thumb|thumbtime=0|Цео филм са преводом Носферату – Симфонија ужаса () је немачки неми хорор филм из 1922. године, режисера Ф. В. Мурнауа, у коме Макс Шрек глуми грофа Орлока, вампира који постаје опседнут женом (Грета Шредер) свог посредника за некретнине (Густав фон Вангенхајм) и доноси кугу у њихов град.
Филм, који је продуцирала компанија -{Prana Film}-, представља неовлашћену и неслужбену адаптацију романа Дракула Брема Стокера из 1897. године. Мурнау је хтео да сними читав филм по роману, али се Стокерова удовица побунила; након што није успео да добије права на екранизацију романа, он је мањи део приче променио, а имена ликова су такође измењена.
Упркос измењеним детаљима, Стокерови наследници су покренули тужбу због адаптације романа, а судска пресуда је наредила уништавање свих копија филма. Ипак, неколико копија Носфератуа је преживело, а филм је касније стекао признање као утицајно ремек-дело кинематографије и хорор жанра. Критичар и историчар Ким Њуман је изјавио да је овај филм поставио шаблон за жанр хорор филма.
Радња
Томас Хатер је младић који ради као посредник за некретнине и живи срећно са својом женом у Висборгу. Једног дана његов психички нестабилни шеф Нок га шаље у Трансилванију да потпише уговор око продаје некретнине са грофом Орлоком, који хоће да купи кућу у њиховом граду. Томас прихвата понуду, али када је саопшти својој жени Елен она се растужује и покушава да га одврати од те идеје, али он јој говори да ће све бити у реду и да нема потребе да брине. Идућег дана он одлази, а Елен оставља на бригу својим пријатељима.
Када дође у Трансливанију почиње да пада ноћ и он одлучи да сврати и вечера у једној оближњој крчми. Након што вечера пита власника крчме где се налази дворац грофа Орлока, и да ли би могао да му нађе неки превоз до тамо ако је далеко. Власник крчме му говори како се у том крају сви боје грофа Орлока и да не треба тамо да иде, поготово не ноћу јер се прича да се у то доба појављују вукодлаци. Хатер све ово не схвата озбиљно и оде да спава. Наредног јутра успева да нађе кочијаша, али кочијаш неће да иде скроз до дворца већ га остави у близини, рекавши му да се боји да иде даље. Чим је кочијаш отишао Хатер угледа кочију која долази до њега, а на њој је био кочијаш који је био сав обучен од главе до пете и који му је само дао знак да уђе у кочију. Након што су стигли он му је рекао да је он гроф Орлок и да уђе у његов дворац.
Након што је ушао у његов дворац приметио је да се гроф Орлок понаша чудно и да излази само ноћу. Њих двојица почну да вечерају и, кад се Хатер случајно посече ножем, гроф Орлок се запути ка њему дижући руке. Хатер преплашен се забије у ћошак, и кад му је гроф пришао само му је рекао да иде да спава и да ће све око папира завршити сутра. Сутрадан њих двојица склапају договор и гроф купује кућу. Док су вршили папире око куће Хатеру случајно испадне слика његове жене, а гроф је види и опчињен је њом. Тог истог дана гроф Орлок зароби Хатера и крене у свој нови дом. Хатер престрашен некако успева да се ослободи али се, када изађе, онесвести.
Елен кући стално слути на најгоре, и боји се за Хатера; његов шеф Нок је полудео и налази се у лудници. Гроф Орлок се на брод укрцава у ковчегу, док је Хатер у болници. Кад се Хатер пробуди у болници само жели да се што пре врати кући и да упозори Елен на грофа Орлока који се заљубио у њу. Нок у лудници показује чудне симптоме; једе паукове, велича грофа Орлока и говори како је крв живот, а затим чак напада управника луднице, а чувар једва успева да макне Нока са управника. На броду којим гроф плови почињу да се дешавају чудне ствари. Наиме, све више морнара умире што постаје сумњиво капетану брода. Након што на броду живи остану само он и један морнар, гроф Орлок излази из ковчега а престрашени морнар почиње да трчи и скаче у море, док капетан остаје. Гроф излази из кабине и убија капетана, након чега заузима брод.
