Словенија (), званично Република Словенија (), држава је у средњој Европи. Граничи се са Италијом на западу, Аустријом на северу, Мађарском на североистоку, Хрватском на југу и југоистоку, док на југозападу излази на Јадранско море. Главни и највећи град је Љубљана. Званични језик је словеначки, а званична валута евро.

Словенија је историјски била раскрсница словенских, германских и романских језика и култура. Њена територија је била део многих различитих држава, међу којима су: Римско царство, Византија, Каролиншко царство, Свето римско царство, Краљевина Угарска, Млетачка република, илирске провинције Наполеоновог Првог француског царства, Аустријско царство и Аустроугарска. У октобру 1918. Словенци су суоснивали Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Децембра 1918. припојили су се Краљевини Србији у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Током Другог светског рата, Немачка, Италија и Мађарска су окупирале и анектирале Словенију, са малим подручјем које је припало Независној Држави Хрватској, новопроглашеној нацистичкој марионетској држави. Године 1945. Словенија поново улази у састав Југославије. Послератна Југославија је била у савезу са Источним блоком, али након раскола Тито—Стаљин 1948. никада није потписала Варшавски пакт, а 1961. постала је један од оснивача Покрета несврстаних. У јуну 1991. Република Словенија је прогласила независност од Југославије након одржаног плебисцита, чиме је започет рат у Словенији који је убрзо окончан Брионском декларацијом, након чега је Словенија постала суверена држава.

Словенија је развијена земља, уз привреду са високим дохотком која је високо рангирана према Индексу хуманог развоја. Ђинијев индекс оцењује неједнакост у приходима међу најнижим у свету. Чланица је Уједињених нација, Европске уније, еврозоне, шенгенске зоне, ОЕБС, ОЕСР, Савета Европе и НАТО.

Етимологија Име Словеније значи „Земља Словена” у словеначком и другим јужнословенским језицима. Етимологија самог Словенца изводи се од речи слово, која је имала значење „реч и говор”, а Словени (Словенци) су у том случају „људи који (разумљиво) говоре”.

Реконструисани аутоним -{Slověninъ}- се обично изводи из речи -{slovo}- („реч”), изворно означавајући „људе који говоре (исти језик),” тј. људе који се међусобно разумеју. Ово је у супротности са словенском речју која означава немачки народ, наиме -{němьcь}-, што значи „тихи, неми људи”. Реч -{slovo}- („реч”) и сродна -{slava}- („слава”) и -{slukh}- („слух”) потичу из праиндоевропског корена -{ḱlew-}- („говорити се, слава”), сродно са античким грчким -{κλέος}- (-{kléos}- „слава”), као у имену Перикле, латински -{clueo}- („назвати”) и енглески -{loud}-.

Модерна Словеначка држава потиче од Словеначког новоослободилачког већа одржаног 19. фебруара 1944. Они су службено назвали државу као Федералну Словенију, јединицу у саставу југословенске федерације. Федерална Словенија је 20. фебруара 1946. преименована у Народну Републику Словенију. Име је задржано до 9. априла 1963, када је поново промењено име, овај пут у Социјалистичку Републику Словенију. СР Словенија је 8. марта 1990. уклонила префикс „Социјалистичка” из свог имена и постала Република Словенија; остала је део СФРЈ до 25. јуна 1991.

+Званична имена Датум Име Напомена 1945—1946. Федерална Словенија Део Демократске Федеративне Југославије 1946—1963. Народна Република Словенија Део Федеративне Народне Републике Југославије 1963—1990. Социјалистичка Република Словенија Део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1990—1991. Република Словенија Део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1990—данас Република Словенија Самостална држава

Географија

мини|Топографска карта Словеније Словенија има врло повољан географски положај. Она је истовремено средњоевропска, алпска и јадранска држава. На западу се граничи са Италијом, на северу са Аустријом, на североистоку са Мађарском, на југу и истоку са Хрватском.

