Сретен Аџић (Мала Сугубина, 1856 — Београд, 1933) био је српски педагог и управитељ Учитељске школе у Јагодини.
Биографија
Рођење и школовање Рођен је 15. октобра 1856. године у селу Мала Сугубина код Трстеника од оца Милуна Милосављевића и мајке Саве. Сретенов отац Милун, свршени богослов, који је радио као учитељ и мајка Сава, умрли су веома рано, па старатељство над њим преузима његов деда по мајци, Хаџи Јефта.
Основну школу, у коју је уписан под презименом Аџић, завршио је у Трстенику. Нижу гимназију учио је у Крагујевцу, а потом завршава и први разред Богословије у Београду. Први разред Учитељске школе завршио је у Крагујевцу, а преостала три у Учитељској школи у Београду.
Просветни рад Након положеног учитељског испита зрелости, прве две године службовања проводи у основној школи у Трстенику. Године 1882. Аџић, као државни питомац, одлази у Беч где студира педагогију на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Потом, од 1886. године, на Универзитету у Лајпцигу проводи 6 семестара. У овом периоду се упознаје са васпитном идејом о ручном раду као наставиом предмету из чега ће касније произићи његова књига „Ручни рад у мушкој школи“. По повратку у Србију предаје у нишкој Учитељској школи као и Вишој женској школи у Београду. Аџић се већ тада развија у одличног педагога и методичара чија су предавања разумљива, занимљива и изазивају велико интересовање код ученика. Звање професора добија 1895. године и прелази да предаје у Учитељској школи у Алексинцу. За управитеља Мушке учитељске школе у Јагодини постављен је 1896. године и на том положају остаје наредних двадесет година. Најплодоносније године свога рада Аџић проводи у Учитељској школи у Јагодини те с правом можемо рећи да је углед и начин рада школе Аџићево практично дело које је служило за пример другим школама.
Учитељска школа у Јагодини Његовом заслугом је у наставни програм уведен предмет „Школски рад“ у оквиру кога се теоријски изучавала методика свих наставних предмета, али изводила и практична настава у основној школи. У школи је основана певачка дружина, оркестар, ђачка дружина Узданица, богата књижница и читаоница. Школско имање, које се простирало на 10.5 хектара, сматрано је за једно од најугледнијих у Србији. Понос школе представљао је парк у коме се налазило пет пољских учионица. Парк је заправо ботаничка башта одлично уређена, у којој су се налазиле многе ретке врсте дрвећа. Краљ Петар I Карађорђевић је приликом посете школи 1915. године, био опчињен парком те је Аџић у неколико наврата боравио на Опленцу, како би се и тамо уредио сличан парк. У раду на даљем развоју школе, Аџића прекида Први светски рат.
Даља службовања до пензије Недуго после рата, Аџић је премештен за обласног просветног инспектора у Суботици, потом на место професора Више педагошке школе у Београду и за управитеља Учитељске школе у Вршцу. Свој плодоносан и за државу драгоцен, просветни рад, завршава 1924. године одласком у пензију. Преводио је са есперанта на српски, и пропагирао есперанто.
Одликовања За свој рад одликован је следећим одликовањима: Орден Светог Саве V реда (1889) Орден Светог Саве IV реда (1903) Орден Светог Саве III реда (1907) Крст милосрђа
Лични живот Сретен Аџић је са супругом Милевом Поповић имао двоје деце: сина Милована, који је погинуо током Првог светског рата приликом повлачења војске преко Албаније, и кћер Надежду, у монаштву названу Ана, игуманију манастира Враћевшница.
Умро је 9. децембра 1933. године у Београду.
Дела Српска национална школа, (1891). Основно васпитање. Део 1. Телесно васпитање: књига за учитеље и родитеље, (1892). Увод у науку о васпитању, (1894). Учитељеве забелешке, низ примера из васпитачкога рада, (1894). Васпитачеве забелешке, намењене родитељима и пријатељима српског подмлатка, (1909). Кроз васиону: астрономија, небеска тела, комете, са сликама, (1910). Пољска учионица, хигијенско-педагошка установа, са 66 слика, (1924). Медоносно шибље и дрвеће, (1924). Лековите биљке у Југославији (1930).
Литература
(1939) Споменица у славу Учитеља, професора, директора, педагога, научника, Народног просветитеља од захвалних му ученика и поштовалаца. Јагодина Бакић, В. (1902) Извештај о министарског изасланика Учитељској сколи у Јагодини. Просветни гласник, бр. 1 Цвијић, Ј. (1903) Насеље Српских земаља. Београд Ђорђевић, О. (2000) Сретен Аџић и његова породица. Манастир Враћевшнице Марковић, Б. (1970) Успомене из Ђачке јагодинске Учитељске Школе. Јагодина: Библиотека Учитељског факултета, Рукопис Милосављевић, С. М. (1969) Неки нови подаци о Сретену М. Аџићу. Настава и васпитање, ул. 376-380 Милосављевић, С. (1964) Педагошки рад Сретена Аџића. Београд: Филозофски факултет - Одсек за педагогију, Дипломски рад Недовић, В. Епоха Основне школе. Приштина: Обележја Недовић В.: Педагошки огледи Сретена Аџића, Јагодина, 1998 / Бисера Јевтић Савић, Л. М. (1964) Историја слепих Србије. Београд: Савез слепих Србије Спасић, Ж. (1978) Утицај покрета Светозара Марковића на побуне средњошколске омладине у Србији 70-их година -{XIX}- века. Јагодина, сепарат
Спољашње везе Биографија Сретена Аџића на сајту Педагошког Факултета у Јагодини СВЕТЛАНА МИРЧОВ, О КЊИЗИ КРОЗ ВАСИОНУ И ЊЕНОМ АУТОРУ СРЕТЕНУ М. АЏИЋУ Столетна стабла Сретена Аџића („Вечерње новости”, 4. јануар 2019) Учитељ из Србије осмислио ђачку праксу - Његове модерне методе прославиле су се у Европи („Вечерње новости”, 19. децембар 2022)
Категорија:Рођени 1856. Категорија:Умрли 1933. Категорија:Јагодинци Категорија:Српски педагози Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве