() је императивни програмски језик, који је 1970. године развио Никлаус Вирт, као језик погодан за учење структурног програмирања. Именован је по чувеном француском математичару и филозофу Блезу Паскалу, творцу прве рачунске машине која је имала могућност извођења операције сабирања. Стандардизован је 1983. године од стране Међународног комитета за стандардизацију.
Паскал се данас користи као почетни програм за обуку будућих програмера, нарочито оних који намеравају да раде на програмском језику -{C}-.
мини|снимак екрана
Паскал је развијен по обрасцу језика АЛГОЛ 60.Вирт је већ развио неколико побољшања овог језика у оквиру АЛГОЛ X предлога, али они нису прихваћени и Паскал је развијен одвојено и објављен 1970. године.Објектни Паскал, грана објектно оријентисаног дела Паскала, дизајниран за објектно оријентисано програмирање је развијен 1985. године. Ово је користио Епл Компјутер и Борланд крајем осамдесетих година, а касније се развио на Делфи на платформи Windows.Проширења Паскал концепта довеле су до програмских језика сличним Паскалу Модула-2 и Оберон.
Програмски језик Паскал је непревазиђен на плану обуке у програмирању, тамо где је основни циљ упознавање са програмирањем на логичан и систематичан начин.Milan Čabarkapa (2008), ‘’Računarstvo i informatika za 3. razred gimnazije”, Beograd. Крајем 60-их година швајцарски научник Никлаус Вирт имао је за циљ да направи језик у коме би се могла ефикасно реализовати обука програмера. Међутим, данас Паскал има много ширу примену. Он се користи не само за писање програма у разним областима примене рачунара већ и као језик за системско и визуелно програмирање. Визуелни Паскал, реализован пакетом Делфи, данас је један од најпопуларнијих језика за пројектовање Windows апликација иако иза њега не стоји моћни Мајкрософт.
То је једноставан језик који се може брзо научити, и у њему се могу писати алгоритамски врло сложени програми. Он на известан начин утиче на начин размишљања програмера, тако да лако усваја основне принципе програмирања.
мини|десно|200п|Блез Паскал
Историја Рани развој Програмски језик Паскал развио је, између 1968 и 1970., швајцарски научник Никлаус Вирт, на темељима тад популарног језика АЛГОЛ-а, ради превазилажења потешкоћа које су се јављале програмирањем у вишим програмским језицима секвенцијалног карактера (ФОРТРАН, КОБОЛ, АЛГОЛ и БЕЈЗИК), као и због потреба увођења стандардног програмског језика за учење у школама и факултетима. Вирт је програмском језику дао име Паскал у част француског филозофа и математичара Блеза Паскала, који је 1641. изумео механички калкулатор. Прва спецификација објављена је 1971, следећа ревизија направљена је 1973. Већ од 1972. Паскал се почиње изучавати на факултетима као језик прикладан за увод у програмирање. Првобитна стандардизација језика догодила се 1983. (ИСО 7185:1983).
Већина историје дизајна рачунарског језика током 1960.тих година траје своју историју према језику АЛГОЛ 60. АЛГОЛ је развијен током педесетих година прошлог века са експлицитним циљем да би могли јасно описати алгоритме. То је укључивало низ функција за структурно програмирање које остаје уобичајено на језицима до данас.
Убрзо након увода, 1962. године Вирт је почео радити на дисертацији са Хелмут Вебером на програмском језику Еулер. Еулер је заснован на синтакси АЛГОЛ-а и многим концептима, али није био дериват. Његов примарни циљ био је додавање динамичких листи и типова, омогућавајући да се она користи у улогама сличним Лисп-у. Језик је објављен 1965.
До тог времена идентификован је велики број проблема у АЛГОЛ-у, посебно недостатак стандардизованог система низа. Група која је задужена за одржавање језика почела је процес АЛГОЛ X да идентификује побољшања. Вирт и Тони Хор су поднели конзервативни скуп модификација за додавање жица и чишћење неке синтаксе. Они су сматрали сувише ситним да би били корисни као нови стандард АЛГОЛ, тако да је Вирт написао компајлер за језик, који је постао познат као АЛГОЛ В.
