Вилхелм Вунт (; Манхајм, 16. август 1832 — Гросботен, 31. август 1920) био је немачки психолог, филозоф и лингвиста, оснивач експерименталне психологије.
Захваљујући њему психологија се средином 19. века издвојила као засебна наука."Wilhelm Maximilian Wundt" in Stanford Encyclopedia of Philosophy. Он је прва особа која је себе назвала психологом.. Његова књига „Физиолошка психологија“, коју је објавио 1874, издвојила је психологију од медицине и филозофије. Године 1879, Вунт је основао и прву психолошку лабораторију на Универзитету у Лајпцигу. Оснивањем ове лабораторије, он утемељава психологију као своју засебну науку, такође оснива и академски часопис, Philosophische Studien, у којем објављује истраживања своје лабораторије.. Leipzig, 1909, 118–133.. Leben, Werk und Persönlichkeit in Bildern und Texten.
Биографија Вилхелм Вунт је рођен 16. августа 1832. године у Немачкој, где је одрастао и завршио школовање. У његово време, психологија као наука није постојала. Радови који су се писали на тему мишљења, опажања и менталног живота уопште, углавном су били ретки или су поседовали одређени мистични призвук о људској души.
Након завршених студија медицине, Вунт је почео да ради као асистент, помажући Херману фон Хелмхолцу, физичару и значајном истраживачу у експерименталној психологији. Током тог периода Вунт је написао више књига и чланака на тему експерименталне психологије и отворио први курс из научне психологије. Он је међу првима скренуо пажњу на важност научног метода у проучавању менталних појмова. Након тога је радио као професор на универзитетима у Хајделбергу, Цириху и Лајпцигу.
Психологија Његово најпознатије дело „Принципи физиолошке психологије“ данас је општеприхваћено и представља основу данашње психологије. У њему Вунт разматра проучавање осећања, мотивације и идеја. Вунт је био један од првих научника који се залагао да се ови појмови, који су се до тада сматрали поетски и спиритуалистички, могу изучавати директно, попут свих других појмова у науци.
Године 1879, Вунт је заједно са сарадницима отворио прву званичну психолошку лабораторију на Универзитету у Лајпцигу, чувену као Прву лабораторију људске душе. Ова година се узима као зачетак модерне психологије, година од кад се психологија сматра науком.Anneros Meischner-Metge: Wilhelm Wundt und seine Schüler. In: Horst-Peter Brauns (Ed.): Zentenarbetrachtungen. Historische Entwicklungen in der neueren Psychologie bis zum Ende des 20. Jahrhunderts. Peter Lang, Frankfurt a.M. 2003,
мини|лево|Вунт са колегама у Лабораторији људске душе. Основни метод Вунтовог истраживања је био интроспекција, односно самопосматрање. Иако је данас тај метод превазиђен, у то време је био веома иновативан. Веровало се да се опажаји састоје од мањих делова и целина, као и да се ти делићи могу идентификовати путем интроспекције. Посматрањем сопственог унутрашњег искуства покушавало је да се дају одговори на нека кључна питања. Мада се интроспекција данас не користи у облику у којем су је Вунт и његови сарадници користили, она је остала важан метод у изучавању менталног живота.
Међу ученицима Вилхелма Вунта, био је и српски психолог Љубомир Недић, писац првог универзитетског уџбеника психологије на српском језику.
Вилхелм Вунт био је био веома утицајна и значајна личност за живота, а данас се сматра за постављача темеља психологије као науке, јер ју је одвојио као посебну дисциплину. Успео је да окупи око себе истраживаче, физичаре, физиологе и филозофе и да обједини њихове резултате до којих су неки научници долазили независно један од другог.
Међу Вунтова најзначајнија дела убрајају се „Принципи физиолошке психологије“, „Увод у психологију“ и „Психологија народа“.
