Гудовачки масакр () је био масовно убиство око 190 бјеловарских Срба од стране хрватских усташа који се догодио 28. априла 1941. у селу Гудовац надомак Бјеловара. Масакр се догодио за време Другог светског рата, убрзо након окупације Краљевине Југославије од стране сила Осовине и успостављања марионетске Независне Државе Хрватске и било је прво масовно убиство које су починиле усташе по доласку на власт, те је наговестио шири усташки поход геноцида над Србима у НДХ који је трајао до краја рата.
Усташе су као изговор за убиство искористиле необјашњену смрт двојице својих присталица. Жртве су доведене из Гудовца и околине, углавном ухапшене под оптужбом да су побуњеници лојални свргнутој југословенској краљевској влади. Одведени су на оближњу њиву и колективно стрељани од стране стрељачког вода до 70 усташких стражара. Петорица затвореника су успели да преживе први рафал и отпузали су на сигурно. Усташе су преживеле становнике Гудовца натерали да ископају масовну гробницу за жртве и полију тела живим кречом како би се убрзало распадање лешева.
Следећег дана, рођаци једне од жртава пријавили су масакр немачкој окупационој управи. Немци су извршили делимичну ексхумацију тела, након чега је ухапшено 40 учесника егзекуције. Младен Лорковић, високи усташки функционер, искористио је свој утицај да се затвореници пусте и обећао немачком амбасадору у НДХ Зигфриду Кашеу да ће хрватске власти спровести детаљну истрагу, али до истраге никад није дошло.
На месту масакра подигнути су костурница и маузолеј, као и споменик вајара Војина Бакића, 1955. године. Међутим, године 1991. усред међунационалног насиља током рата у Хрватској, споменик и маузолеј су уништили хрватски националисти, као и још једно Бакићево дело (Бјеловарац, Бјеловарчанин). Рушевине костурнице уклониле су локалне власти 2002. године. Исте године, грађани су потписали петицију за поновно подизање споменика Бјеловацу. Обновљени споменик откривен је у децембру 2010. године.
Позадина Међуратни период thumb|right|300px|Occupation and partition of Yugoslavia, 1941–1943|alt=Карта ратне Југославије Гудовац је село у близини Бјеловара, око 80 километара источно од главног града НДХ, Загреба. Први пут је насељен током средњег века и имао је етнички мешовито становништво током већег дела своје историје. Према подацима из 1931. године, Гудовац је имао 1.073 становника у 330 домаћинстава. Хрвати су чинили две трећине становништва, док су остали становници углавном били етнички Срби. У општини Гудовац живело је 8.000 становника, од чега 3.000 Срба.
Након аншлуса између Немачке и Аустрије 1938. године и Италијанске окупације Албаније, Трећи рајх се приближио границама Југославије. Дана 6. априла 1941. године немачке и италијанске трупе извршиле су инвазију на Југославију. Придружиле су им се и војске Мађарске и Бугарске. Војска Краљевине Југославије је брзо била савладана комбинованим немачким, италијанским и мађарским нападом. Велики део њене опреме је био застарео, војна стратегија је била застарела, а војници су били лоше дисциплиновани и слабо обучени. Непосредно у околини Бјеловара, током инвазије војски Осовине, дошло је до масовне побуне у војним јединицама у којима су углавном били локални хрватски војни обвезници који су одбили да се боре против Вермахта. Побуњеници су блокирали Бјеловар и тражили предају гарнизона, претећи да ће у супротном побити све Србе који живе у граду и околини и чланове породица официра. Тада је град јуришан, заробљени војници и официри који су остали верни Југославији предати су Немцима и усташама. Устанак пукова и јуриш на Бјеловар усташе су касније активно користиле у својој пропаганди.
thumb|right|250px|Службено проглашење Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. Након окупације Југославије и поделе њене територије од стране земаља Осовине, створена је Независна Држава Хрватска на територији Хрватске, Босне и Херцеговине и дела Србије. Национално-политички циљеви усташа нису били само успостављање државне самосталности Хрватске, већ и давање новој држави етнички хрватског карактера. Главна препрека остварењу овог циља били су Срби, који су чинили трећину становништва НДХ. Као резултат тога, од првих дана постојања НДХ усташе су започеле активне антисрпске акције. Увод је била снажна пропагандна кампања која је Србе приказивала као непријатеље хрватског народа којима није место у НДХ. Врхунац је био масакр Срба и њихово затварање у бројне концентрационе логоре.
