Опсада Наксоса (499. п. н. е.) представљала је неуспео покушај милетског тирана Аристагоре да уз помоћ и у име Дарија Великога заузме острво Наксос. Тај догађај представљао је почетак Грчко-персијских ратова, који су трајали педесет година. Бивши властодршци Наксоса обратили су се тирану Милета Аристагори тражећи начин како да се врате на Наксос. Аристагора је то сматрао добром приликом да учврсти своју позицију у Милету, па се обратио сатрапу Лидије Артаферну и предложио му је да заједно освоје Наксос. Персијанци су се сложили са походом и припремили су флоту од 200 трирема под командом Мегабата (). Аристагора и Мегабат су се свађали на путу до Наксоса, а неко је и Наксос обавестио о доласку непријатељске флоте (сумња се на Мегабата). Аристагора и Мегабат су четири месеца неуспешно опседали Наксос, па су се повукли када су остали без новца. Аристагора се нашао у невољи након тога неуспеха и очекивао је да ће га сменити са позиције тирана Милета. Због тога је одлучио да подстакне целу Јонију на устанак против Персијског царства.
Увод
Након распада микенске културе много Грка населило се у Малој Азији. Досељеници су били из три групе племена Еолци, Дорани и Јонци. Јонци су се населили по обалама Лидије и Карије и основали су 12 градова, који су чинили Јонију. Ти градови су били: Милет, Мијус (), Пријена (), Ефес, Колофон (), Лебед (), Теј (), Клазомена (), Фокеја (), Самос (), Хиос () и Еритра (). Јонски полиси су били повезани заједничким пореклом, језиком и културом, што је представљало основу њиховог колективног идентитета. Та повезаност се огледала и у постојању заједничког свејонског светилишта, познатог у античким изворима као Панионион (), које је било искључиво доступно Јонцима, док је приступ другим Грцима био забрањен. Свејонско светилиште налазило се на светој земљи у подножју планине Микале (), и представљало је не само религијски, већ и симболички центар јонске заједнице. Полиси у Јонији били су независни све док их није освојио лидијски краљ Крез око 560. п. н. е. Били су под влашћу Лидије све док Кир Велики није освојио Лидију 547. п. н. е. Док се борио против Креза Кир Велики је Јоњанима послао поруку тражећи од њих да се побуне против Лиђана. Међутим Јонци су то одбили. Када је Кир Велики освојио Лидију јонски полиси су му послали посланике и понудили су да признају његову власт под истим условима под којима су признавали власт Лидије. Кир Велики је то одбио јер су они пре тога одбили да му помогну против Креза. Након тога послао је генерала Харпага да осваја Јонију. Прво је напао Фокеју, а Фокејци нису хтели да буду персијски поданици па су напустили свој град и отпловили су за Сицилију. И становници Теја су напустили свој град. Остали Јонци нису напуштали своје градове, него су се борили све док их Харпаг није покорио, међутим Персијанци су убрзо утврдили да је Јонцима јако тешко владати. У другим областима Кир Велики је обично препознавао и ослањао се на постојећу елитну групу у освојеном друштву, којој је пружао подршку и преко које је успостављао власт над својим новим поданицима, али код јонских Грка није било такве групе. Постојала је аристократија, али она је била подељена на посвађане групе. Персијанци су због тога одлучили да поставе и подржавају тиране у сваком јонском полису. Тирани су имали тежак задатак, пошто су они морали да буду у милости Персијанаца, а да не навлаче превелику мржњу својих суграђана.
Аристагора и избеглештво аристократа са Наксоса
Након пет деценија од персијског освајања Јоније током власти персијског краља Дарија Великога Аристагора је постао тиранин Милета након што је његов стриц Хистиеј отишао у Сузу. Аристагорин стриц Хистијеј био је пре њега тиранин Милета и помагао је Дарију 513. п. н. е. приком Даријевог похода на Ските. Када му је цар Дарије понудио награду, он је тражио и добио један посед у Тракији. Персијски војсковођа и сатрап Мегабаз (), сматрао је опасним да Хистијеј оснива град у Тракији, па је наговорио Дарија да позове Хистијеја на персијски двор у Сузу и поставио га за саветника а Аристагору за тирана Милета. Када је народ протерао неколико аристократа са Наксоса они су побегли на Милет и замолили Аристагору (500. п. н. е.) да им помогне, како би уз помоћ његове војске преузли контролу над Наксосом. У то време се острво Наксос истицало богатством, па је то можда био још један ралог за ову акцију. Аристагора је тада затражио помоћ Персијанаца, како би освојио Наксос, а избегле аристократе понудиле су да покривају трошкове издржавања војске. Аристагора се обратио сатрапу Артаферну и објаснио да се освајањем Наксоса власт може проширити и на остала Кикладска острва, која признају врховну власт Наксоса, а поред тога, након освајања Киклада би и Еубеја могла бити следећи циљ. Објаснио је и да код њега већ има довољно новца за почетак похода. Артаферн је након тога тражио и добио одобрење Дарија Великога за тај поход.
Опсада Наксоса
За напад на Наксос сатрап Артаферн је опремио 200 трирема, а за врховног команданта војске именован је Мегабат. У Милету, Мегабату се придружио Аристагора са својим Јонцима и избеглицама са Наксоса, те су 499. п. н. е. кренули према Наксосу. На путу према Наксосу Мегабат и Аристагора су се посвађали зато што је Аристагора сматрао да Мегабат треба да слуша његова наређења. Према Херодоту Мегабат се наљутио па је послао неколико људи да јаве становницима Наксоса да се спрема напад. Постоји могућност да је ту причу о Мегабатовој издаји касније раширио сам Аристагора да оправда властити пораз. Пошто су становници Наксоса сазнали за поход против њих припремили су се за дуготрајну опсаду. Са поља су покупили све што су имали и снабдели су се храном и водом за очекивани рат. Када су дошли до Наксоса, Аристагора и Мегабат наишли су на добро утврђен град. Опседали су га пуна четири месеца, па су до тада Персијанци потрошили сав свој новац и много Аристогориног новца док је оскудица је нагризла њихов морала. Даља опсада је захтевала још новца па је дошло до њеног слома без одлучне борбе. Аристагора је наредио повлачење, спречавајући даље губитке. Армада се неометано евакуисала, вративши се у Јонију. Опсадници су изградили тврђаву за прогнане са Наксоса пре него што су отишли, чувајући основну снагу, али бележећи потпуни пораз без добитака.
Последице
Након неуспешне опсаде Наксоса Аристагора је био у великим проблемима. Није могао да испуни обећање, које је дао Артаферну, а осим тога морао је и да сноси велике трошкове издржавања војске па је изгледало да би због свега тога могли да га смене са положаја тирана Милета. Пошто се бојао да остане без власти он је одлучио да подигне устанак против Персијанаца. Његов стриц Хистијеј такође је био незадовољан у Сузи па је послао Аристагори поруку да подигне устанак. Аристагора се о томе договарао са осталим завереницима, и сви сем историчара Хекатеја, били су за то да се дигне устанак. Да би придобио народ Милета на побуну против Персије Аристагора се одрекао тираније и поново је успоставио демократију. Ускоро је цела Јонија била побуњена, започео је Јонски устанак, а побуна се раширила на Карију и Кипар. Након тога су Персијанци неколико године ратовала са јонским Грцима све док се нису прегруписали и напали епицентар побуне Милет. У бици код Ладе Персијанци су победили јонску флоту и успешно су окончали побуну. Дарије Велики је након тога одлучио да казни Атину и Еретрију јер су помагали побуњенике. Прва персијска инвазија Грчке била је последица неуспелог напада на Наксос и Јонске побуне.
Референце
Литература
Спољашње везе
Грчко персијски ратови
Категорија:Битке Грчко-персијских ратова Категорија:Античке битке Наксос Категорија:Јонски устанак