Теорија аперцепције Вунт је одбацио широко распрострањену теорију асоцијација, према којој се менталне везе (учење) углавном формирају учесталошћу и интензитетом одређених процеса. Његов израз психологија аперцепције значи да је сматрао да је креативна свесна активност важнија од елементарног удруживања. Аперцепција је нова активност која је произвољна и селективна, маштовита и упоредна. У овом процесу осећања и идеје су слике које су на прихватљив начин повезане са типичним тоновима осећања, одабране на разне начине, анализиране, повезане и комбиноване, као и повезане са моторичким и аутономним функцијама - не само обрађене већ и креативно синтетизоване (види доле на Принципу креативне синтезе). У интегративном процесу свесне активности, Вунт види елементарну активност субјекта, тј. Чин воље, да се намерно премешта садржај у свесно. У мери у којој је ова појавна активност типична за све менталне процесе, могуће је описати његово гледиште као волунтаристичко.
Вунт описује аперцептивне процесе као психолошки високо диференциране и, у многим погледима, то заснива на методама и резултатима својих експерименталних истраживања. Један пример је широка серија експеримената о менталној хронометрији сложених реакционих времена. У истраживању осећања, изазивају се одређени ефекти док се пулс и дисање бележе помоћу кимографа. Уочене разлике требало је да допринесу подршци Вунтовој теорији осећања са њене три димензије: пријатна - непријатна, напета - опуштена, узбуђена - депресивна.Wundt: Grundzüge, 1902, Volume 2,
Неуропсихологија Вунт је доприносио стању неуропсихологије какво је тада постојало на три начина: критиком теорије локализације (тада раширене у неурологији), захтевом за истраживачким хипотезама утемељеним на неуролошком и психолошком размишљању и неуропсихолошким концепт центра аперцепције у фронталном кортексу. Вунт је пажњу и контролу пажње сматрао одличним примером пожељне комбинације експерименталних психолошких и неурофизиолошких истраживања. Вунт је позвао да се експериментисање ради локализације виших централних нервних функција заснива на јасним, психолошки утемељеним истраживачким хипотезама, јер питања нису могла бити дата довољно прецизно само на анатомском и физиолошком нивоу.
Вунт је своју централну теорију аперцепције засновао на неуропсихолошком моделовању. Према овоме, хипотетички центар аперцепције у фронталном кортексу великог мозга који је описао могао је међусобно повезати сензорне, моторичке, аутономне, когнитивне, емоционалне и мотивационе компоненте процеса.Ziche: Neuroscience in its context, 1999.Fahrenberg: Wundts Neuropsychologie, 2015b. Вунт је на тај начин пружио водећи принцип првенствено психолошки оријентисаног истраживања програм о највишим интегративним процесима. Стога је претеча тренутних истраживања когнитивних и емоционалних извршних функција у префронталном кортексу великог мозга и хипотетичких мултимодалних зона конвергенције у мрежи кортикалних и лимбичких функција. Овај концепт интердисциплинарне неуронауке сада се подразумева, али је Вунтов допринос том развоју готово заборављен. Ц. С. Шерингтон у свом уџбенику више пута цитира Вундтово истраживање о физиологији рефлексаCh. S. Sherrington: The integrative Action of the Nervous System. Henry Frowde, London 1911., али не и Вундтове неуропсихолошке концепте.
Методологија и стратегије "С обзиром на положај између природних и хуманистичких наука, психологија заиста има велико богатство методолошких алата. Иако, с једне стране, постоје експерименталне методе, с друге стране, објективни радови и производи у културном развоју такође нуде богат материјал за упоредну психолошку анализу.“Wundt: Logik, 1921, 4th ed., Volume 3, Психологија је емпиријска наука и мора настојати да постигне систематски поступак, испитивање резултата и критику своје методологије. Стога самопосматрање мора бити обучено и дозвољено је само под строгом експерименталном контролом; Вунт одлучно одбацује наивну интроспекцију. Вунт је пружио стандардну дефиницију психолошких експеримената. Његов спор са Имануелом Кантом имао је велики утицај. Кант се заложио против претпоставке мерљивости свесних процеса и упутио основану, мада врло кратку критику метода самопосматрања: у вези са реактивношћу својственом методи, грешком посматрача, изобличењем ставова субјекта и упитним утицај људи који размишљају самостално,Immanuel Kant: Anthropologie in pragmatischer Hinsicht. Schriften zur Anthropologie, Geschichtsphilosophie, Politik und Pädagogik. (Immanuel Kant Werkausgabe. Band 6). hrsg. von Wilhelm Weischedel. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1798/1983, али Вунт је изразио оптимизам да би методолошка побољшања овде могла бити од помоћи.Wundt: Grundzüge 1874, Касније је признао да су мерење и математика применљиви само за врло елементарне свесне процесе. Статистичке методе су такође имале само ограничену вредност, на пример у психофизици или у процени статистике становништва.Fahrenberg: Theoretische Psychologie, 2015a, pp. 115-126.