Словенија се налази у средњој Европи, између Алпа и Средоземног мора, те је стога део Средоземља. Налази се између 45° и 47° географске ширине, а дужина 13° и 17°. 15. источни меридијан скоро одговара средњој линији земље у правцу запад—исток. Геометријски центар Словеније налази се на координатама 46° 07' 11.8" и 14° 48' 55.2". Налази се у Сливни у општини Литија. Највиши врх Словеније је Триглав (2.864 m). Просечна висина земље изнад нивоа мора је 557 m.

Четири главне европске географске регије сусрећу се у Словенији: Алпи, Динариди, Панонска низија и Средоземно море. Иако је на обали Јадранског мора у близини Средоземног мора, већина Словеније је у сливу Црног мора. Алпи — укључујући Јулијске Алпе, Камнишко-Савињске Алпе и ланац Караванка, као и масив Похорја — доминирају северном Словенијом дуж њене дуге границе са Аустријом. Словенска обала Јадрана протеже се отприлике 47 километара од Италије до Хрватске.

Рељеф мини|лево|Триглав, симбол Словеније Рељеф Словеније је претежно планински. Низијског земљишта има само у североисточним крајевима и на Словенском приморју, где заузима мање површине. Просечна надморска висина државе износи 557 m. Највиша тачка Словеније је врх Триглав (2 864 m) на Јулијским Алпима. Триглав је био највиши планински врх претходне Југославије. Јулијски Алпи и Караванке представљају највише пределе Словеније а налазе се у њеном северозападном делу. Поред Триглава изразити су и планински врхови Шкрлатица, Мангарт, Јеловец, Канин и др. Од Алпских планина, поред Јулијских Алпа и Караванки (врх Стол 2 236 m), Словенији припадају и Камнишки са Савињским Алпима (врх Гринтавец 2 558 m) и Средишњи Алпи (Похорје и Козијак). Динарске планине у Словенији су Трновски гозд, Хрушица, Нанос, Јаворник, Горјанци и Снежаник. Снежаник је највиши међу Динарским планинама са највишом тачком 1 796 m н. в.

мини|Бохињско језеро, највеће језеро у Словенији

Израз „крашка топографија” односи се на крашку висораван југозападне Словеније, кречњачку област подземних река, клисура и пећина, између Љубљане и Средоземног мора. На Панонској низији на истоку и североистоку, према хрватској и мађарској граници, предео је у основи раван. Крашки облици рељефа представљени су крашким пољима (Планинско, Церкничко, Лошко, Рибичко и Кочевско), пећинама (Постојна, Шкоцијан и др.) и многобројним вртачама и увалама. Од котлина и речних долина истичу се Љубљанска и Цељска котлина, Дравска долина са Птујским проширењем (пољем) и Прекомурје (долина Муре) и долина Саве. Међутим, већина Словеније је брдовита или планинска, са око 90% њене копнене површине 200 м или више изнад нивоа мора.

Више од половине Словеније је пошумљено, ​​што је сврстава на треће место у Европи, по проценту пошумљене површине, после Финске и Шведске. Површине су углавном покривене буковим, јелово-буковим и буково-храстовим шумама и имају релативно висок производни капацитет. Остаци прашума су још увек највећи у кочевском крају. Травњаци покривају 5.593 km² и поља и баште 954 km². Има 363 km² воћњака и 216 km² винограда.

Клима Клима Словеније је медитеранска на обали, алпска на планинама, континентална са благим летима и хладним зимама на висоравнима и долинама на истоку. Просечне температуре су од -2°-{C}- у јануару до 21 °C у јулу. Просечне падавине су 1.000 милиметара на обали, до чак 3.500 милиметара на Алпима, 800 милиметара на југоистоку и 1.400 милиметара у средишњој Словенији.