Гроф Орлок стиже у луку и доноси кугу у град, али у међувремену стигао је и Хатер који је испричао својој супрузи шта се издешавало. Нок, који је некако успео да наслути долазак грофа Орлока, убија чувара, узима кључеве и бежи из луднице. Народ почиње да се окупља код луке да дочекају морнаре, али међутим примећују да су на броду сви мртви. Један доктор утврди да је у питању куга и да се највероватније проширила читавим градом.
Организује се потера за Ноком, кога на крају ухвате и врате назад у лудницу. Елен се једне ноћи пробуди и кроз прозор види грофа Орлока. Сва преплашена, она пробуди Хатера, каже му шта се десило и онесвести се. Хатер брзо крене да позове доктора, а за то време гроф улази у кућу, Елен се дигне из несвести и чује како се неко пење уза степенице. Након што гроф Орлок отвори врата она се поново онесвести, а гроф почне да јој сиса крв. Кад је сванула зора, гроф Орлок, заборавивши да се сакрије у своj ковчег, гине од сунца. Хатер долази са доктором али прекасно јер је Елен преминула.
Улоге thumb|Макс Шрек као гроф Орлок
| Макс Шрек || гроф Орлок |- | Густав фон Вангенхајм || Томас Хатер |- | Грета Шредер || Елен Хатер |- | Георг Х. Шнел || Хардинг |- | Рут Ландсхоф || Рут |- | Густав Боц || професор Зиверс |- | Александер Гранах || Нок |- | Џон Готовт || професор Булвер |- | Макс Немец || капетан брода Емпуза |- | Волфганг Хајнц || први морнар Емпузе
Продукција Студио који је снимио филм Носферату, -{Prana Film}-, био је немачки филмски студио кратког века из доба немог филма, основан 1921. године од стране Енрика Дикмана и уметника окултисте Албина Грауа, именован по теозофском часопису који је добио име по хиндуистичком концепту пране. Иако је намера студија била да производи остварења са окултном и натприродном тематиком, Носферату је био његов једини снимљени филм, будући да је кратко након објављивања филма студио прогласио банкрот.
Грау је тврдио да је био инспирисан да сними вампирски филм због искуства из Великог рата: у Грауовој апокрифној причи, током зиме 1916. године, један српски ратар му је испричао да му је отац вампир, односно један од немртвих. Као човек који је цео живот проучавао окултизам и члан Братства Сатурна, под магијалним именом Мајстор Пацитиус, Грау је могао да уметне у филм херметске и мистичне тонове. Један пример овога је криптични уговор који су разменили гроф Орлок и Нок, који је био испуњен енохијским, херметским и алхемијским симболима. Грау је такође имао велики утицај на пацовски и мршави изглед грофа Орлока,. Rochester, VT: Inner Traditions,2014, p. 68 и такође је дизајнирао сетове, костиме, шминку и писмо са енохијским симболима. Такође је био одговоран за рекламну кампању филма, креирајући постере и рекламе. Грауов визуелни стил био је под дубоким утицајем дела уметника Хуга Штајнера-Прага, који је илустровао романе са езотеричним темама, као што су Голем Густава Мајринка и Ђавољи еликсири Е. Т. А. Хофмана.Vampires on the Silent Screen: Cinema’s First Age of Vampires 1897–1922 (2023) by David Annwn Jones, p. 184
thumb|left|upright=1.2|Хатеров одлазак из Висборга снимљен је у дворишту Цркве Светог Духа у Висмару.
Дикман и Грау задали су Хенрику Галену, ученику Ханса Хајнца Еверсa, задатак да напише сценарио инспирисан романом Дракула, иако -{Prana Film}- није добио права на филм. Гален је био искусан стручњак за мрачни романтизам; већ је радио на филму Прашки студент (1913) и сценарију за филм Голем: Како је дошао на свет (1920). Сместио је причу у фиктивни севернонемачки лучки град Висборг. Променио је имена ликова и додао део о вампиру који доноси кугу у Висборг преко пацова на броду. Галенов експресионистички сценарио био је поетски ритмичан, без дељења као код других књига које су биле под утицајем књижевног експресионизма, попут оних од Карла Мајера. Лота Ајзнер описала је Галенов сценарио као „пун поезије, пун ритма”.Eisner 1967 page 27
thumb|left|upright=1.2|Складиште соли у Либеку искоришћено је као сценографија за Орлокову кућу у Висборгу.
Глумцу Конраду Вајту понуђена је улога грофа Орлока, пошто је раније већ сарађивао са Мурнауом, али он је морао да је одбије због других обавеза. У потрази за алтернативом, избор је коначно пао на тада још увек непознатог глумца Макса Шрека.Conrad Veidt, Demon of the Silver Screen: His Life and Works in Context (2023) by Sabine Schwientek, p. 63.
Снимање је почело у јулу 1921, са спољашњим сценама у Висмару. Кадрови са звоника Цркве Свете Марије над Висмарском пијацом коришћени су као уводна сцена за Висборг. Друге локације снимања биле су Водена капија, двориште Цркве Светог Духа и градска лука. У Либеку, напуштено складиште соли послужило је као нова кућа грофа Орлока, двориште Цркве Светог Егидија служило је као Хатеров дом, а дуж улице Депенау процесија носача ковчега носила је ковчеге наводних жртава куге. Многе сцене из Либека појављују се у сценама потраге за Ноком. Додатни спољашњи кадрови направљени су у Лауенбургу, Ростоку и на Зилту. Екстеријерни сетови који су представљали локације у Трансилванији заправо су снимани у северној Словачкој, између осталог на Високим Татрама, Вратној долини, Оравском замку, реци Вах и Старом замку. Филмска екипа је снимила ентеријерне сцене у студију -{JOFA}- у Берлину и додатне екстеријере у Тегелској шуми.
thumb|Рушевине Старог замка на Ваху послужиле су као локација Орлоковог замка у филму.
Из финансијских разлога, сниматељ Фриц Арно Вагнер имао је на располагању само једну камеру, па је постојао само један оригинални негатив филма.Prinzler стр. 222: Luciano Berriatúa and Camille Blot in section: Zur Überlieferung der Filme. Тада је било уобичајено користити најмање две камере паралелно да би се повећао број копија за дистрибуцију. Један негатив би служио за локалну употребу, а други за инострану дистрибуцију. Мурнау је пажљиво следио Галенов сценарио, придржавајући се написаних упутстава о позиционирању камере, осветљењу и сродним питањима. Ипак, редитељ је потпуно преправио 12 страница сценарија, јер Галенов текст није био укључен у његов радни сценарио. Ово се односило на последњу сцену филма, у којој се Елен жртвује, а вампир умире са првим зрацима сунца.Eisner 1967 стр. 28 Пошто се вампири који умиру на дневном светлу не појављују ни у Стокеровом делу ни у Галеновом сценарију, овај концепт се приписује искључиво Мурнауу. Мурнау је пажљиво припремио своју режију; постојале су скице које су требало да одговарају свакој снимљеној сцени, а користио је и метроном за контролу ритма глуме.Grafe стр. 117
Теме Другост Филм се истиче због својих тема које се односе на страх од другости, као и због могућих антисемитских призвука, од којих су оба делимично могла бити преузета из романа Дракула Брема Стокера, на коме је филм заснован.Giesen 2019 стр. 109 Физички изглед грофа Орлока, са његовим орловским носом, дугим ноктима налик канџама и великом ћелавом главом, поређен је са стереотипним карикатурама Јевреја из времена када је филм снимљен.Giesen 2019 стр. 108 Његове карактеристике су такође упоређиване са онима пацова или миша, са којима су Јевреји често били повезивани.Giesen 2019 стр. 108–109Magistrale 2005 стр. 25–26 Орлоково интересовање за куповину имовине у немачком граду Висборгу, што је промена у односу на Стокеров роман у коме је радња смештена у Лондон, такође је анализирано као искоришћавање страхова и анксиозности немачке јавности у то време.Magistrale 2005 стр. 25 Професор Тони Маџистрал је изнео мишљење да филмски приказ „инвазије на немачку домовину од стране спољне силе [...] представља узнемирујућу паралелу са антисемитском атмосфером која је тињала у северној Европи 1922. године.”