АЛГОЛ X напори би наставили да бирају драматично сложенији језик, АЛГОЛ 68. Сложеност овог језика довела је до значајних потешкоћа у производњи компилатора високих перформанси и није се широко примјењивала у индустрији. Ово је оставило отвор за нове језике.
Паскал Паскал уводи парадигму структурног и процедуралног програмирања, што значи да се програмски код разлаже на самосталне структуре - податке и подпрограме, који се не извршавају у истом редоследу у ком су наведени, као што је случај код наредби секвенцијалних програмских језика, него се по потреби позивају и изводе. Увођењем подпрограма избегава се нужност да програм секвенцијално, то јест редоследно, изврши све блокове кода док не дође до наредбе која означава крај програма (ГоТо) до поједине лабеле у коду, што може довести до великих потешкоћа при писању или ревидирању озбиљнијих програма, јер је коришћење ГоТо функције доводило до непрегледног кода с једне стране (феномен такозваног Шпагети-кода), с друге стране захтевало учитавање читавог програма у меморију, уместо позивања појединачних процедура по потреби. За тадашње доба врло скупих меморија и почетка убрзаног развоја софтвера у односу на хардвер, изналажење решења као што је Паскал имало је због наведених разлога велики значај.
У исто време (1972)Американац Денис Ричи развија програмски језик Ц заснован на једнаким процедуралним и структурним поставкама као и Паскал, с већим могућностима већ у стандардној изведби за манипулисање врстама података, а самим тим и већим могућностима за смањење заузећа меморије. Док је програмски језик Ц послужио Кену Томсону и Денису Ричију за програмирање УНИX-а седамдесетих година, УЦСД верзија Паскала коришћена је на Универзитету у Калифорнији, у Сан Дијегу за писање п-Сyстема. п-Сyстем се могао инсталирати на велики број тадашњих компјутера захваљујући чињеници да је требало само програмирати модуле који су преносили и компајловали п-сyстем на дати компјутер.Hertzfeld, Andy. "Hungarian folklore.org: Macintosh Stories. Приступљено 06.02.2012.
Седамдесетих година Паскал стиче велику популарност те се у великој мери користи за апликацијско и системско програмирање. Оперативни системи за Епл (Лиса и Макинтош) с краја седамдесетих и почетка осамдесетих били су развијани у Паскалу, због чега писање програма у Ц-у за наведене системе није имало смисла јер су програми морали бити писани тако да раде с типовима података које подржава стандардни Паскал као и сам АПИ, у Паскалу написан Епл оперативни систем. До 1980-их Паскал је изучаван на већини факултета информатичког усмерења у свету.Варијанте Паскала су такође често коришћене за све од истраживачких пројеката до ПЦ игара и уграђених система. Постоје нови компилатори Паскала који се широко користе.
Објектни Паскал Током рада на Лиси, Лери Теслер је почео да се слаже са Вирт-овом идејом o додавању објектно оријентисаних проширења на језик. Ово је у почетку довело до Класкала, уведеног 1983. године. Како је програм Лиса избледио и заменио Мек, направљена је још једна верзија позната као Објектни Паскал. Ово је представљено на Макинтош-у 1985. године, у оквиру МекЕп апликативног оквира, и постао је основни развојни језик компаније Епл почетком деведесетих.
Проширења објеката Паскал касније су додате Турбо Паскал-у, а током година су постали Делфи систем за Windows. Делфи се и даље користи за развијање Windows апликација, али такође има могућност да компајлира исти код код Мек, иОС и Андроид. Друга различита платформа под називом Бесплатан Паскал, са Лазарус ИДЕ-ом, популарна је код корисника Линукса, пошто такође нуди пиши једном, компајлирај било где развој. КодТифон је Лазарус дистрибуција са више унапред инсталираних пакета и унакрсних компајлера.
