Европска унија

Европска унија (ЕУ) је политички и привредни савез од 27 држава чланица које се налазе првенствено у Европи. Има укупну површину од 4.233.255 и око 450 милиона становника. ЕУ је често описивана као -{sui generis}- политички ентитет са карактеристикама било федерације или конфедерације.

Унутрашње јединствено тржиште је успостављено кроз стандардизовани систем закона који се примењује у свим државама чланицама само у оним питањима у којима су се државе договориле да делују као једна. Политика ЕУ има за циљ да обезбеди слободно кретање људи, роба, услуга и капитала кроз унутрашње тржиште, доноси законе у области судске власти и унутрашњих послова и одржи јединствену политику о трговини, пољопривреди, рибарству и регионалном развоју. Пасошке контроле су укинуте за путовања унутар шенгенске зоне. Монетарна унија је успостављена 1999. године, а ступила је на снагу 2002. и састоји се од 20 држава чланица које користе евро као службену валуту.

Унија и држављанство ЕУ су успостављени када је Мастришки уговор ступио на снагу 1993. ЕУ води своје порекло од Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ) и Европске економске заједнице (ЕЕЗ) — прва основана Париским уговором из 1951. и друга Римским уговором из 1957. Првобитне државе чланице онога што је постало познато као Европске заједнице биле су унутрашња шесторка: Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија. Заједнице и њихове наследнице су порасле у величини проширењем на 21 државу чланицу и у власти додавањем области политике у своју надлежност. Последњи велики амандман на уставну основу ЕУ, Лисабонски уговор, ступио је на снагу 2009. Уједињено Краљевство је 2020. постало једина држава чланица која је напустила ЕУ. Пре тога, четири територије држава чланица су напустиле ЕУ или њене претече. Неколико је држава које преговарају о придруживању Европској унији.

Са око 5,8 одсто светске популације, ЕУ је 2021. године остварила номинални бруто домаћи производ (БДП) од око 17,1 билион долара, што чини приближно 18 одсто глобалног номиналног БДП-а. Поред тога, све државе чланице ЕУ имају веома висок индекс хуманог развоја према Програму Уједињених нација за развој. ЕУ је 2012. године добила Нобелову награду за мир. Кроз Заједничку спољну и безбедносну политику, ЕУ је развила значајну улогу у спољним односима и одбрани. Има сталне дипломатске мисије широм света и део је Уједињених нација, Светске трговинске организације, Г7 и Г20. Због свог глобалног утицаја, поједини аналитичари су је описали као суперсилу у настајању.

Историја

Позадина мини|Франачко царство у свом већем обиму мини|Европа којом су владали Французи 1812. године Током векова који су уследили након пада Рима 476. године, више европских држава је себе сматрало -{translatio imperii}- („пренос власти”) угашеног Римског царства: Франачко царство (481—843) и Свето римско царство (962—1806) били су покушаји да се васкрсне Рим на Западу. Ова политичка филозофија наднационалне владавине над континентом, слична примеру старог Римског царства, завршена је у раном средњем веку концептом -{renovatio imperii}- („обнова царства”), било у облику -{Reichsidee}- („империјална идеја”) или религиозно инспирисаним -{Imperium Christianum}- („хришћанско царство”). Средњовековни хришћански свет и политичка моћ папства наводе се као погодни за европску интеграцију и јединство.

У источним деловима континента, Руско царство, а на крају и Империја (1547—1917), прогласило је Москву за Трећи Рим и наследника источне традиције након пада Цариграда 1453. године. Јаз између грчког истока и латинског запада већ је био проширен политичким расцепом Римског царства у 4. веку и Великом расколом 1054. године, а на крају је поново проширен Гвозденом завесом (1945—1991) пре проширења Европске уније на источну Европу од 2004. надаље.

