мини|У Српски конзулат у Приштини грађани нису смели слободно да улазе код конзула, јер су улаз чували турски стражари. Требало је имати јак разлог и стати пред њих са захтевом за улазак у кућу. Једно време, постојала је друга могућност за улазак и то кроз кућу Коче Каракушевића, која је била поред самог конзулата у Диван Јолу,Јанићије Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912, НИРО, Књижевне новине, Београд, 1987, стр. 251. старом делу града, у коме је одувек било више српског живља.Политика: „Приштина од осмеха до суза“, Бојан Билбија, 1.04.2013, приступ 24.8.2013Зграда конзулата одавно је порушена. Српски конзулат у Приштини је било дипломатско представништво Краљевине Србије у Османском царству, који је покривао територију Косовског вилајета. Основан је 1889. и постојао је све до ослобођења Косова и Метохије 1912. године.Филозофски факултет Универзитета у Београду: „Српски конзулат у Приштини“, пријава докторске тезе, Милун Стијовић, 11.2.2009, приступ 19.8.2013
Историја Делови српског народа на простору Косовског вилајета су се и после Српско-турских ратова, 1878. године налазили под влашћу Турака и њихов се положај после ратова погоршао.Путне белешке по Старој Србији 1871—1898, Тодор Станковић, Београд 1910 Срби су били економски, политички и национално обесправљени, изложени свакодневним притисцима или шиканирањима од стране званичних представника турских власти, али и од стране Арбанаса и њихових команданата, који су за то имали прећутну, а понекад и отворену подршку турских званичника.Синдекс: „Британска дипломатија о стању у Косовском вилајету после Берлинског конгреса“ , Александар Растовић, Историјски часопис књ. LXI (2012), стр. 187–203, приступ 19.8.2013 Још крајем 50-их и почетком 60-их година Турци су, у жељи да разбију јединство Срба, те спрече њихове ослободилачке тежње, почели да Косово насељавају Черкезима. После Берлинског конгреса одустали су од Черкеза, али су уместо њих насељавали Арбанасе и мухаџире из јужне Србије. Тако је Приштина у време отварања конзулата имала више од три хиљаде турских и арбанашких кућа, а преко четири стотине српских кућа.САНУ: Србија и Срби на Косову и Метохији од Берлинског Конгреса до Балканских ратова , Михаило Војводић, књ. 28, стр. 85-94 (2007) Приштина је тада личила је на све отоманске вароши: имала је кривудаве сокаке, калдрму и газдинске куће са авлијама опасаним високим зидовима.
Над Србима је свакодневно вршено насиље, по селима и у градовима: отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање и одвођење српских девојака у хареме, силовање српске деце – мушке и женске, кулучење и бесплатан рад Срба, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију. Све ове појаве пратиле су ненаоружане Србе, остављене да се заштите сами.
Било је више установа у Краљевини Србији које су бринуле о Србима у Старој Србији, као што су фонд Саве Игуманова, Друштво Светога Саве, као и многобројни појединци. Њихова помоћ у спречавању насиља била је безначајна; она се успешније испољавала у материјалној подршци манастирима, образовању и прихватању избеглица. Ниједна српска влада од 1878. до 1912. године није се усудила да организује устанак Срба у Косовском вилајету. Тиме су хтеле да избегну сукобе са Турцима и спрече погоршавање положаја сународника.Вечерње новости: „Чувари своје груде!“, Радош Љушић, 24.11.2011, приступ 20.8.2013 Једини могући легалан пут, уз дозволу и контролу турских власти, да се обезбеди и пружи помоћ тамошњим Србима, Србија је видела кроз ширење и јачање српских црквених и школских установа, штампање и растурање школских књига, отварање читаоница, слање свештених лица и учитеља, а затим и отварање конзулата. Дипломатску борбу за отварање конзулата покренуо је Стојан Новаковић, који је 1886. године постао српски посланик у Цариграду. Одлуку да у европском делу Османског царства установи неколико својих представништава (конзулата), међу којима и Конзулат у Приштини, Краљевина Србија је донела у данима обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године.„Оснивање српског конзулата у Приштини 1890“, 16.11.200
Конзулат Конзулат у Приштини покривао је територију Косовског вилајета, знатно ширу област од Косова и Метохије. Центар отоманске власти из које се управљало вилајетом налазио се у Скопљу. У њему се налазио валија (главни управитељ), најчешће у звању паше, коме су били потчињени сви функционери у вилајету. Српски краљевски конзулат, међутим, покривао је углавном Косово, Метохију и делове турског Санџака, односно Рашке области. У самој Приштини налазило се седиште начелника округаЉуди говоре (часопис): „Бранислав Нушић о приликама на Космету крајем 19. века“, Драгиша Спремо, 18.1.2011, приступ 24.8.2013 (мутесарифа, у то време Хафус паша) и муфтије – верског поглавара за Косовски вилајет.
