Ослобођење Врања 1878. године представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска Кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне Србије. После Грделичке битке је успела да провали у Масуричку котлину, чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у Пољаници, послала потпоручника Степу Степановића са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.
Српским снагама је командовао генерал Јован Белимарковић и биле су распоређене дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела 26. јануара, када су српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком 31. јануара, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме.
У борби за ослобођење се, поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и мајор Радомир Путник, који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према Прешеву и Бујановцу.
После Санстефанског споразума, Врањанци су, уплашени да не потпадну под управу кнежевине Бугарске, послали писмо српском кнезу Милану Обреновићу с молбом да не повлачи српску војску из Врања. Међутим, после Берлинског конгреса Врање је и званично постало део Србије.
Позадина и припреме Други српско-турски рат је отпочео 13. децембра 1877. године. По ратном плану Војске Кнежевине Србије, за почетак ратовања као поприште операција биле су одређене реке Нишава, Топлица и Јужна Морава у нишко-лесковачком пределу. У току ратовања, са повољним развитком борби против Османлија и бројним успесима српске војске, устаничких покрета и револуционарних стремљења, операционо подручје српске војске проширено је на цео Јужноморавски слив, све до Прешева и Прешевске Моравице, и преко Витине на Биначкој Морави ка Косову и Метохији.
Српска регуларна војска, уз помоћ Добровољачког корпуса и месних устаника, освојила је Сурдулицу и Владичин Хан 23. јануара 1878. године, као и власинска села чиме је било ослобођено становништво Масуричке котлине. Добровољачки корпус српске војске је из Прибоја 24. јануара упутио једну своју групу официра и подофицира у српска села дуж врањског подручја која су још увек била под османском контролом са задатком да подстичу народ на устанак.
Према наређењу команданта Прве шумадијске дивизије, потпоручник Степа Степановић је 25. јануара 1878. године из Прибоја отишао у Пољаницу, како би преузео команду устаничких снага и извршио напад на османске снаге с леђа. Том приликом је била образована Добровољачка чета од бораца Крагујевачке бригаде на чијем челу се налазио потпоручник Степановић. Његов задатак је био да формира батаљон и да га добро наоружа. Он се повезао са вођама српских месних устаника: Василијем Поповићем, Стојиљком Поповићем и Симеоном Стојиљковићем, и разделио оружје. Образован је Устанички батаљон из пољаничких села: Големог Села, Градње, Студене, Крушеве Главе, Тумбе, Дреновца, Сикирија, Власа и других.
Јаке снаге Добровољачког корпуса српске војске пошле су из Прибоја ка Врањској бањи као претходница Шумадијског корпуса. Једна чета добровољаца наишла је на турске ратне положаје код Бање коју је бранила чета регуларне турске војске уз помоћ око 200 наоружаних османских и албанских грађана. Како је том приликом дошло до сукоба, у помоћ српској чети стигао је и један добровољачки батаљон, па су турске јединице разбијене и натеране у бекство ка Врању. Тако је 26. јануара 1878. године ослобођена Врањска Бања, а том приликом је погинуло 28 османских и 6 албанских војника. Српске снаге су тада заузеле мост на Јужној Морави који је био важан стратегијски чвор за пребацивање српских јединица ка Врању.
Почетак борбе за ослобођење Истог дана је почела и борба за ослобођење Врања. Одред устаника из врањског краја је, са четом Добровољачког корпуса, прешао са десне на леву обалу Јужне Мораве с намером да продре у позадину османских борбених јединица надомак Врања. Чета је имала задатак да изврши извиђање османских снага и прикупи податке о њима. Ради бољег успеха и заваравања противника, јединица је обукла униформе погинулих Османлија и успешно се приближила Врању, где је са једног брега сакупила податке о положајима османске војске и о њеној целокупној фортификацији. Међутим, кад су Османлије открили њено присуство дошло је до окршаја и српски војници били су принуђени на повлачење, приликом ког су претрпели незнатне губитке.
У току 27. јануара, српске јединице и одреди устаника концентрисале су своје снаге од правца предела Пољанице и Врањске котлине и то од Бање и Прибоја, где је била концентрисана главнина снага српске војске. Ради успешнијег командовања, истог дана је главни штаб Шумадијског корпуса премештен из Лесковца у Владичин Хан. До мањих борби је дошло на Пашином Говедарнику и Поповом Гумну. Турске јединице су тада потиснуте према Врању, а српска војска је заузела село Моштаницу, мост на Јужној Морави и пут који води за село Корбевац — веома важна чворишта. Охрабрена овим успехом, српска војска је почела да окупља своје снаге на прилазима Врању, а командант Шумадијског корпуса генерал Јован Белимарковић одлучио је да постепеним нападима на османску војску опколи Врање а потом да изврши и директан напад на саму османску посаду у Врању.
Ради реализације Белимарковићевог плана, команда Шумадијског корпуса је 28. јануара издала наређење да се заузму борбени положаји. Смедеревској бригади је наређено да као претходница наступа уз Јужну Мораву. Главне снаге ове бригаде су се налазиле у селу Прибоју, док су истурена одељења била у селу Мазараћу. Ова бригада је заузела положај за борбу од Моштаничког моста на Јужној Морави, до околине села Бреснице и Ранутовца. Један батаљон ове бригаде је заузео положај изнад Бање и Корбевца. На десној страни Јужне Мораве налазио се Добровољачки корпус, коме је био придодат један батаљон Смедеревске бригаде. Устанички одреди из Власине, Масурице и Власотинца приступили су Добровољачком корпусу, знатно појачавајући нападну моћ Шумадијског корпуса. Друга Шумадијска дивизија је из Ветернице и Поречја продрла у Пољаницу, како би опколила османске снаге утврђене у Врању. Истовремено, штаб Шумадијског корпуса је кренуо из Владичиног Хана у село Стубал.
