Ебола или болест вируса ебола (ЕВД) једна је од најмање 30 познатих вирусних болести и једна од четири по живот опасне карантинске хеморагичне грознице, са великом смртношћу оболелих. Како се вирус може задржати до три месеца у ејакулату оболелих ебола се може сматрати и полно преносивом болешћу.
Ову опасну људску болест проузрокују еболавируси који се тренутно разврставају у пет одвојених врста: Заир (EBOV), Судан (SUDV), Бундибугијо (BDBV), Форест (TAFV) и Рестон (RESTV)] и сви су ендемски у Африци, осим соја Рестор који је ендемски и у деловима Југоисточне Азије и Кине. Имунопатогенеза ебола је комплексна и захтева озбиљна истраживања. Тешки облици болести праћени су бројним компликацијама, вишеструким органским отказом функција и знацима септичког шока. Смртност се креће од 55% до 75%, понекад и више.
Епидемије болести изазване Ебола вирусом у Западној Африци 2014. годину, укључујући и Заир ебола вирус (Zaire ebolavirus), била је највећа епидемија изазвана овим вирусом у 21. веку.
Болести обично почиње након инкубационог периода од два дана до три недеље од инфицирања вирусом, међутим физички налаз зависе од стадијума болести у време презентације. Са инфекцијом афричким еболавирус, период инкубације је типичан 3—8 дана у примарним случајевима а нешто дужи у секундарним случајевима, а клиничка слика се карактерише почетним симптомима: грозницом, гушобољом, боловима у мишићима, и главобољом. Потом следе симптоми и знаци: мучнина, повраћање, и пролив, заједно са смањеном функцијом јетре и бубрега. што може довести до крварења.. PLoS One. .
Дијагноза болести поставља се на основу физикалног прегледа, основних тестова крви, серолошких испитивања, изоловањем вируса (у култури ткива, тестом реверзне транскрипције полимераза ланчане реакције) и осталим анализама (имунохемијска анализа коже узете са леша, електронска микроскопија).[Guideline] CDC. Evaluating Patients for Ebola: CDC Recommendations for Clinicians. Medscape Medical News. Oct 3 2014.
Како не постоји специфична терапија, која би се показале ефикасном у лечењу хеморагичне грознице изазване ебола вирусом, болест се лечи симптоматском терапијом: регулацијом интраваскуларног волумена, надокнадом електролита, дијеталном исхраном и интензивном негом. Преживели, након примарног лечења пролазе кроз дуг период реконвалесценције.
Прве некомерцијално доступне вакцина против ебола вируса, произведене су у Русији и САД 2017. године и у фази су интензивног истраживања у неким земљама Африке. У заштити од болести испитивана су и неутрална антитела која могу бити од корисна у даљем развоју вакцине или као профилактички лекови.
Историја 300px|мини|Слив реке Еболе у ДРК, са селом Јамбуку у коме је почела епидемија еболе 1976. 300px|мини|Карантинско одељење у епидемији из октобра 2000. године у Уганди (заражено 425, а умрло 224) Болест и вирус који је изазива названи су по реци Ебола у региону Конга где је први пут идентификован Ебола вирус код једне од оболелих особа, у првој забележеној епидемији која се догодила 1976. године у Јамбукуу, у Демократској Републици Конго (скраћено ДРК), у којој је инфицирано 316 пацијената.
У највећој евидентираној урбани епидемији до данас (у ДРК 1995; 318 случајева), пријем у болницу значајно је појачао учесталост преноса болести. Недостатак одговарајуће заштите и поновна употреба контаминиране медицинске опреме, посебно игала и шприцева, резултовала је брзим нозокомијалним ширењем инфекције. Тек након примене адекватне заштите и изменама у ритуалном сахрањивању покојника епидемија се смирила.
