Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је српска политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом.

Биографија

Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита.

Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.Јасмина Тешановић , Библиотека Александриа. Приступљено 26. септембра 2014. Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског.

Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем.

Активизам Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Организовање је кренуло неформалним путем, али су убрзо теме попут другог таласа феминизма, (не)једнакости и LGBT питања изазвале бурну реакцију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу.

На почетку ратова деведесетих, постала је антиратна активисткиња против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Једна је од десет оснивачица Центра за женске студије, а заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“.

Јасмина Тешановић је од 2001. чланица норвешког ПЕН центра. 2004. говорила је на отварању у име жена и пацифизма. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском.

Од 2005. године је чланица покрета „Ружичасти код“ који су покренуле Џоди Еванс и Медеа Бенџамин. Покрет је организовао пацифистичке акције у сарадњи са другим сродним групама од којих су неке биле усмерене против Буша, учешће у демонстрацијама против рата у Ираку итд.

Од 2008. године је куратор интернационалног tech art фестивала „Share“ у Торину где заједно са групом жена презентује радове на тему женског погледа на технологију.

Заједно са супругом Брусом Стерлингом и дизајнером Масимом Банцијем покренула је 2015. године пројекат Casa Jasmina чији је циљ сврсисходно коришћење технологије у домаћинству. Из разговора са женама настало је и писање манифеста под називом „Интернет женских ствари“.

Стваралаштво Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика.

Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Дневник представља анонимну исповест жене пацифисткиње у време санкција и бомбардовања Србије. Као први ратни дневник у историји онлајн дневника објављен је у виду књиге на 12 језика.

Есеј „Балкан не постоји“ написан је пред учешће на прослави чувеног факултета Bocconi 2001.године. У есеју Балкан је метафора која се појављује свуда, а стереотипе о региону објашњава кроз термин глобализација балканизације.

Ауторка је активистичко-феминистичке књиге „Шкорпиони-дизајн злочина“ која се бави суђењем Шкорпионима, паравојној јединици осуђеној за геноцид у Сребреници. Заједно са Женама у црном пратила је годину и по дана сесије суђења (2005) и писала извештаје о шесторици ухапшених који су били кривци за масакр у којем је убијено 8000 људи и који су стрељања снимали камером. Књига је објављена на крају суђења,а изашла је и у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.

2021. објављује роман „Кландестина“ који говори о убијеним женама чија се прича кроз историју фалсификује и прећуткује.

Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије.

Филм Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним центром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Перформанси представљају импровизацију са камером и музиком на тему Нефертити и митовима о краљици о којој се ништа не зна.

Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983.

Снимање филма „Јасмина и рат“ маја 1999.године представља сарадњу са немачком телевизијом SWR и Динком Туцаковићем. Сниман у најтежим условима по Јасминином дневнику и сценама бомбардовања доживео је своју премијеру на многим светским фестивалима попут фестивала у Венецији (1999), Лајпцигу итд.

Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића.

Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.

Награде Награда Борислав Пекић, 1996. године

Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране.

Дела

Невидљива књига (1992, Вршац) – приче, есеји У егзилу (1994, Феминистичка 94) – две новеле Женска књига (1996, Феминистичка 94) – приче Кофер (1997, California University Press, Berkley) – приче жена избеглица Сирене (1997, Феминистичка 94) – роман/есеј Они то раде (1997, Феминистичке свеске) – драма Нормалност: Морална опера једног политичког идиота (1999, Феминистичка 94/Free B92) – дневник/есеј Балкан не постоји (2001) - есеј Ја и моја мултикултурална улица (2001, Феминистичка 94) – есеји о рату Matrimonium (2003, Феминистичка 94) – есеј/дневник о мајци Дизајн злочина, Суђење Шкорпионима (ВБЗ Сарајево, Загреб, Београд, 2009) - хроника Мој живот без мене (2013, Ренде) – мемоари Кландестина (2021, Ренде) – роман

Филмови

Приватне мане, јавне врлине (Микос Јанч, 1975) Difficile Morire, artistic collaboration on Umberto Silva's film, (Rome 1977) Јутро – подне - вече (по причи Давида Албахарија, 1978) Mother and Sinner, with Rade Vladic (Београд, 1978) Нефертити је била овде (1979-2003) Задах тела (Живојин Павловић, 1982) Јасмина и рат 1999, сарадња са немачком телевизијом SWR Stencil Art in Serbia (Београд, 2007) A Minute to Twelve (Београд, 2007) Invisible Cities (Београд, 2008) Rafts (Београд, 2008) Participation (Београд, 2008) Blogs (Београд, 2008) Recycling Romany (Београд, 2008)

Референце

Спољашње везе

Веблог Јасмине Тешановић на b92.net Жене у црном (званични сајт) Ружичасти код (званични сајт) Нефертити је била овде

Категорија:Рођени 1954. Категорија:Српске феминисткиње Категорија:Политичари из Београда Категорија:Српски политичари Категорија:Српски књижевници Категорија:Добитници Награде Борислав Пекић