Ванредни сазив Народне скупштине за 1914. годину одржан је у Нишу 14. јула 1914 — октобра 1915.

Ток догађаја Сарајевски атентат и Јулска криза

Ha Видовдан 1914, погођен метком младог босанског националног револуционара Гаврила Принципа, пао је у Сарајеву престолонаследник Аустро-Угарске Франц Фердинанд. Тај догађај, ма како сам по себи трагичан, послужио је милитаристичким круговима те земље за један крвав и већ одавна спреман обрачун са Србијом: Аустро-Угарска оптужила је Краљевину Србију као кривца за тај догађај, тражећи једном нотом од Србије не само формално задовољење и правилну истрагу, него и постављајући уз то услове које не би могла прихватити ни једна независна држава без штете за свој суверенитет и своју слободу. Иако је судска истрага која је вођена у Сарајеву по делу тога атентата од стране аустро-угарских иследника доказала да чин Гаврила Принципа нема никакве везе са Србијом и српском владом, иако су велике силе, пред опасношћу једног великог рата, све чиниле да га избегну и обема странама саветовале мирно и могуће решење спора који је провоцирала Аустрија, аустријски милитаристички кругови, помогнути својим савезницима из Берлина, настојали су да спор доведу до најопасније тачке на којој би Србија морала капитулирати. Њој су остављене биле свега две могућности: или апсолутно задовољење и попуњење свих аустријских захтева изложених у ноти, која је била срачуната на потпуно понижење Србије и њену деградацију са ранга слободне и суверене државе, или рат, крвав и страшан, са неколико пута надмоћнијмм непријатељем који се спремао на најтежа свирепства и који је пред целим светом доказивао потребу једне казнене експедиције која би Србију уразумила.

Краљевина Србија покушала је да избегне рат. На аустријску ноту која је имала чисто ултимативан карактер, она је одговорила у тражвном року и пристала на извршење свих услова које је поставила Аустро-Угарска, уколико ти услови нису задирали у најосетљивију тачку, у питање државног суверенитета. Одговор Србије, саопштен великим силама одмах после саопштења аустријсмом посланику у Београду, цео културни свет сматрао је не само могућим, него и максималистичким; веровало се да ће тиме Аустрија бити потпуно задовољена; налазило се, напослетку, да одговор Србије искључује рат, и посредовање великих сила никада није било живље него баш у часовима после предаје ноте до трвнутка када је аустроугарски посланик у Београду, барон Гизл, напустио Београд, и до часа када су пале прве аустријске гранате на српску престоницу. Одговор Србије сматран је као задовољавајући и у Берлину, a таквим га је сматрао и Цар Виљем који је до последњег тренутка био у преписци са својим рођаком, руским Царем Николом. Ho у Бечу нису делили то мишљење: Барон Гизл имао је налог да напусти Београд одмах после предаје српске ноте, a Аустрија је нагло вршила мобилизацију и најбоље своје активне трупе концентрисала на свима важнијим тачкама према српској граници.

У данима за време и после сарајевског догађаја, Србија се налазила у пунам предизборном врењу. Изборна кампања била је врло жива; главни политички људи налазили су се у унутрашњости земље, и само је неколико чланова владе дежурало у Београду. Србији која је била тек изашла из великих и крвавих ратова, предстојао је дуги период рада који је она морала да употреби за уређење новоослобођених крајева и за опорављање од последица рата. Привреда у Србији страдала је много услед рата; осећала се новчана оскудица, државни приходи нису притицали онако како је требало; жетва из 1914. била је после рата прва с којом се могло рачунати; морао се тражити један већи зајам за задовољење најнужнијих потреба. Јасно је да у таквим временима и под таквим приликама Србија није могла да провоцира рат, већ се морала посветити хитном решавању својих унутрашњих потреба које су биле врло акутне. Око 30.000 инвалида и инвалидских породица, као и неколико хиљада оштећених у рату са Бугароком, очекивало је у тим данима решење свога питања, па Србија није могла ни да помишља на то да се упушта у дуг и упоран рат са неколико пута бројмо надмоћнијим и, свакако, спремнијим непријатељем.ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 169 – 170)

Ванредно сазивање Народне скупштине Рат је, упркос свих напора који су чињени да се спречи, био на прагу: 12. јула 1914, једним указом Наследника Престола Александра одређвно је да се целокупна војска стави у мобилно стање. Истога дана, другим указом на основу чл. 54 и 102 Устава сазвана је Народна скупштина у ванредан сазив за 14. јули 1914. у Нишу, иако је пре тога била распуштена и изборна борба била у пуном јеку. Трећим указом одређено је да се обуставе све изборне радње, предузете на основу указа од 10. јуна 1914 у циљу да се изабере нова Народна скупштина. 13. јула 1914, у ванредном броју „Српских новина" изашао је проглас владе Краљевине Србије, упућен народу, у коме влада саопштава ток преговора са Аустријом и догађаје који су се у вези с њима развијали.

„Пре два дана", каже се у томе прогласу, „поднела је Аустро-Угарска влада Српској влади представку са извесним захтевима, и оставила је рок да се на то одговори до вечерас у шест сахата, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа ако не би била задовољена. Српска је влада, знајући да одговара жељама вашим и потребама мира, коју осећа не само Србија него, уверени смо, и цела Европа, изашла у сусрет Царској и Краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава... Уздајући се у помоћ Божју, у своју Правду, као и у пријатељство Великих држава које, уверени смо, желе исто тако да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, камо је аустроугарски посланик вечерас у име своје владе изјавио да није задовољан нашим одговором, и да коначно прекида дипломатоке односе, влада је Српска принуђена да за сваки случај одмах предузме најпотребније војне мере за одбрану земље Сматрамо за дужност позвати: народ на одбрану Отаџбине, верујући, да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, a грађанима који нису позвати под заставу саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове..."