Највећа епидемија пре 2014. биле су у Уганди 2000. године, у којој је заражено 425 особа, а умрло 224. Следиле су епидемије у Гвинеји Либерији и Сијера Леонеу. До сада највећа пријављена епидемија догодила се у западној Африци крајем 2013. године и на почетку 2014. године и проширила се на пет земаља у региону (Гвинеја, Либерија, Нигерија, Сијера Леоне и Мали).
На појаву ових епидемија утицала је неприпремљеност јавних здравствени систем у овим изузетно сиромашним земљама које су изазвале највећу и најдужу икада описану епидемију вирусне болести.
По први пут у време ових епидемија у Африци десила се и инфекција људи са једним од еболавирусом изван афричког континента, у развијеним земљама (САД и Шпанија), што јасно указало на опасности које вребају од ове болести и наметнуле потребе за сталном едукацијом медицинског особље и стручног кадра у мерама превенције карантинских болести.
У таквим условима због кадровских ограничења и економске неспособност земаља Африке, у свету се јавила солидарност и развила јасна потреба за развојем дијагностике, вакцина и лекова за лечење еболе и других хеморагичних грозница. То би у будућности представљало гаранцију за спречавање ширење ових опасних болести у целом свету. У том смислу између осталог, хронолошки гледано, предузете су следеће мере: Америчка агенција за храну и лекове (ФДА) у септембру 2015. године доделила је хитан статус ZMapp, експерименталном леку који се користи за лечење неких случајева Еболе. Руски истраживачи су вакцину против еболе први пу представили Светској здравственој организацији у Женеви 15. фебруара 2017. Вакцину је развио Гамбле Институт за епидемиологију и микробиологију. Првих преко 1.000 доза, ка део прве фазе у испоруке опреме и вакцина за истраживање пострегистрације послат је у Гвинеју 12. јула 2017. Ово је прва регистрована Ебола вакцина широм света одобрена за клиничку употребу са наменом да сприечи хеморагичну грозницу узроковану вирусом Еболе. Према изјави Министарке здравља Русије Веронике Скворцов, потврђена је ефикасност руске вакцине која у истраживањима практично није имала нежељене ефекте. У мају 2017, званичници ФДА САД су најавили да ће почети да се користити експерименталну вакцину познату као rVSV-ZEBOV за спречавање поновна појава болести. Потом је истог месеца Министарство здравља Демократске Републике Конго саопштило је да је одобрило коришћење нове вакцине против еболе како би се стало на пут хеморагичној грозници која је избила у североисточном делу земље. Декларација о глобалној здравственој кризи СЗО Декларација о глобалној здравственој кризи коју је недавно донела Светска здравствена организација, пета је таква декларација у историји. Она доноси већу међународну пажњу и помоћ и представља корак напред који је добродошао у борби против ове пошасти. Ипак, неопходно је да се направи још много корака како би се тренутна ситуација на терену преокренула и како би се епидемично јављање Еболе ставила под контролу. У противном она може да се прошири изван територије Конга, а затим и Африке.
Епидемиологија |мини|300п|Број оболелих у Африци у периоду од 1979. и 2008. године мини|300п|Земље западне Африке које су 2014. биле погођене епидемијом еболе Од 1976. године (када је болест прво идентификована) до 2013, годишње се зарази мање од 1.000 људи. Највећа епидемија до данас је текућа епидемија еболе у западној Африци 2014., која је погодила Гвинеју, Сијера Леоне, Либерију и вероватно Нигерију. До августа 2014. године идентификовано је преко 1600 случајева.
Ебола и Марбург вируси су одговорни за добро документоване епидемије тешке хумане хеморагичне грознице, са последичним морталитетом од 23% за Марбург вирус и до 89% за вирус Еболе.Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Travel Health Notices. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Available at wwwnc.cdc.gov. Accessed: October 17, 2014. Ризичне групе Појединци који се сматрају ризичним за појаву ебола хеморагичне грозницу укључују: особе са историјом путовања у подсахарску Африку, особе које су се недавно бавиле инфицираним пацијентима радници на животињама који су радили са приматима зараженим подтиповима еболе увезених из Африке. Старосна демографија У епидемији из 1995. године у Киквиту, ДРК, стопа инфекције била је знатно нижа код деце него код одраслих. Током ове епидемије, само 27 (8,6%) од 315 пацијената са дијагнозом инфекције вирусом еболе били су старији од 17 година или млађи.