Битка за Врање Српске снаге и распоред Команда Шумадијског корпуса се 29. јануара састала у Прибој Врањскиу како би размотрила план за напад на Врање и како би се извршио распоред јединица према османским положајима. Одлучено је да главни правац напада буде Бреснички и Моштанички вис. Јединице српске ослободилачке војске су биле дупло мање од османских јединица. Шумадијски корпус је бројао 7.000 бораца сврстаних у 12 батаљона, с једним ескадроном коњице, док је артиљерија имала 22 топа. Томе свакако треба додати и Добровољачки корпус који је имао око 1.500 бораца, као и одреде устаника из врањског подручја. мини|десно|Генерал Јован Белимарковић, командант српских оружаних снага код Врања. Прва пољска батерија заузела је положај код планине Два брата, где се укопала и заузела положај на обалама Јужне Мораве и путу Врање — Владичин Хан. Затим, Четврта батерија је била укопана на вису изнад Бресничког потока. У резерви се налазила Трећа батерија, смештена испод села Моштанице.
Београдска бригада је била стационирана између села Моштанице и Бреснице. Друга шумадијска дивизија, са неким јединицама Добровољачког корпуса и устаника, добила је задатак да се упути према османским одбрамбеним положајима на планини Пљачковици. Други лепенички батаљон, две чете инжењераца и два брдска топа су били пребачени у село Дреновац. Крагујевачки и Колубарски батаљони, ојачани устаничким одредима из Пољанице, коњицом и инжењерцима, запосели су положаје код Бељанице и Девотина, испред Пљачковице. Рудничка бригада је била распоређена као резерва у Мазараћу и Моштаници, док је Четврти батаљон ове бригаде (исто као резерва) био смештен на Поповом гумну; Други артиљеријски пук и коњица налазили су се као као резерва у Прибоју.
У извештају команде Шумадијског корпуса од 28. јануара 1878. стоји да су на положају код Моштанице и Прибоја, уз регуларну војску, узели учешћа у борбама и „придошли устаници из Трна и Власотинца под командом поручника Соколова“ који су се 29. јануара придружили српским јединицама у борбама код села Кумарева. Према врањској народној традицији, био је образован и одред од устаничких бораца из Врања и приградских насеља. По месту формирања, одред је носио име Кумаревски одред и био је састављен од врањских занатлија, трговаца, варошке сиротиње, земљорадника и надничара.
Све наведене јединице, а нарочито артиљерија, морале су да заузму наведене положаје у току ноћи како Османлије не би открили њихове положаје и припреме за напад. Целе ноћи (између 28. и 29. јануара) вршиле су се припреме, била је подељена храна, резервна муниција, обновљене су припреме за пољску болницу и прихватање рањеника и понегде је била извршена и попуна потребног људства. Штаб Шумадијског корпуса је издао наредбу да се спреми резервни положај код Мазараћа, ако српска војска буде принуђена на повлачење.
Османске снаге и распоред Османска одбрана Врања износила је око 15.000 бораца — 12 пешадијских батаљона, 2 коњичка ескадрона, 8 топова и око 3.000 арбанашких бораца. Командант одбране Врања је био дивизијски генерал Асаф-паша, а осталим јединицама командовали су бригадни генерали Ибрахим-паша и Есад-паша, док је албанским јединицама (башибозуцима) командовао Дибралија. Османска војска је била наоружана најсавременијим пушкама „Пибоди-Мартини“ и „Круповим“ топовима.
Једно од главних утврђења турских одбрамбених положаја била је планина Пљачковица, према којој је надирала Друга шумадијска дивизија српске војске. Друга важна одбрамбена стратегијска тачка османске војске било је брдо Чеврљуге, према ком су биле усмерене јединице Прве шумадијске дивизије и Добровољачког корпуса. Код села Ранутовца и на планини Два брата, османска војска је имала рововска утврђења, а на Чеврљугама и Пљачковици била су још већа стратегијска утврђења. Војска је била тако постављена да је покривала оружаном ватром све прилазе ка Врању из свих праваца.
Дужина фронта се простирала на око 10 километара. Међутим, Османлије нису могли да покрију сваку одбрамбену тачку, јер нису имали довољно снага и одбрамбене моћи, па су због тога запосели само одређене положаје и на њима сконцентрисали снаге. Ови османски положаји нису били међусобно повезани, а и средства нису била задовољавајућа, па се веза одржавала помоћу курирске службе. Ободи ранутовачке шуме били су добро утврђени рововима, који су се простирали према селу Моштаници. Најбоље утврђен и најбоље повезан положај османске војске била је линија Чеврљуге — Два брата дужине око 2 км. То је била најчвршћа одбрамбена тачка Врања и његове османске посаде.
Битка Команда Шумадијског корпуса желела је да напад отпочне тачно у подне 29. јануара. Међутим, како су турске извиднице откриле припреме српске војске за напад, предухитриле су је и у 10.30 часова кренуле у офанзиву, која је била извршена са свих турских положаја истовремено: код села Ранутовца, са планине Два брата, из Врања и са Чеврљуга. Када су турске јединице доспеле на 300—500 метара испред борбених линија српске војске, командант Прве шумадијске дивизије је издао наредбу да артиљерија са целог фронта отвори паљбу на надолазеће турске јединице, након чега је под заштитом артиљерије у напад кренула и пешадија. Жестоке борбе су се водиле непрекидно око три часа и српске јединице су биле заустављене услед јаких турских напада.