Први претходни састанак овога ванредног сазива Народне скупштине одржан је 14. јула 1914. Како је на влади био хомогени радикални кабииет Николе Пашића, скупштинско часништво изабрано је из већине на коју се влада ослањала у Народној скупштини. За председника је био изабран Андра Николић, за I потпредседника др. Станојло Вукчевић, за II потпредседника Ђока Брачинац, a за секретаре Веља Вукићевић, П. Јовановић, Маринко Станојевић, Ранко Гавриловић, Ранио Обрадовић, Андра Протић и Никола Митић. Седнице Народне скупштине одржаване су у сали Официрског дома у Нишу.

17. јула дошао је у Народну скупштину Наследник Престола Александар, у пратњи овоје свите. Дочекан одушевљево од народних посланика и скупштинског часништва, Наследиик Престола поздравио је Народну скупштину на чијим су се галаријама видели дипломатски представници Русије, Румуније, Италије, Бугарске, Турске и Немачке. Беседа је истицала тешке дане у којима се Србија налазила:

„. ... Већ само место где смо се сакупили показује Вам јасно, да је необично важан тренутак у коме се наша Отаџбина налази. Народна скупштина само у очи рата и за време рата држи своје седиице ван престонице... Аустро-Угарска нам је објавила рат, и Ви сте се могли уверити да је с наше стране учињено све колико образ српски допушта да се рат избегне. Од зла које нам је наметнуто силом и намерно морамо се бранити."

„ ... Искушење које је на нашу земљу наишло велико је. Непријатељ који на нас диже руку и рат нам објављује већи је и бројно јачи. Ипак, ми ћемо храбро и јуначки напред. Наша је ствар праведна. Сви су беспристраони фактори признали да је Србија била предусретљива и помирљива. A када човек брани праведну ствар, кад је неправедно нападнут у својој кући, кад се брани од понижења, срамоте и насиља, онда је његова снага двапут већа Србији су претили усамљеношћу, и само се очекивала прилика да се то оствари. За тај циљ употребљен је сарајевски атентат; али, на срећу, у томе се није успело.... Србија је данас у добром друштву. С њом су и њени велики пријатељи и њени верни Савезници..."

Беседа даље жели срећан и сложан рад Народне скупштине.

Одмах после прочитане Беседе Народна скупштана је прешла на рад.ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 170 – 171)

Адреса Стојан Рибарац, y име Народне странке, дао је изјаву да та странка, иако је била отказала даљу сарадњу на једном унутрашњем питању, услед изванредних прилика које су наступиле и необично тешког положаја у коме се Србија налази, хоће да се врати натраг у Скупштину да продужи рад. Позива све странке да сву своју силу и вољу ставе у службу своје звмље. Сем тога Рибарац је истакао и потребу да Народна скупштина о свему буде тачно обавештавана.

Лаза Пачу, y име владе Николе Пашића, примио је са највећим задовољством изјаву Стојана Рибарца и изјавио да ће Скупштина о свему што се догађа, a што није особита тајна државна и савезничка, бити на време обавештавана.

Скупштина се, по томе, поделила на секције и изабрала адресни одбор коме је стављено у задатак да у најкраћем року поднесе предлог Адресе. За време док је прављен мацрт Адресе, Скупштина је расправљала хитне законоке предлоге који су јој били поднесени.

Нацрт Адресе био је убрзо готов, и дебата о њој свршена је у току једне седнице.

„После два тешка и крвава рата Србија је желела сталан мир, да би се њен народ могао опоравити од исполинских напора и нечувених Жртава. Желећи мир у својој земљи, Србија је, и раније и сада, поштовала мир и спокојство велике суседне Монархије, с којом је хтела имати односе доброг суседства. Факат да се наша земља, занета бригом око свога унутрашњег уређења и консолидације ратних тековина минулих ратова, налазила усред избора за Народну скупштину, најбоље доказује колико је Србија била далеко од тога да изазива сукобе и ремети мир, тако потребан свим народима европским.

Непријатељски препад спремљен је и изведен са оволико суровости за то што је рачунао с нашом политичком усамљеношћу. Народна скупштина је срећна што од Вашег Височанства прима уверење да де у томе није успело и да је Србија данас у добру друштву. Убеђена у солидарност интереса наших и наших верних Савезника, Народна скупштина верује да ће и они стати на браник слободе и права балканских народа.

У тренутку када непријатељ вандалски руши престоницу Краљевине, и разорава културни, економски и политички центар српског народа, Народно представништво са светим узбуђењем, с вером у Бога и у божју Правду, шаље изразе овоје љубави, поноса и поуздања поузданој српској војсци, која се да премашити бројем али не да јунаштвом и човештвом, и која хита нападнутим границама своје државе и онда кад, изненађена, оставља несабрану храну својој кући и својој држави . . . У тој борби, Народно Представништво жели Вашем Височаиству стару срећу на челу српских јунака...."

Стојан Рибарац, y име Народне странке, дао је изјаву да тешки тренуци које земља преживљава „запаведно одређују потпуну солидарност у осећајима и апсолутно јединство у акцији свих снага народних".

Драгиша Лапчевић, y име Социјалистичке странке, критиковао је владину политику која није ишла за тим да се постигне федерација балканских држава, ради одбране Србије и балканских земаља. Лапчевић се изјаснио против рата и тражио да се постигне мир.

Стојан Новаковић, y име Напредне сгранке, сматрао је да садашње време није подесно за критику; треба радити да се земља покаже уједињена и снажна, са што већом спремом, поуздана на пољу њене части и њвног јединства. Влада треба да учини све што је y њеној могућности да у борби која се отвара Србија не остане усамљена.