Ова очигледна поштеда деце (иако је 50% популације ДРК млађе од 16 година) не може се у потпуности објаснити, јер недостају дефинитивни докази, мада поједини епидемиолошки докази сугеришу да дца имају мање шансе да дођу у директан контакт са болесним пацијентима и покојницима него одрасли.
Остали вирусни хеморагични синдроми, као што су кримско-хонгконшка хеморагијска грозница и хантавирусне инфекције, такође показују доминантно разбољевање одраслих пацијената и релативну поштеду деце. Полне разлике Ебола вирусна инфекција нема значајне полне разлике, али се инфекција код мушкарци и жена разликују у погледу начина директна изложеност болести. Мушкарци, по природи рада изложени су вирусу у шумским и саванским регионима, и могу бити под повећаним ризиком од примарне инфекције током обраде „меса” (трупова примата) намењених за храну, као и од непознатих природних вектора заразе. Докази из Африке и са Филипина су компатибилни са слепим мишевима који су главни вектори вируса Еболе. Код жена болест је последица директног контакта током неге оболелих чланове породице и припреме тела покојника. Имајући у виду велику инфективност болесника и покојника може се сматрати да су жене под већим ризиком од инфекције вирусом Еболе, од мушкараца. Међутим, чини се да мушкарци и жене које пружају медицинске услуге оболелима од еболе имају подједнако висок и једнак ризик од инфекције
Расне разлике Пошто се већина случајева инфекције вирусом еболе десила у подсахарској Африци, највећи број пацијената био је црне расе, што не искључује и разбољевање код других раса јер не постоје докази за одређену расну дистрибуцију.
Епидемије 2018 — 2019. У лето 2018. године у Конгу се јавила нова епидемија еболе, која је већ у прва два месеца изазвала више од 500 смртних случајева (то био један од најозбиљнијих периода у току ове епидемије). На то је утицало, поред лоших и хигијенских прилика у Конгу и неповерење код становништва, због агресивног става државе да сузбије епидемију, па су људи масовно избегавали вакцинацију и чак физички нападали здравствене раднике на терену...„Као да се битка води између неповерења у вакцину и успешне терапије болести“...каже Џереми Кониндик из Центра за глобални развој у Вашингтону, који је посетио регион у априлу 2019. и написао извештај о напорима Светске здравствене организације на терену.Милица Момчиловић Ебола: све боје – црвено РТС Београд, 28. 8. 2019
Етиопатогенеза Ебола је тешка и често смртоносна болест која напада имунолошки систем и узрокује екстремни губитак течности код својих жртава. Болест ремети функцију систем за згрушавање крви, што може довести до унутрашњег и спољашњег крварења. Рани симптоми укључују грозницу, болове у мишићима, главобољу и боли грла, а затим прате повраћање, дијареја, осип и крварење.
Већина смртних случајева узрокована је тешком дехидратацијом или ниским крвним притиском због губитка течности. Начин инфекције и преносиоци болести Вирус се може добити додиром крви или телесне течности инфициране животиње (обично мајмуна или великих љиљака). Преношење ваздушним путем није документовано у природном окружењу.
Верује се да су велики љиљци носиоци и преносиоци вируса иако сами не обољевају.
Када се особа зарази, болест се може ширити и међу људима. Мушкарци који су преживели болест, могу је преносити путем сперме и до два месеца. 500px|мини|центар|Путеви преношења и животни циклус Ебола вируса
Путеви преношења болести међу људима мини|300п|Употреба дивљих животиња у Африци је повезана са преносом многих болести на људе, укључујући и еболу.