Паневропска политичка мисао се појавила током 19. века, инспирисана либералним идејама Француске и Америчке револуције након распада Наполеоновог царства (1804—1815). У деценијама након исхода Бечког конгреса, идеали европског јединства цветали су широм континента, посебно у делима Војћеха Јастшембовског (1799—1882) и Ђузепеа Мацинија (1805—1872). Термин Сједињене Европске Државе () користио је у то време Виктор Иго (1802—1885) током говора на Међународном мировном конгресу одржаном у Паризу 1849:

Током међуратног периода, свест да су национална тржишта у Европи била међузависна, али и конфронтирана, заједно са посматрањем већег и растућег америчког тржишта са друге стране океана, хранила је порив за економском интеграцијом континента. Године 1920, залажући се за стварање европске економске уније, британски економиста Џон Мејнард Кејнс написао је да „треба основати Слободну унију ... да се не намећу никакве протекционистичке тарифе против производа других чланица Уније.”. Током исте деценије, Рихард фон Куденхове-Калерги, један од првих који је замислио модерну политичку унију Европе, основао је Паневропски покрет. Његове идеје су утицале на његове савременике, међу којима је био и тадашњи премијер Француске Аристид Бријан. Бријан је 1929. године одржао говор у корист Европске уније пред скупштином Друштва народа, претече Уједињених нација. У радијском обраћању у марту 1943. године, док је рат још увек трајао, британски вођа сер Винстон Черчил је позитивно говорио о „обнављању праве величине Европе” када се постигне победа, а размишљао о послератном стварању „Савета Европе” који би окупио европске нације ради изградње мира.

Прелиминарна (1945—1957) мини|upright=1|Састанак у Витешкој дворани у Хагу, током конгреса (9. маја 1948)

После Другог светског рата, европске интеграције су сматране противотровом за екстремни национализам који је разорио делове континента. У говору одржаном 19. септембра 1946. на Универзитету у Цириху, Винстон Черчил је отишао корак даље и заговарао настанак Сједињених Европских Држава. Хашки конгрес 1948. био је кључни тренутак у европској федералној историји, јер је довео до стварања Међународног европског покрета и Европског колеџа, где су будуће европске вође живеле и студирале заједно.

То је такође директно довело до оснивања Савета Европе 1949. године, првог великог покушаја да се нације Европе окупе, у почетку њих десет. Савет се првенствено фокусирао на вредности — људска права и демократију — уместо на економска или трговинска питања, а увек је био замишљен као форум где су суверене владе могле да изаберу да раде заједно, без наднационалне власти. То је побудило велике наде у даљу европску интеграцију, а током две године које су уследиле водиле су се бурне дебате о томе како се то може постићи.

Године 1952. разочарани оним што су сматрали недостатком напретка у оквиру Савета Европе, шест нација одлучило је да оде корак даље и створи Европску заједницу за угаљ и челик, која је проглашена за „први корак у федерацији Европе”. Ова заједница је помогла економску интеграцију и координацију великог броја фондова Маршаловог плана из Сједињених Америчких Држава. Европске вође — Алчиде Де Гаспери из Италије, Жан Моне и Роберт Шуман из Француске и Пол-Анри Спак из Белгије схватили су да су угаљ и челик две индустрије неопходне за вођење рата и веровали су да ће, повезујући своје националне индустрије заједно, будући рат између њихових нација постати много мање вероватан. Ови људи и други су званично заслужни као оснивачи Европске уније.

Римски уговор (1957—1992) мини|лево|upright=1|Континенталне територије држава чланица Европске уније (Европске заједнице пре 1993), обојене по редоследу приступања

Године 1957, Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија потписале су Римски уговор, којим је створена Европска економска заједница (ЕЕЗ) и успостављена царинска унија. Они су такође потписали још један пакт о стварању Европске заједнице за атомску енергију (Евроатом) за сарадњу у развоју нуклеарне енергије. Оба уговора ступила су на снагу 1958. године.

