Фибрилација срчаних преткомора, преткоморско треперење, атријална фибрилација (АФ) је дуготрајни поремећај срчаног ритма који се манифестује тахиаритмијом преткомора и последичним поремећајем механичких функције преткомора. Настаје као последица неусклађене деполаризација срчаних преткомора које су најчешће удружене са структурним срчаних болести, мада се код знатног броја болесника не може детектовати органско обољење срца. Електрокардиографски се токо преткоморских фибрилације, уместо постојаних Р-таласа, на снимку бележе брзе осцилације или фибрилаторни таласи који су променљиви у величини, облику и времену јављања. Када је очувано преткоморнокоморско (атриовентрикуларно) спровођење електричних импулса, овај поремећај ритма преткомора је удружен са неправилним, често веома брзим одговором срчаних комора.
Компликације које могу настати у току преткоморског треперење, као што су хемодинамски поремећаји (које чине губитак усаглашене преткоморске механичке активности, неправилност коморског одговора, брза срчана фреквенција) и тромбоемболија могу значајно утицати на пораст морбидитета, морталитета и трошкове здравственог збрињавања, јер су присутне код око 1/3 свих болнички лечених лица са поремећајима срчаног ритма.. Abstract .
Током првих деценија 21. века, хоспитализација болесника са АФ порасла је за 66%. Годишњи трошкови лечење ове болести су око $ 3.600 по пацијенту, што АФ стваља у групу најскупљих јавних здравствених проблема. Иако директно не угрожава живот, АФ значајно повећава укупни морталитет, пре свега од кардиоваскуларних болести, као што су срчане инсуфицијенције, и од примарног су значаја за настанак можданог удара.
Епидемиологија Фибрилација срчаних преткомора (АФ) спада у групу најчешћих аритмија у клиничкој пракси, јер се према истраживањима, јавља код око трећине хоспитализованих болесника због поремећаја ритма срца. Већина података о епидемиологији, прогнози и квалитету живота болесника са АФ потиче из Северне Америке и Западне Европе. Тако се процењује да око 2,2 милиона Американаца има пароксизмалну или перзистентну АФ. Учесталост АФ код болесника без раније констатованих плућно–срчаних болести, у једним студијама је мања од 12% у односу на све случајеве АФ. Међутим, у неким другим студијама учесталост је била преко 30%. Фибрилација срчаних преткомора је честа код болесника са конгестивном срчаном инсуфицијенцијом и у болестима срчаних залистака, са којима је у директној је спрези у зависности од тежине ових болести..
Фибрилација срчаних преткомора представља велики финансијски проблем у систему јавног здравства, око 3.600 USA $ годишње по болеснику; а укупни трошкови прелазе око 15,7 милијарди USA $ и у Европској унији,
Процене предвиђају да ће 12 милиона људи у САД имати АФ до 2030. године и да ће скоро пола милиона људи годишње бити хоспитализовано само у САД, међу којима ће бити све више смртних случајева сваке године.
Преваленција На глобалном нивоу, процењује се да је преваленција фибрилација срчаних преткомора 0,4% до 1%, у општој популацији и повећава се са старењем, па је тако у односу на број година живота: код особа млађих од 60 година преваленција АФ је мања од 1% код особа старијих од 80 година преваленција АФ је већа од 10% Преваленција АФ је већа код мушкараца, код којих је скоро удвостручила током једне генерације, него код жена истих година старости, где је преваленца остала на истом нивоу.
Неки истраживачи су АФ назвали „новом епидемијом кардиоваскуларних болести 21. века“, која је најчешћа међу старијим особама. Преко 33 милиона људи старијих од 55 година је дијагностификовано широм света. Просечна старост болесника са АФ је око 75 година. Око 75 година старости број мушкараца и жена са АФ је скоро једнак, док око 60% болесника преко 75 година чине жене..
