Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохији 1999, је систематизован приказ свих српских цркава, манастира и других светиња разорених, оштећених, оскрнављених и опљачканих од јуна до октобра 1999. године по, по окончању НАТО бомбардовање СРЈ и доласка међународних снага КФОР-а на простор Косова и Метохије.[http://www.serbianorthodoxchurch.net/historyofchurch/destruction1999/list.html Destroyed or damaged Serbian Orthodox churches and monasteries in Kosovo and Metohija (June 13 - October 1, 1999)] . Serbian Orthodox Church.Paul Watson. Christian Sites Being Decimated in Kosovo : Balkans: Serbs accuse ethnic Albanian rebels of systematically destroying places sacred to Orthodox. LA Times, September 22, 1999.Kosovo rioters burn Serb churches. BBC, 18 March, 2004.Alex Todorovic and Charles A. Radin. Serbs' Kosovo heritage in peril . Boston Globe, July 29, 1999.
Каква год да је тренутна или будућа судбина, девастираних православних светиња на Косову и Метохији, с оне стране административне границе Србије и Косова и Метохије, овај списак девастираних манастира, цркава и споменика, живи у подсвести сваког православца, и говори о части и достојанству сваког хришћанина, који је те храмове изградио, као и њиховим подвизима којима је настојао да их још из периода Османлијског царства, сачува од заборава и срамоте и подлости других народа, који су уништили или у чијем присуству је настало разарање доле наведеног српског, али и светског, културног наслеђа.
Код свих ових девастираних православних светиња опљачкане су или спаљене и манастирске и парохијске зграде, и оскрнављена гробља.Сведоци времена и предака („Политика”, 20. август 2020) И поред критике међународне јавности до сада ниједан случај рушења цркава и манастира и других православних светиња из 1999. године није расветљен, нити и један кривац ухваћен. Напротив, напади се настављају, од који је један већих размера био марта 2004. године, а број страдалих светиња се непрестано повећава.
И поред напред наведеног понашања, Албанаца, у последње време су све учесталији захтеви да над српским светињама на Косову и Метохији титулар постане албанска власт и њена православна црква, учлањењем у УНЕСКО. То, нажалост, поново уноси страх од покушаја одузимања идентитета части и достојанства, код сваког хришћанина Православне вере на овом подручју Србије. На то упућује и чињеница да власт у Приштини, недвосмислено никада није осудила варварско уништавање српских цркава, манастира и гробаља 1999, 2004, па и касније.Проф. Леон Којен, Србија је за ЕУ празан лист папира Разговор недеље
Услови који су владали на Косову и Метохији с краја 20. века Друштвено-политичке промене које су уследиле пред крај 20. века, и бомбардовање територије СР Југославије 1999. године, довели су до готово потпуног исељења српског живља са територије Косова и Метохије, који је за собом оставио на милост и немилост албанских терориста у послератним условима, физички незаштићен велики број српских светиње, чије се рушење и скрнављење, догодило 1999. године у неколико наврата. Тако да је само у тој години запаљено, порушено или сравњено са земљом 76 српских православних светиња.Свети Архијерејски синод СПЦ. Саопштење од 15. јуна 1999. године, Гласник СПЦ, година LXXXI, бр. 6, јун 1999, Београд, pp. 104.
Након престанка бомбардовања СР Југославије 9. јуна 1999. године, војне снаге КФОР почеле су да улазе и размештају се на Косову и Метохији од 13. јуна 1999. године. Како се процес распоређивање мировних снага одвијао јако споро, настале су озбиљне последице по безбедност српског народа и његових материјалних добара и светиња.
Оставши физички незаштићени, бројни српски манастири, цркве и црквишта директно су били изложени албанском вандализму а свештенство које се у њима затекло злостављањима. Тако, већ 14. јуна почињу отмице и убиства Срба, и то уз присуство припадника КФОР-а. Међу првима су страдали јеромонах Серафим и монах Харитон. Овакво понашање КФОР-а имало је за последицу све веће исељавање Срба. За само неколико месеци исељено је више од 250.000.Православље, 1999, Београд, бр. 775, pp. 2.Гласник СПЦ, 1999, Београд, бр. 6, pp. 104.