У поређењу са западном Европом, Словенија није јако ветровита, јер се налази у подножју Алпа. Просечне брзине ветра су ниже него у равницама суседних земаља. Због неравног терена, присутни су локални вертикални ветрови током дневних периода. Поред њих, постоје три ветра од посебног регионалног значаја: бура, југо и фен. Југо и бура су карактеристични за Приморје. Док је југо влажан и топао, бура је обично хладна и ударна. Фен је типичан за алпске регионе у северној Словенији. У Словенији су углавном присутни североисточни ветар, југоисточни ветар и северни ветар.

Воде мини|Обала на Јадранском мору Територија Словеније углавном (16.423 квадратних километара или 6.341 квадратна миља, односно 81%) припада сливу Црног мора, а мањи део (3.850 квадратних километара или 1.490 квадратних миља, односно 19%) припада сливу Јадранског мора. Ова два дела су подељена на мање целине у односу на своје централне реке, слив реке Муре, слив реке Драве, слив реке Саве са сливом реке Колпе и слив река Јадрана.

У поређењу са другим развијеним земљама, квалитет воде у Словенији се сматра међу највишим у Европи. Један од разлога је несумњиво то што већина река извире на планинској територији Словеније. Међутим, то не значи да Словенија нема проблема са квалитетом површинских и подземних вода, посебно у подручјима са интензивном пољопривредом.

Флора и фауна мини|лево|Човечја рибица је присутна у Постојнској јами Словенија се препозната по изузетно широком разноликошћу станишта, због контакта геолошких јединица и биогеографских региона, као и због људских утицаја. Дом је четири копнена екорегиона. Око 12,5% територије је заштићено, а 35,5% је у саставу еколошке мреже Натура 2000. Упркос томе, због загађења и деградације животне средине, биодиверзитет је у опадању. Словенија је имала просечну оцену Индекса интегритета шумског пејзажа од 3,78/10, што је рангира на 140. место у свету од 172 земље.

Биолошка разноликост Словеније је веома висока. Постоји око 75 врста сисара, међу којима су мрмоти, алпски козорог и дивокозе. Поред њих, у великом броју су присутни и јелени, срне, дивље свиње и зечеви. Лов на ове животиње је дуга традиција и део је словеначког националног идентитета.

Словенија је такође дом изузетно разноликог броја пећинских врста, као и неколико десетина ендемских врста. Међу пећинским кичмењацима, једина позната је човечја рибица, која живи у Красу, Доњој Крајској и Белој Крајској.

Историја

Праисторија

Подручје Словеније било је насељено још од праисторије. Постоје докази о људском насељавању од пре око 250.000 година. Пробушена кост пећинског медведа, која датира из периода 43.100 ± 700 година п. н. е. сматра се врстом флауте и вероватно најстаријим музичким инструментом откривеним на свету. Током 1920-их и 1930-их, археолог Сречко Бродар је у Поточкој зијалки пронашао артефакте који припадају кромањонцима, као што су пробушене кости, коштани врхови и игла.

Године 2002. остаци сојеница старих преко 4.500 година откривени су у области Љубљанско барје, а касније су заштићеном као део Светске баштине, заједно са љубљанским дрвеним котачем, који је најстарији дрвени котач на свету. То показује да су се дрвени котачи појавили готово истовремено у Месопотамији и Европи. У прелазном периоду између бронзаног и гвозденог доба, култура поља са урнама је цветала. Пронађени су и археолошки остаци који датирају из халштатског периода, посебно у југоисточној Словенији, као и бројне ситуле у Новом Месту.

У доба Римског царства ово подручје је било подељено између Паноније и Норика. Римљани су успоставили положаје у Емони (Љубљана), Поетовију (Птуј) и Целеји (Цеље), те изградили трговачке и војне путеве који су се протезали преко територије од Италије до Паноније. У 5. и 6. веку ово подручје је било изложено инвазијама Хуна и Германа током њихових упада у Италију. Део унутрашње државе био је заштићен одбрамбеном линијом кула и зидова названом . Кључна битка између Теодосија I и Евгенија одиграла се током 349. године у Випавској долини.