Процењено је да се фибрилација срчаних преткомора јавља код око 4% укупне популације одраслих и да погађа око 2,2 милиона људи у Сједињеним Америчким Државама. Око 160.000 нових случајева фибрилација срчаних преткомора дијагностикује се сваке године у САД.Medifocus, .com, Inc. Last Updated: February 20, 2014, Number of Pages: 179 (Printed Format) Приступљено 2. 4. 2014.
Инциденција На основу проспективних студија спроведеним у развијенијим земљама света, инциденција преткоморске фибрилације се повећава од 0,1% годишње код млађих од 40 година до преко 1,5% годишње код жена старијих од 80 година и преко 2% одсто годишње код мушкараца изнад 80 година живота..
У Фрамингамској студији (прилагођеној животном добу) утврђено је да се инциденција повенала у току тридесетогодишњег праћења. На основу ових података може се закључити какав значај може имати АФ у будућности.
Након тридесетосмогодишњег трајања Фрамингамске студије, утврђено је је учесталост срчане инсуфицијенције на почетку, у мушкараца код којих се развила преткоморска фибрилација, била 20,6%, док је само 3,2% болесника без овог поремећаја ритма имало конгестивну срчану инсуфицијенцију; а аналогна инциденција код жена била је 26,0%, односно 2,9%.
Морталитет Стопа смртности болесника са преткоморском фибрилацијом удвостручена је у односу на болеснике у синусном ритму и најчешће је повезана са тежином основног срчаног обољења.
Током 8,6 месеци праћења, АЛФА студија је утврдила да је морталитет 3,7%, а од тога је око 2/3 смрти било изазвано срчаносудовном болестима. Код болесника са благом до умереном срчаном инсуфицијенцијом подаци су неуједначени..
У студији V-HeFT (Veterans Administration Heart Failure Trials) није пронађено повећање смртности међу болесницима са преткоморском фибрилацијом. У студији SOLVD (Studies od Left Ventricular Dysfunction) морталитет је био 34% код болесника са преткоморском фибрилацијом, насупрот 23% код болесника у синусном ритму. Ова разлика се може објаснити већом смртношћу болесника са срчаном инсуфицијенцијом него болесника са тромбоемболијом.
Полне и расне разлике Фибрилација срчаних преткомора јавља се око 1,5 пута чешће код мушкараца него код жена.
На основу ограничених података из литературе, може се закључити да је ризик од развоја АФ, према животном добу, упола мањи код особа црне него код особа беле расе.
Класификација мини|Видео анимација ФСП. Клиничка слика АФ код доказаног или недоказаног срчаног обољења, испољава се на различите начине са одговарајућим симптомима или без њих. За фибрилацију срчаних преткомора предлагани су различити класификациони системи. Bellet S. Clinical Disorders of the Heart Beat. 3rd ed. Philadelphia: Lea & Febiger, 1971. Једна од класификација АФ заснива се на електрокардиографском налазу. Друга од класификација АФ заснива на епикардијалномAllessie MA, Konings KT, Kirchhof CJ. . In: Olsson SB, Allessie MA, Campbell RW, editors. Atrial Fibrillation: Mechanisms and Therapeutic Strategies. Armonk, NY: Futura, (1994), pp. 37–49. и ендокардијалном мапингу електричне активности преткомора.
До сада је предложен већи број клиничких класификација, али ниједна у потпуности не одговара свим облицима фибрилације срчаних преткомора, јер по сматрању многих кардиолога;
Облик АФ најчешће се дефинише бројем епизода (које се могу спонтано прекинути или је за њено заустављање неопходна медицинска интервенција), трајањем, учесталошћу, начином започињања, могућим „покретачима“ и одговором на терапију. Ове особине је немогуће одредити када се први пут поставља дијагноза АФ. Иако се облик аритмије може мењати током времена, описивање аритмије у датом тренутку има посебан клинички значај.