Борландов Паскал
Године 1983, појављује се Турбо Паскал фирме Борланд, прво интегрисано развојно окружење (ИДЕ) за системе ЦП/М и ДОС. Турбо Паскал обједињује све функције циклуса развоја софтвера у један целовит програм (писање кода, компајловање, линковање, дебуговање), а истовремени приступ свакој од функција без потребе покретања засебних програма и гашења претходно покренутих је допринео још већој популаризацији Паскала у софтверској индустрији, јер су програмери до тад морали покретати засебно неколико различитих програма (едитор, компајлер, линкер, дебугер) да би довршили коначан програм. ИДЕ Турбо Паскал је масовно коришћен, како због могућности велике уштеде времена при развоју софтвера, тако и због своје ниске цене и лиценце која је омогућивала куповину само једне копије производа без обзира на коликом броју компјутера ће софтвер бити коришћен. Осим Турбо Паскала, Борланд је испоручивао и скупљу верзију ИДЕ-а под називом Борланд Паскал која се од Турбо Паскала незнатно разликовала по могућностима и имала укључен изворни код стандардних модула. Временом се Турбо Паскал развија као засебна верзија програмског језика и остаје у широкој употреби све до почетка деведесетих, када Паскал губи предност у односу на C++ и Јаву. Већ 1999. Паскал је замењен C++-ом као стандардом на свим америчким факултетима.
Од новина које уводи Борланд у Турбо Паскал значајна је могућност дељења кода на одвојене датотеке, такозване модуле (енглески: -{unit}-). Овај концепт преузет је из језика Модула, односно Модула-2 (каснија ревизија језика), за чије је креирање такође заслужан Никлаус Вирт, аутор првобитног Паскала. Могућност је додата почевши с верзијом 4.00 Турбо Паскал ИДЕ-а, а програмски пакет садржавао је и стандардну збирку модула преведених из изворног кода, прво у једној датотеци -{TURBO.TPL}- (-{.TPL = Turbo Pascal Library}-), а касније у броју одвојених бинарних. -{TPU (Turbo Pascal Unit)}- датотека. Седма верзија ТП-а укључивала је следеће модуле: -{APP, COLORSEL, CRT, CURSU, DIALOGS, DRIVERS, EDITORS, GRAPH, GRAPH3, HISTLIST, MEMORY, MENUS, MSGBOX, OBJECTS, OUTLINE, STDDLG, STRINGS, TEXTVIEW, TGKSI, TURBO3, VALIDATE, VIEWS}- и -{WINDOWS}-.
Последња верзија Турбо Паскала изишла је 1993. под бројем 7.0. Након тога, Борланд напушта даљи развој овог производа и уместо њега 1995. издаје Делфи за 16-битни -{Windows}- 3x, -{RAD}- окружење за Борланд Паскал који се од тад развија као посебан програмски језик -{Delphi}-. -{Delphi}-, као објектно-оријентисани Паскал нарочито је погодан за развијање графичких -{Windows}- апликација, задржао се у широкој употреби све до данас, а стекао је и широку популарност због лакоће коришћења и визуелног интерфејса за креирање ГУИ-ја. Од 2006. развојем -{Delphi}- језика бави се -{CodeGear}-, некадашња Борландова сарадница за развојне алате -{Borland Developers Tool Group (DTG)}-. -{OpenSource}- алтернатива -{Delphi}- језику су -{Free Pascal Compiler}- и -{Lazarus IDE}-.
Кратак опис Виртова намера је била стварање ефикасног језика (у односу на брзину компилације и генерисаног кода) на основу структурног програмирања, недавно популаризованог концепта који је промовисао у својој књизи Algorithms + Data Structures = Programs . Паскал има своје корене у језику АЛГОЛ 60, али је такође увео концепте и механизме који су (поред АЛГОЛ-ових скалара и низова) омогућили програмерима да дефинишу своје сложене (структурне) типове података, а такође су олакшали изградњу динамичких и рекурзивних структура података као што су листе , стабла и графикони . Важне карактеристике које су укључене у ово су биле записи , енумерације , подређене , динамички додељене променљиве са придруженим показивачима и скуповима . Да би ово направио могућим и значајним, Паскал има строго типизирање на свим објектима, што значи да се једна врста података не може конвертовати или тумачити као друга без "експлицитних" конверзија. Слични механизми су стандардни у многим програмским језицима данас. Други језици који су утицали на развој Паскала су Симула 67 и Вирт-ов сопствени АЛГОЛ В.