Конзулатом су управљали одабрани људи, а њихова основна дужност је била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје сународнике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије, као и да редовно подносе детаљне извештаје о стању у области у којој раде и живе. У конзулату у Приштини на разним функцијама радили су највећи српски интелектуалци, као што су песник Војислав Илић, који је у козулату радио шест месеци (1893)Сциндекс - часопис Баштина бр. 8: "Приштина" „Војислав Илић и Косово“ , Милорад Јефрић, стр. 81-93, 1997, приступ 21.8.2013 као писарНародно позориште у Београду: „Бранислав Нушић“ , приступ 21.8.2013, на личан захтев министарству спољних дела Србије, „како би на Космету помогао српском народу“, Милан Ракић, као и писац и драматург Бранислав Нушић.Српска политика: „Крвава косовска историја“ , приредила Биљана Живковић
Отварање српског конзулата у Приштини 1889. године означило је почетак званичног присуства Србије на Косову, мада се тежак положај тамошњег српског живља није поправио. Ипак, захваљујући овим конзулатима, остали су конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову у временском интервалу од 23 године. Отварање Конзулата наишло је на велики отпор Арбанаса. За првог српског конзула изабран је Лука Маринковић. Уз њега је, у тек отвореном конзулату, још од самог почетка, радио и Бранислав Нушић, који је у тешким околностима замењивао Луку Маринковића, када се налазио на одсуству. Он је као и у књижевном раду, показивао довитљивост, био је комуникативан, сналажљив, духовит, а уз то је говорио и турски језик. Захваљујући Нушићу, још исте године у Приштини је отворена прва српска књижара. Међутим, у лето 1890. године Лука Маринковић, после само пола године службовања је убијен. Турски и албански притисак на Србе бивао је све већи. Турске власти браниле су Србима да долазе у конзулат у Приштини или да виде конзула.
После Грчко-турског рата Арбанаси, који су били мобилисани у турским војним јединицама, по повратку кући задржали су оружје и изазивали многе инциденте. Године 1898. владала је права анархија. Српски конзулат у Приштини је о томе прикупио обимну документацију и доставио је српском посланику у Цариграду да са њом упозна турске власти. Српска влада је на основу тога сачинила тзв. Плаву књигу коју је требало да представи на првој међународној конференцији о миру одржаној у Хагу 1899. године. Међутим, из одређених разлога књига никада није изашла из просторија српског Министарства иностраних дела.
Насиља и злочини над Србима су се наставили и наредних година. У току 1900. и 1901. године дошло је до правих погрома, у којима су многи виђенији Срби нестали.
