250п|десно|мини|Navigacija uz pomoć Severnjače Istorija navigacije je hronološki prikaz razvoja navigacije, kao nauke i veštine vođenja broda, vazduhoplova i drugih objekata sa jedne na drugu lokaciju na Zemlji, vodenim i vazdušni, putevima, kroz atmosferu zemlje i kroz kosmos, od praistorije do današnjih dana.
Pitanje koja je čovek kroz istoriju svakodnevno postavljao, a da toga nije uvek bio svestan bila su; gde se trenutno nalazi, kojim putem da se kreće ili gde se nalazi ona lokacija koju traži. Da i ne govorimo o onim profesijama koje zahtevaju poznavanje tačnih lokacija (koordinata) određene lokacije (vojska, policija, vatrogasci, piloti, kosmonauti, moreplovci i drugi). Sredstva i načini za rešavanje tih zadataka zavisio je od stepena razvoja nauke i tehnike, pa je razvoj navigacije usko povezan sa mnogim dostignućima astronomije,Histoire succincte et cours de navigation astronomique matematike, hidrografije i tehnike.
Tako je odgovor na sva pitanja iz oblasti orijentacije u prostoru pomoću navigacije, čovek dobio tek posle dugotrajnog (viševekovnog) razvoja nauke i tehnike, počev od najjednostavnijih navigacionih veština i sistema pa sve do složenih GPS sistema (koji su zahtevali određen nivo razvoja elektronike), koji mu je omogućio da utvrdi poziciju nekog objekta koji se nalazi bilo gde na Zemljinoj kugli sa preciznošću od 1 cm.Du Kamal au GPS, une petite histoire de la navigation na sajtu: Musée national de la Marine Prvi počeci navigacije-praistorija Još od začetaka razvoja ljudskog društva jedan od osnovnih problema sa kojima su se naši prapreci susretali je bio kako da istraže nove prostore, kako da zapamte gde su bili, kojim putem su se kretali, kako da se vrate na mesto sa koga su krenuli i, što je bilo još teže, kako da objasne drugima gde se nalazi neko mesto, lovište, drveće sa sočnim plodovima i slično.
Pošto je ovaj period prekriven velom „istorijske tame“, o njemu se govori samo na osnovu hipotetičkih pretpostavki, koje imaju za cilj da na neki način prikažu i taj period navigacije kroz ljudsku istoriju.
U praistorijskom periodu kod pračoveka nisu postojali pojmovi levo ili desno, Istok ili Zapad, već samo „tamo“, „gore“ i „dole“ koji su najčešće bili praćeni pokazivanjem ruke. Zbog bezbednosti, ali i zbog jednostavnije orijentacije u prostoru, tadašnji čovek se nastanjivao uglavnom na izdignutim lokacijama koje su imale neku vrstu zaleđa ili zaklona, obično uz neku reku ili izvorište vode kako bi tokom kretanja po ravnici sa nje mogao da vidi naseobinu svoga plemena. Lovci su uvek išli u grupama i gotovo nikada nisu prelazili granicu horizonta koja se mogla videti iz same naseobine. Kada bi se životni uslovi promenili i nestalo vode ili životinja koje bi lovili, celokupna plemenska zajednica je kretala u potragu za novim staništem. Pri toj selidbi, koristili su se najjednostavnijim načinom orijentacije po zemlji, praćenjem toka reke (uzvodno i nizvodno), znajući pri tome da ako izgube kontakt sa vodom teško će je ili nikako pronaći, što bi za posledicu imalo pomor čitavog plemena.
Prošlo je mnogo vremena dok pračovek nije počeo da uočava i pamti određene karakteristične tačke oko sebe kao što su stena određenog oblika i boje, veliko nakrivljeno baobab drvo ili vodopad. Taj momenat je predstavljao prelomnu tačku u razvoju plemenske zajednice. Od tada su lovci koji su išli u potragu za plenom mogli da zapamte kuda da idu sledeći put da bi naišli na pašnjak gde se svakodnevno napasa krdo bivola ili na stabla hlebnog drveta. Oni koji su već bili negde, svoje iskustvo su mogli da prenesu mlađima vodeći ih sa sobom ponovo na ista mesta dok oni i sami ne bi zapamtili kako dotle da dođu i kako da se odatle bezbedno vrate. Ovaj veliki napredak u čovekovoj orijentaciji u prostoru doveo je do toga da se samo pleme nije moralo seliti sa svoje lokacije samo zato što je nestalo hrane u njihovoj najbližoj okolini. Lovci su se sada udaljavali i daleko od svojih "kuća" u potrazi za hranom, ipak vodeći računa da se neizostavno vrate pre mraka. Naseobine su zbog dužeg zadržavanja na istom mestu postajale sve solidnije i pružale sve veću zaštitu njenim stanovnicima.