Међу првим светињама које су страдале одмах по доласку КФОР-а, били су у Горњем Неродимљу, манастир Светог Уроша (14. век), у Биначу поред Витине, манастир Светог арханђела Гаврила (14. век), у Доњем Неродимљу цркве Светог Стефана (14. век) и Светог Николе летњег.
Потом је следило скрнављење и разарање цркве Светог Марка Коришког (15. век) и цркве Светог Илије у Љубижди код Призрена (16. век), црква Светог Николе у Призрену (14 век), цркве Пресвете Богородице у Мушутишту.Православље, 2002, бр. 846, pp. 6.Распето Косово, Београд, 1999, pp. 15, 16, 17, 19-23.
Крајем јуна 1999. године демолирана је црква Светог Јована Претече у Самодрежи, црква Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу код Пећи (14. век), пет цркава из 14. и 16. века, и око тридесет четири цркве из 19. и 20 века.
У јула и почетком августа 1999. године, злочини Албанаца над српским светињама се настављају: минирани су манастирска црква Свете Тројице у Мушутишту (14. век), цркве Светог Николе у Словињу (16. век), Светих Апостола Петра и Павла у Сувој Реци, цркве Светог Николе у Кијеву код Клине (14. век), и Светог Илије у Смаћу; оштећена је црква Свете Тројице у Житињу код Витине, Светог Спаса у Дворанима, Свете Тројице у Грмову код Витине, и Свете Петке у Клокоту. Првог августа подметнут је експлозив у катедралној цркви Христа Спаса у Приштини, и минирана је црква Ваведења Пресвете Богородице у Долцу код Клине.
За неколико месеци од доласка КФОР-а уништено је преко 100 цркава, манастира, црквишта и гробаља. Док су црквене драгоцености на Косову и Метохији из порушених и опљачканих светиња биле предмет илегалне трговине Албанаца и војника из састава КФОР-а.Православље, 2002, бр. 848, pp. 1-2.
Осим вредних литургијских предмета, уништаване су и читаве „галерије“ икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од 16 до 19. века. Број икона на једном иконостасу креће се у зависности од његове величине од 20 до 50, па чак и до 70. Најнижи просек на порушеним црквама и манастирима био је око 35 икона. Када се тај, најнижи број помножи са 76 порушених храмова, наведених на овој страници, добија се трагичан резултат, од више од 2.660 бесповратно несталих икона.
Број девастираних православних светиња по зонама одговорности КФОР-а од јуна до октобра 1999. <center> {| | bgcolor="silver" colspan="2"|<center>Број оскрнављених, уништених и опљачканих српских светиња од јуна до октобра 1999 годинепо зонама одговорности КФОР-а на Косову и МетохијиРаспето Косово, Уништене и оскрнављене Српске православне цркве на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999) |- ! Зона одговорности !! Број оскрнављених и уништених српских светиња |- |<center> ||<center> 21 |- |<center> ||<center> 21 |- |<center> ||<center>19 |- |<center> ||<center> 10 |- |<center> ||<center> 7 |- |<center> Укупно || 78
Девастиране православне светиње на Косову и Метохији од јуна до октобра 1999. <center> {| | bgcolor="silver" colspan="5"|<center>Списак уништених православних храмова на Косову и Метохији од јуна до октобра 1999 године |- ! ! Слика пре и после рушења ! Назив цркве ! Опис ! Опис разарања |- |<center> 1. |100px | Манастир Свете Тројице у Мушутишту | Манастир је највероватније изграђен с краја 14. века на брду Русинитса 2 km јужно од Мушутишта, мада се први пут спомиње 1465. године. О његовом постојању у каснијим периоду постоје само спорадични подаци, у којима је забележено да је с краја 1829. манастир опустео. Нешто касније 1837. године, манастир је обновљен прилозима призренских занатлија и прикључен поседима манастира Марка Коришког.