После изузимања Старе Србије из реформи 1904. године, у прогону српског народа посебно су се истакли католици „Фанде“, од Арбанаса мухамеданаца. На челу организације налазили су се аустроугарски конзули у Старој Србији, а душа јој је била свештенство – бискуп са фратрима. Насиље над Србима није зауставио ни долазак младотурака на власт у Турској 1908. И поред непрекидних сукоба Арбанаса са младотурцима, ни једни, ни други нису били за раздвајање. Као и у старом режиму Арбанаси су Србе пљачкали, палили, убијали, протеривали са имања и исељавали. Пројектованим законом о повратку напуштених и узурпираних имања из 1908–1909. младотурци су имања српских избеглица у Старој Србији пренели на мухамеданце без икаквих правних доказа, без тапија, још пре него што је он у Парламенту у Цариграду и усвојен. Толерисали су и притиске арбанашких земљопоседника на Србе чифчије и довођење Арбанаса уместо њих.САНУ научни скупови Косово и Метохија : прошлост, садашњост будућност : „Османско и Арбанашко насиље над Србима Косова и Метохије“ , Ђорђе Микић, књ. CXV. Одељење друштвених наука ; књ. 28, стр. 35-54, Београд 16-18. марта 2006, приступ 22.8.2013,
После Младотурске револуције у Србији је све више сазревала намера да се балканским савезом разреши ситуација у Европској Турској, а рат 1912. године остао је као једино до тада неупотребљено средство за решавање тешког положаја српског народа на Косову и Метохији.
Конзули Први конзул у Приштини био је Лука Маринковић. Он је у својству конзула свој први извештај послао 29. јануара а последњи 4. марта 1890. године.Сциндекс, часопис Баштина бр. 26: „Бранислав Ђ. Нушић - конзул и културни дипломата у Приштини“, Ненад Васић, стр. 289—299, 2009, приступ 21.8.2013
Лука Маринковић је убијен 19. јуна 1890. испред зграде конзулата. Одмах по убиству, српска влада је упутила у Приштину Тодора Станковића, на његово место. Станковић је дошао у Приштину 25. јуна. и одмах по доласку, преузевши дужност, почео је да обавештава Министарство иностраних дела о стању у Приштини и Космету, као и о резултатима истраге и суђења око убиства Луке Маринковића. Одмах након убиства постојао је страх да ће Србија у циљу одмазде започети рат, тако да је једно време било мирно. Био је конзул све до 12. децембра 1892, када је пребачен за конзула у Скопљу. Вратио се у Приштину 24. марта 1897 и био поново конзул, све до новембра 1898. године. Током свог боравка, осим извештаја оставио је и забелешке, о свему што је видео и посетио у Старој Србији.
Функцију конзула обављао је и Милан Новичић, дугогодишњи учитељ и национални радник на Косову и у Источној Србији.Дигитална библиотека црногорске културе: „Полимске Свјетиљке - трећи део“, Проф. Душан Вулетић, приступ 22.8.2013 Мада је Бранислав Нушић у конзулату обављао дужност деловође још током 1890. године, за вицеконзула у Приштини постављен је 26. априла 1893. године, а дужност је примио 3. јуна исте године. Као конзул први пут се потписао тек 20. октобра 1893. Дужност је обављао све до 18. октобра 1896. године. Конзули су били и Мирослав СпалајковићПолитичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића , Зоран Спалајковић, Београд, 2002,, дипломата; затим Милован Миловановић Пећанац (од јула 1906. године до 1909. године), Светислав Симић од јануара 1899. године до априла 1900. године, Сима Аврамовић (од априла 1900. године до маја 1903. године), Михаило Марковић (од маја 1903. године до јула 1904. године), Мирослав Спалајковић (од јула 1904. године до јула 1906. године),Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009.„Милан М. Ракић Конзул и културни дипломата у Приштини“, Ненад А. Васић, Милан РакићСрпско наслеђе историјске свеске бр.10 : „Ракић у четничкој униформи“ , Јован Пејчић, октобар 1898, приступ 1.8.2013 најпре пет месеци као писар 1905, затим као конзул од октобра 1906. до јула 1907. и од септембра 1908, годину и три месеца, а после тога као шеф конзулата до 1911.Српски академски круг: „Принц песника у дипломатском фраку“ , Сава Самарџић, 13.4.2013, приступ 21.8.2013 и Милан Ђ. Милојевић од јануара 1912. године до октобра 1912. године.