Ipak, mnogo vode je proteklo kroz nepregledne doline tadašnjeg afričkog kontinenta dok čovek, koji je u međuvremenu savladao tajnu vatre, nije počeo da obraća pažnju na položaj Sunca i dok to nije doveo u vezu, ne samo sa dobom dana, već i sa svojim položajem u prostoru - nažalost u to vreme na potpuno pogrešan način. Mnogi su svoje kosti rasuli po pra-lovištima oslanjajući se na to da je njihovo selo "tamo gde Sunce zalazi". Bio je neograničeno veliki problem da se shvati da se kretanjem bočno u odnosu na Istok i Zapad menja i "mesto" izlaska ili zalaska Sunca. Proći će još mnogo milenijuma do sledećeg koraka ka progresu, ali tada vreme ionako nije značilo ništa.
Stari vek Za razliku od perioda praistorije o kome se ne zna gotovo ništa, i za koji možemo reći da je mogao imati samo rudimentarne elemente orijentacije u prostoru, u starom veku već možemo govoriti o prvim oblicima navigacije. Navigacija je reč nastala od reči navis (brod) i agare (kretati se) i predstavlja veštinu vođenja vozila, broda ili vazduhoplova sa jedne tačke Zemlje na drugu kopnenim, vodenim ili vazdušnim putem. U novije vreme se pod navigacijom podrazumeva i upravljanje vasionskog broda kroz vasionski prostor. Osnovni zadaci navigacije su određivanje sopstvene pozicije, pozicije mesta na koje želimo da stignemo, udaljenosti od naše pozicije do mesta na koje želimo da stignemo i kursa, odnosno pravca kretanja ka mestu na koje želimo da stignemo.
O razvoju navigacije u starom veku se zna vrlo malo. Najstariji način navigacije je podrazumevao plovidbu po danu i u uslovima dobre vidljivosti od rta do rta u vidokrugu kopna. Od navigacijskih pomoćnih sredstava koristio se samo ručni dubinomer, koji je imao dva pojavna oblika. To je bila ili dugačka drvena motka sa obeleženim podeocima ili kamen vezan na kraju kanapa koji je imao čvorove na određenom rastojanju koji su predstavljali podeoke.
Plovidbu noću i orijentaciju prema zvezdama opisuje oko 15. veka pre nove ere Homer u Odiseji. Veština vođenja brodova je u starom veku bila najrazvijenija kod Feničana, u prvom redu sudeći po njihovim trgovačkim lukama u 19. veku pre nove ere i van Sredozemnog mora. Grčki filozof Tales iz Mileta je oko 600. godine pre nove ere napisao udžbenik o primeni astronomije u navigaciji, koji, na žalost, nije sačuvan. Iz 5. veka pre nove ere sačuvana su grčka pismena uputstva za plovidbu (peljar) po kojima se vodila navigacija. Grci su prevaljeni put i udaljenost merili u stadijama (oko 1/10 Milje). Uz obalu su se orijentisali uz pomoć markantnih prirodnih i veštačkih objekata na kopnu kao što su bili svetionici, hramovi, i slično, a na otvorenom moru su se orijentisali prema nebeskim telima u vedrim noćima i prema vetrovima. Redovnost monsuna na Indijskom okeanu navela je grčkog pomorca Hipala da u 1. veku pre nove ere plovi pod vetrom pravo iz Arabije za Indiju.
Srednji vek thumb|Astrolab thumb|Nokturnal thumb|Jakovljev štap Naučne metode navigacije preneli su u zapadnu Evropu Arabljani, u čijim se školama u 12. veku u Španiji učila i primena astronomije u navigaciji. U drugoj polovini 12. veka konstruisani su instrumenti kojima se moglo odrediti zvezdano vreme i položaj Severnjače u odnosu na nebeski pol, a time i geografska širina na moru. To su bili astrolab i pomoćni instrument nocturnal.