ЕЕЗ и Евроатом су створени одвојено од ЕЗУЧ и делили су исте судове и заједничку скупштину. ЕЕЗ је предводио Волтер Холштајн (комисија Халштајна), а Евратом је предводио Луис Арман (комисија Армана), а затим Етјен Хирш. Евратом је требало да интегрише секторе у нуклеарној енергији, док би ЕЕЗ развио царинску унију међу чланицама.

Током 1960-их, почеле су да се појављују тензије, а Француска је настојала да ограничи наднационалну моћ. Ипак, 1965. је постигнут споразум и 1. јула 1967. Уговором о спајању створен је јединствен скуп институција за три заједнице, назване Европске заједнице. Жан Реј је председавао првом спојеном комисијом (комисија Реја). (web portal)..

Године 1973, заједнице су проширене на Данску (укључујући Гренланд, који је касније напустио Заједнице 1985. године, након спора око права на риболов), Ирску и Уједињено Краљевство. Норвешка је у исто време преговарала о придруживању, али су норвешки бирачи на референдуму одбили чланство. Године 1979, одржани су први директни избори за Европски парламент.

Грчка се придружила 1981, а Португалија и Шпанија 1986. године. Шенгенски уговор је 1985. отворио пут за стварање отворених граница без пасошке контроле између већине држава чланица и неких држава које нису чланице. Године 1986, ЕЕЗ је почела да користи заставу Европе и потписан је Јединствени европски акт.

Године 1990, након пада Источног блока, бивша Источна Немачка је постала део заједница као део уједињене Немачке.

Мастришки уговор (1992—2007) Европска унија је формално успостављена када је Мастришки уговор — чији су аутори Хелмут Кол и Франсоа Митеран — ступио на снагу 1. новембра 1993. године. Уговор је такође дао назив Европска заједница, иако се као таква помињала и пре уговора. Са даљим проширењем планираним да обухвати бивше комунистичке државе средње и источне Европе, као и Кипар и Малту, Копенхашки критеријуми за кандидате за чланство у ЕУ усаглашени су у јуну 1993. године. Проширење ЕУ увело је нови ниво сложености и несклада. Године 1995, Аустрија, Финска и Шведска су приступиле ЕУ.

Године 2002, новчанице и кованице евра замениле су националне валуте у 12 држава чланица. Од тада се еврозона повећала на 19 земаља. Евро је постао друга највећа резервна валута на свету. У 2004. години, ЕУ је доживела највеће проширење до сада када су Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка приступиле унији.

Лисабонски уговор (2007—данас) Бугарска и Румунија су 2007. постале чланице ЕУ. Касније те године, Словенија је усвојила евро, а затим Кипар и Малта 2008, Словачка 2009, Естонија 2011, Летонија 2014. и Литванија 2015. године.

Лисабонски уговор је ступио на снагу 1. децембра 2009. и реформисао многе аспекте ЕУ. Конкретно, промењена је правна структура Европске уније, спајајући систем три стуба ЕУ у јединствено правно лице са правним субјектом, створен је стални председник Европског савета, од којих је први био Херман ван Ромпој, и ојачано је место високог представника Уније за спољну политику и безбедност.

ЕУ је 2012. године добила Нобелову награду за мир за „допринос унапређењу мира и помирења, демократије и људских права у Европи.” Хрватска је 2013. године постала 28. чланица ЕУ.

Од почетка 2010-их, кохезија Европске уније била је тестирана на неколико питања, као што су дужничка криза у неким од земаља еврозоне, повећање миграције из Африке и Азије и иступање Уједињеног Краљевства из ЕУ. Референдум у Великој Британији о чланству у Европској унији одржан је 2016. године, а 51,9 одсто учесника гласало је за излазак. УК је званично обавестило Европски савет о својој о напуштању 29. марта 2017. године, чиме је покренуло формалну процедуру повлачења за излазак из ЕУ; након проширења процеса, УК је напустило Европску унију 31. јануара 2020, иако је већина области права ЕУ наставила да се примењује на УК током прелазног периода који је трајао до 23.00 -{GMT}- 31. децембра 2020. године.

Демографија Становништво