Експериментална психологија у Лајпцигу углавном се ослањала на четири методолошка типа процене: методе отиска са различитим техникама мерења у психофизици; методе реакције хронометрије у психологији аперцепције; методе репродукције у истраживању памћења и методе изражавања са запажањима и психофизиолошким мерењима у истраживању осећања.Wundt. Grundzüge, 1908-1910. Вунт је сматрао да је методологија његових лингвистичких психолошких истраживањаVols. 1 and 2 of Völkerpsychologie најплоднији пут ка адекватном психолошком истраживању мисаоног процеса.
Изабрани радови
Књиге и чланци Lehre von der Muskelbewegung (The Patterns of Muscular Movement), (Vieweg, Braunschweig 1858). Die Geschwindigkeit des Gedankens (The Velocity of Thought), (Die Gartenlaube 1862, Vol 17, p. 263). Beiträge zur Theorie der Sinneswahrnehmung (Contributions on the Theory of Sensory Perception), (Winter, Leipzig 1862). Vorlesungen über die Menschen- und Tierseele (Lectures about Human and Animal Psychology), (Voss, Leipzig Part 1 and 2, 1863/1864; 4th revised ed. 1906). Lehrbuch der Physiologie des Menschen (Textbook of Human Physiology), (Enke, Erlangen 1864/1865, 4th ed. 1878). Die physikalischen Axiome und ihre Beziehung zum Causalprincip (Physical Axioms and their Bearing upon Causality Principles), (Enke, Erlangen 1866). Handbuch der medicinischen Physik (Handbook of Medical Physics), (Enke, Erlangen 1867). (Digitalisat und Volltext im Deutschen Textarchiv) Untersuchungen zur Mechanik der Nerven und Nervenzentren (Investigations upon the Mechanisms of Nerves and Nerve-Centres), (Enke, Erlangen 1871-1876). Grundzüge der physiologischen Psychologie (Principles of physiological Psychology), (Engelmann, Leipzig 1874; 5th ed. 1903-1903; 6th ed. 1908-1911, 3 Vols). Über die Aufgabe der Philosophie in der Gegenwart. Rede gehalten zum Antritt des öffentlichen Lehramts der Philosophie an der Hochschule in Zürich am 31. Oktober 1874. (On the Task of Philosophy in the present), (Philosophische Monatshefte. 1874, Vol 11, pp. 65–68). Über den Einfluss der Philosophie auf die Erfahrungswissenschaften. Akademische Antrittsrede gehalten in Leipzig am 20. November 1875. (On the Impact of Philosophy on the empirical Sciences), (Engelmann, Leipzig 1876). Der Spiritismus – eine sogenannte wissenschaftliche Frage. (Spiritism – a so-called scientific Issue), (Engelmann: Leipzig 1879). Logik. Eine Untersuchung der Principien der Erkenntnis und der Methoden Wissenschaftlicher Forschung. (Logic. An investigation into the principles of knowledge and the methods of scientific research), (Enke, Stuttgart 1880-1883; 4th ed. 1919-1921, 3 Vols.). Ueber die Messung psychischer Vorgänge. (On the measurement of mental events). (Philosophische Studien. 1883, Vol 1, pp. 251–260, pp. 463–471). Ueber psychologische Methoden. (On psychological Methods). (Philosophische Studien. 1883, Vol 1, pp. 1–38). Essays (Engelmann, Leipzig 1885). Ethik. Eine Untersuchung der Tatsachen und Gesetze des sittlichen Lebens. (Ethics), (Enke, Stuttgart 1886; 3rd ed. 1903, 2 Vols.). Über Ziele und Wege der Völkerpsychologie. (On Aims and Methods of Cultural Psychology). (Philosophische Studien. 1888, Vol 4, pp. 1–27). System der Philosophie (System of Philosophy), (Engelmann, Leipzig 1889: 4th ed. 1919, 2 Vols.).