За означавање различитих облика АФ, коришћени су бројни термини за као што су акутна, хронична, пароксизмална, интермитентна, константна, перзистентна и перманентна фибрилација срчаних преткомора. Непрецизност оваквих дефиниција отежава упоређење успешности терапије у разним студијама. У овом тексту примењена је класификација Америчког удружења кардиолога, „која претендује да буде једноставна и лако применљива“: Примарна АФ Када се код болесник јављају две или више епизода таква АФ се означава као понављајућа или рекурентна. Ако се аритмија зауставља спонтано, рекурентна АФ се означава као пароксизмална; када је непрекидна, АФ се означава као перзистентна. Ако је АФ перзистентна , успешно терапија лековима или електричном кардиоверзијом не мења номенклатуру. 500px|безоквира|центар Перзистентна фибрилација срчаних преткомора може бити, или прва презентација аритмије, или представља прогресију повратних (рекурентних) епизода пароксизмалне АФ. У перзистентну атријалну фибрилацију спада и дуготрајна АФ (трајања преко једне године), током које кардиоверзија није била индикована или није покушавана, а то обично води ка перманентној АФ. Термини, дефинисани у претходном пасусу, примењују се на епизоде АФ које трају преко 30 секунди и које нису изазване реверзибилним узроком. Секундарна АФ У склопу акутног инфаркта миокарда, перикардитиса, плућне емболије, пнеумоније или акутне болести плућа, кардиохируршких захвата, миокардитиса, хипертиреоидизма, може се јавити секундарна АФ, која се разматра посебно, зато што постоји мања вероватноћа да се АФ понови када се једном примарни поремећај који је је довео до тог стања отклони. У овим ситуацијама,АФ није примарни проблем, и лечење основног поремећаја, упоредно са лечењем епизоде АФ, обично доводи до заустављања аритмије срца без њеног понављања. „Lone AF“ Термин “Lone AF” или у буквалном преводу „усамљена АФ“ се различито дефинише, али се она генерално примењује на особе млађе од 60 година, без клиничких и ехокардиографских доказа срчаноплућног обољења.. Medline Код ових болесника је повољна прогноза тромбоемболизма и морталитета. Међутим, старењем и развојем тешких абнормалности, као што је увећање леве преткоморе, болесници више не спадају ову категорију, а ризици од појаве тромбоемболије и смртног исхода се повећавају. “Lone AF” се разликује од осталих облика идиопатске АФ по старости болесника и одсуству структурних срчаносудовних промена.
Невалвуларна АФ означава појаву овог поремећаја ритма када код болесника не постоји реуматска болест митралног залиска и вештачки срчани залистак.
Патофизиологија Патоанатомске промене код АФ И поред бројних студија, подаци о анатомским променама код болеснике са перзистентном фибрилација срчаних преткомора су непотпуни, јер структуралне абнормалности срчаних преткомора превазилазе промене узроковане основним обољењем срца. Хистолошки преглед, код већине болесника, показује местимичну фиброзу са суседним нормалним и оболелим преткоморским мишићним влакнима, што може бити узрок нехомогене рефрактерности преткомора.Bharti S, Lev M. . In: Fall RH, Podrid PJ, editors. Atrial Fibrillation: Mechanism and Management. New York: Raven Press, (1992), pp. 15–39. Масна дегенерација и Фиброза могу, захватити синусни чвор, што се објашњава реакцијом на запаљењске или дегенеративне процесе које је тешко утврдити. У патогенези преткоморске фибрилације још увек није утврђена улога запаљењског процеса. У 66% биопсијом преткомора узетих узорака, хистолошке промене идентичне миокардитису откривене су код болесника са „lone AF”. Инфилтрација мишића преткомора може да се појавити код амилоидозе, саркоидозе и хемохроматозе.
Хипертрофија преткоморских влакана најчешће се описује као основна карактеристика, а понекад и као изолована хистолошка промена код болесника са преткоморском фибрилацијом. Перзистентне атријалне фибрилације, може бити и последица хипертрофија и проширења преткомора, с обзиром на ехокардиографски опис прогресивног увећања преткомора код болесника са АФ. Недавном експерименталном студијом показано је да срчана инсуфицијенција, посредством изражен интерстицијалном фиброзе, олакшава започињање и одржавање преткоморске фибрилације..