Манастирска црква била је релативно мала, једнобродна грађевина, пресведена полуобличастим сводом са накнадно призиданом припратом. У манастиру су се чували древни манастирски рукописи из периода од 14. до 17. века, укључујући и Апостолске рукописе из 11. века. Манастир је поседовао и велики број икона насликаних на дрвету.
| У јуну 1999, Пре доласка немачке дивизије КФОР-а у рејон манастира, прво у јуну 1999. манастирска црква је опљачкана, а потом 10. јула 1999. подметањем експлозива, од стране Албанаца, потпуно уништена. Ватра је након експлозије захватила и све зграде у манастирској порти у којима су уништени и сви древни рукописи и иконе, које су ту чуване. |- |<center> 2. | 100px 100px | Црква Богородице Одигитрије у Мушутишту | Црква је задужбина Јована Драгослава и његове породице и налазила се изнад села Мушутишта, десетак километара југоисточно од Суве Реке. Саграђена је 1315. о чему је сведочио натпис на надвратнику западног портала. Фрескодекорација је била само фрагментарно сачувана и то: четири архијереја насликаних у олтарском простору (укључујући једну од најстаријих представа Св. Климента Охридског) и неколико појединачних фигура у северозападном углу наоса (свете жене, ратници Теодори Тирон и Стратилат, анђели и Св. Пантелејмон). У манастирској цркви чуване су и две престоне иконе из 1603.
Фреске у овој цркви, мада немају непосредних паралела, сврставане су међу најлепша остварења епохе краља Милутина. Претпоставља се да су изведене непосредно по завршетку градње, а најкасније до 1320. Храм је због оронулости, обновљен у другој половини 19. века. |После повлачења југословенских снага безбедности, исељавања локалних Срба и доласка немачких снага КФОР-а, црква Богородице Одигитрије је опљачкана и оскрнављена од стране локалних Албанаца.
Свештеникова кућа и парохијски дом су опљачкани и запаљени, а црква је дигнута у ваздух и спаљена, а запаљени су и стари борови који су се налазили у црквеној порти.. |- |<center> 3. | 100px 100px | Манастир Свети Марко Коришки | Манастир је изграђен на стени изнад корита реке Кориша, недалеко од Призрена. Према сачуваним документима, саградили су га Јона и Бранко Влахић 1467. године (који је био метох оближње велике испоснице Светог Петра Коришког).
Манастир се први пут помиње 1520. у турским тефтерима. У 16. веку био је напуштен, да би у наредном 17. веку поново оживео и био насељен монасима. Године 1765. монах Неофит донео је у манастир „многе књиге и рукописе из Дечана“, око двадесетак рукописа и књига, међу којима је и познати Дечански канон.
Године 1915, у току Првог светског рата, конаци су запаљени, а манастирска црква опљачкана. Један број монаха је пострадао, док су други принуђени да избегну. Овај злочин починили су локални Албанци из села Кабас.
Након Првог светског рата, манастир је обновљен да би га албански балисти поново уништили на почетку Другог светског рата 1941. године.
Након Другог светског рата црква је поправљена у више наврата, и поред тога што у манастиру није било монаха све до пред 1999. године када су по благослову епископа Артемија монашки живот обновили протосинђел Мирон Косац и јеромонах Амвросије. |У јуну месецу 1999. године, након доласка немачког КФОР-а, када су почели прогони српског становништва призренског крају, манастир је поново уништен. Црква и звоник су минирани, тако да је данас од ове древне светиње преостала само гомила камења. |- |<center> 4. |100px | Манастир Светог арханђела Гаврила (Бузовик) | Манастир је саграђена у 14. веку, на 5 km од града Витина на извору реке Сушице. Познат је и под именом „Бинач“ и „Бузовик“. У древној манастирској цркви су постојале фреске у два слоја. Каснији слој, са сликама епископа, настао је у 16. веку.
Године 1867, манастир су након убистава свештеника од стране Албанаца, напустили преживелих монаси. Почетком 20. века, манастир је обновљен. |Након завршетка НАТО агресије на Југославију, и доласка снага КФОР-а на овај просто, у другој половини јуна 1999, Албанаца су манастир оскрнавили и опљачкали. Унутрашњост манастирске цркве је спаљена, након повлачења америчког одреда КФОР-а, а манастирски објекти потпуно уништени експлозивом. |- |<center> 5. |100px 100px | Манастир Девич