Pronalazak kompasa i njegova primena na brodu, korišćenje pomorskih karti i napredak u brodogradnji u XIV veku, a naročito uvođenje kormila na krmi broda, doveli su do veće sigurnosti i pouzdanosti pri vođenju broda uz obalu, a uz korišćenje astrolaba i na otvorenom moru. Najcenjeniji i najveštiji navigatori toga toba su bili pomorci iz italijanskih primorskih gradova, naročito Venecije i Đenove, a na severu pomorci Hanze. Venecijanci su upotrebljavali posebne tablice nazvane martologio, slične tablicama za zbrajanje kurseva, kojima su izračunavali približnu poziciju brodova na otvorenom moru (zbrojenu poziciju) nakon jedrenja od poznate polazne pozicije. Prevaljeni put u pojedinim kursevima su računali pomoću peščanog časovnika i brzine broda, procenjene odoka.
Centar unapređenja navigacije postala je početkom 15. veka Portugalija. Tome je najviše doprineo Henrik Moreplovac koji je sistematizovao celokupno tadašnje znanje o navigaciji. Godine 1483. u Portugaliji je formirana posebna komisija za navigaciju, koja je sastavila tablicu deklinacija Sunca, podesnu za izračunavanje geografske širine pomoću visine Sunca u meridijanu, i koja je poboljšala konstrukciju i preciznost astrolaba. U to vreme, za pomorce su za navigaciju bile najpodesnije efemeride koje je proračunao Johan Miler Regiomontanus za period od 1470. do 1507. godine. Njima su se koristili istraživači Vasko da Gama, Kristifor Kolumbo, Amerigo Vespuči, Bartolomeu Dijas i drugi istraživači tog vremena. Međutim, zbog niskog stepena obrazovanja većine navigatora, efemeridama su se koristili jedino obrazovani pomorci. Zato je bio čest slučaj da su na brodove ukrcavani astronomi i kosmografi (geografi).
Navigacija preko okeana je oko 1500. godine još uvek bila na niskom stupnju razvoja. Geografska širina se određivala pomoću položaja Severnjače (samo na severnoj hemisferi) ili Sunca. Taj način primenjivao je i Kolumbo koji je prvi proverio vrednost određivanja geografske širine merenjem visine Sunca u meridijanu. Za tu metodu dobijanja geografske širine postojale su tablice deklinacija Sunca i odgovarajuća uputstva. Greške u određivanju geografske širine po ovoj metodi na brodu su pri povoljnim uslovima iznosile 1º - 2º , a pri lošijim vremenskim prilikama i 4º - 5º pa i više. Određivanje geografske dužine je bilo znatno teže. Iako su astronomima odavno bile bile poznate metode utvrđivanja geografske dužine pomoću pomračenja Sunca i Meseca i udaljenosti Meseca od ostalih nebeskih tela, one nisu našle praktičnu primenu u navigaciji zbog nepoznavanja tačnog položaja Meseca i zvezda i nedovoljno preciznih mernih instrumenata kakvi su bili astrolab, 'Jakovljev štap i kvadrant. Rešenje problema utvrđivanja geografske dužine postalo je naročito aktuelno posle bule pape Aleksandra Rodriga Bordžije VI kojom je čitav svet podeljen na špansku i portugalsku interesnu sferu i to meridijanom 48º 30' W (otprilike sredinom Atlanskog okeana) čime je geografska dužina te demarkacione linije bila odlučujuća za vlasništvo nad svakom novootkrivenom zemljom.
Novi vek Unapređenje navigacije u 16. veku podstiču sve pomorske države, a naročito Španija, Portugalija i Engleska. U Španiji su uvedeni kursevi za navigaciju i ispiti za pilote i zvanje upravnika, odnosno nadzornika navigacione službe i nastave (piloto mayor). Po izumu štampe objavljeno je niz priručnika i udžbenika iz navigacije na svim za pomorce važnijim jezicima. U priručniku, koji je oko 1509. godine napisao nepoznati Portugalac pod naslovom Regimento do astrolabio e do quadrante, obuhvaćeno je u sažetom i za pomorce u najpotrebnijem obimu celokupno dotadašnje znanje o navigaciji. Prvi poznati španski priručnik iz navigacije izdat je 1519. godine pod imenom Suma de geografia. Holandski fizičar i astronom Rainer Gema Frizijus je 1530. godine u svom delu De principiis astronomiae et cosmographiae deque usu globi preporučio je i objasnio upotrebu globusa i predložio da se geografska dužina računa pomoću tačnog časovnika od meridijana koji prolazi kroz Kanarska ostrva. Portugalski geograf Petro Nuniš je 1537. godine je ukazao na plovidbu po velikoj kružnici (Ortodroma). Međutim, svi ovi predlozi su imali samo teorijski značaj, jer za njihovu primenu u praksi još nije bilo dovoljno tačnih efemerida, instrumenata i časovnika.