8/19. августа 1700. године један гласник донесе вест да је између Русије и Турске потписан мир. Истога дана руска војска доби наређење да пође у рат. Да би објавио рат Шведској, Петар има један изговор:
Битка код Нарве и последице мини|Млади краљ Верујући да је Карло заузет борбом противу његових савезника, Петар полази у рат као што се полази у шетњу. Он најпре опседа тврђаву Нарву. Али она одбија да се преда. Као и код Азова, убрзо се увиђа да Петрова артилерија не вреди ништа. Два месеца његова војска очекује да се тврђава смилује и да се преда. Одједном се сазнаје да долази Карло и да ће за двадесет и четири часа бити већ пред Нарвом (17/28 и 18/29. новембра 1700. године). Петра је то толико збунило и узрујало, да напушта свој логор и оставља противречна наређења своме туђинском војсковођи Де Кроију који је тек приспео, те није имао времена да се упозна са трупама којима је све недостајало. Да ли треба сачекати да стигне артилерија, или треба одмах покушати јуриш на Нарву? Док се они тако питају, Карло, који је већ лако потукао данскога краља, не устеже се да са својих 8.430 Швеђана нападне 40.000 Руса. Тек што је стигао, одмах је искористио једну буру да баци своје трупе на Петров логор. За пола часа битка је добијена; осим гардијских пукова, сви Петрови војници дали су се у бекство.
Карло је однео ову победу јер одиграо се јер у гломазној војсци Петровој није било добрих заповедника, а оно што их је било, већином странци, нису уживали поверење својих војника. Војска је била неједнака, лоше снабдевена, великим делом слабо извежбана и слабо наоружана. Изненадним нападом на њу Карло, иако је био готово пет пута слабији, нанео јој је страшан пораз. Масе Руса подавиле су се у таласима Нарве, док су друге биле заробљене са целокупним табором, комором, артиљеријом и заставама. Само су се два гардијска пука још некако борила, па су се повукла у неком реду, али претрпевши тешке губитке.
„Слава” руског цара Петра помрачена је у очима читаве Европе. Одмах после пораза он пада у очајање и плаче, и спреман је да закључи мир по сваку цену, да се одрече свега. Али се убрзо прибира. У Дневнику који ће својеручно исправљати, он ће овако изложити укратко те, за њега, мучне тренутке:
Шведско-пољски рат и последице Карло XII, убеђен да је с Русијом свршено, није ушао у њене пределе, него је, оставивши дуж руске границе само врло слабе снаге, са главном војском брзо кренуо преко Ливоније у пољске пределе. Први сукоби са војском краља пољског испали су срећно за Карла. Али је поприште рата било превелико; Карло се губио у огромним пољским шумама, јурећи за својим противником.
Док се све то дешавало у Пољској и Саској, Петар је створио нову војску и успео је да с њоме продре у шведске пределе, да освоји у јесен 1702. моћну тврђаву Нотебург на изласку Неве из Ладошког језера (Петар је ту тврђаву назвао Шлиселбург т. ј. Кључград), и да изађе на пролеће 1703. на Балтичко море, где је освојио ушће Неве и мало острво близу њега; на овом ушћу и острву јавља се 16./27. маја 1703. године будућа престоница—град Светог Петра, назван на холандски начин Санкт-Питербург са тврђавом Светих Петра и Павла и са утврђеним пристаништем Кронштатом на споменутом острвцу. Уз војску изби на Балтичко море и руска флота саграђена на језеру Оњеги. Први сукоби руских ратних лађа са шведским били су веома успешни по Русе. Петар је имао задовољство да лично учествује у заробљавању једне шведске лађе. Не заустављајући се на овим успесима, Петар је освојио неколико покрајина дуж Балтичкога Мора: Карелију, Ингрију, Естонску и Ливонију са њеним главним градом Ригом. Док Карло прогони Августа по његовој краљевини, Петар обнавља своју војску и са новим трупама успева да освоји обалу Финскога Залива и Ливоније. Међутим затишје које му је оставио Карло ближи се крају: Август Пољски закључио је сраман мир са Шведском у Алтранстату (5. октобра 1706. године), те је Петар остао сам пред својим страховитим непријатељем. И он покушава да посредством војводе од Малбороа, кога је поткупио, склопио посебан мир са Карлом, али су његови захтеви претерани: он хоће да задржи ушће Неве и околну обалу.
Ово је желео стога што је у тој крајини, где су становали сиромашни фински сељаци, Петар био изабрао место за грађење Санкт-Питербурга. Потом поново долази до рата између Карла и цара Петра, и Карло је, још исте године, потпуно дотучен.
Битка код Полтаве мини|Карл са војницима у Сјаленду. Године 1708. Петар решава да се повуче у средиште Русије, да повуче за собом непријатеља уништавајући све иза себе, и његов противник упада у ту клопку преко сваког очекивања. И заиста, док Петар пустоши Ливонију и Ингрију зато што се нада да ће се сукобити са Карлом XII у северним областима, на обалама Финскога Залива које тек беше освојио, Швеђанин се беше упутио ка југу, јер га је хетман Мазепа мамио у богату украјинску област, и наредио је да му из Ливоније дође појачање од 16.000 људи под командом генерала Левенхаупта. Пошто је без сметњи прешао реку Березину, Карло XII морао се задржати месец дана у Мохилеву да сачека Левенхаупта, а за то време су болести, глад и пијанчење пустошили његову војску. На велику Петрову радост, Руси су потукли Левенхаупта 9/20. октобра 1708. године код Љеснаје, те је он одвео у Карлов логор само 6.700 људи, који су само представљали нов терет за исхрану у тој већ изгладнелој војсци; осим тога, морао је успут да остави своју артилерију. А Мазепа, који се непрестано колебао и играо дволичну игру са Петром и Карлом, у последњем тренутку одустао је да дође, као што је био обећао, да се придружи Карлу на украјинској граници.
За то време руска војска је обновљена. Она може све тешње да опколи Карла, који уместо летњег рата на који је рачунао, морао да дочека зимски рат (од јануара до марта 1709. године). Са смањеном војском (мање од 20.000 људи) он отпочиње опсаду Полтаве, која траје дуго. Узалуд га његови генерали саветују да се окане своје намере. Ускоро му понестаје муниција, а да би несрећа била још већа, рањен је у ногу. Петар се и даље не жури, јер се узда у два савезника: време и простор. Напослетку, 27. јуна/8. јула, Карло врши напад. После два сата Руси побеђују. Карло бежи ка југу, ка турској граници; његов штаб и 2.000 војника заробљени су.
Карло у Турској Опадање Шведске моћи мини|Статуа Карла XII у Стокхолму.