По узору на нацистичку Немачку, усташки режим је издао расне законе по узору на Нирнбершке законе, усмерене на Србе, Јевреје и Роме. У говору у Госпићу 22. јуна 1941. један од усташких вођа Миле Будак формулисао је програм деловања према Србима, који је 26. јуна објавио лист Хрватски лист.
Усташе су водиле диференцирану политику према народима проглашеним непријатељима. Разлика у односу према Србима и Јеврејима била је жеља да се Јевреји потпуно униште, а трећина Срба уништи, трећина покатоличи, а трећина протера у Србију. . Тако су усташе планирале да своју државу учине потпуно моноетничном. Италијански историчар Марк Ревели писао је да за усташе јеврејско питање није био главни „расни проблем”. Према његовом мишљењу, Павелић је предузео истребљење Јевреја „да би угодио најмоћнијем нацистичком савезнику”.
Истребљење Срба и Јевреја у Бјеловару поверено је Дидо Кватерник. О томе је, претпоставља се, усмено наређивао усташки поглавар Анте Павелић. Кватерник се касније присећао:
Пад Бјеловара Југословенска краљевска војска (ЈКВ) брзо је савладана комбинованим нападом немачких, италијанских и мађарских снага. Већина њене опреме била је застарела, војна стратегија застарела, а војници недисциплиновани и слабо обучени. Додатно, многи припадници ЈКВ хрватске националности одбили су да се боре против Немаца, које су сматрали ослободиоцима од српске репресије. Такав став делили су и многи војници 108. пука, углавном хрватског састава, из 40. пешадијске дивизије „Славонска“, који су били стационирани у Великом Грђевцу.
Пук је мобилисан у Бјеловару и 7. априла је марширао према Вировитици како би заузео позиције, када су његови хрватски припадници извршили побуну и ухапсили српске официре и војнике. На челу са капетаном Иваном Мраком, пук је разоружао жандармеријску станицу у Гарешници и започео марш назад ка Бјеловару заједно са групом устаника усташа под Мијом Хансом. Следећег јутра, делови 108. пука ушли су у Бјеловар и сукобили се са локалном жандармеријом, при чему су имали два погинула и три рањена.
Око поднева, пук се удружио са деловима 42. пешадијског пука и другим јединицама 40. пешадијске дивизије. Отприлике у исто време, хрватски градоначелник Бјеловара, Јулије Маканец, придружио се усташком званичнику Ивану Шестаку и представнику ХСС-а Фрањи Хегедушу у захтеву да ВКЈ преда град устаницима. Када је командант 4. армије, генерал Петар Недељковић, сазнао за приближавање устаника, наредио је команданту локалне жандармерије да одржи ред, али је добио одговор да то неће бити могуће јер локални хрватски регрути не желе да се одазову дужности.
Штаб 4. армије је известио штаб 1. армијске групе о присуству устаника, након чега је затражено да лидер ХСС-а, Влатко Мачек, интервенише код устаника. Мачек је пристао да пошаље изасланика 108. пуку са захтевом да се покоре својим официрима, али без успеха.
Касније тог дана, два камиона устаника стигла су у штаб 4. армије у Бјеловару са намером да убију особље. Стража у штабу је спречила напад, али се оперативно особље одмах повукло из Бјеловара у Поповачу. Након што су издали неколико неуспешних ултиматума, око 8.000 устаника напало је Бјеловар, уз помоћ хрватских пете колоне у самом граду. Бјеловар је капитулирао, а многи југословенски официри и војници били су заробљени од стране Немаца и усташа. Локални Хрвати су побуну дочекали с великим одушевљењем.
Када је Недељковић сазнао за заузимање Бјеловара, позвао је Маканца и запретио бомбардовањем града ако заробљени припадници ЈКВ не буду одмах пуштени. Задржани официри из штаба 4. армије и 108. пука затим су послати у Загреб. Око 16 часова, Недељковић је обавестио бана Хрватске, Ивана Шубашића, о побуни, али Шубашић није имао моћ да утиче на догађаје. Око 18 часова, Маканец је прогласио да је Бјеловар део независне хрватске државе.
Ово је била једина значајна проусташка побуна у Хрватској и Босни и Херцеговини пре 10. априла. Усташка пропаганда је ову побуну представљала као „устанак хрватског народа против Априлског рата“, тврдећи да је то доказ да Хрвати из срца подржавају уништење Југославије.
Стварање НДХ Дана 10. априла, високи командант усташа Славко Кватерник прогласио је успостављање Независне Државе Хрватске (НДХ). Проглашење је дошло тачно недељу дана пре безусловне капитулације ВКЈ силама Осовине. Лидер усташа, Анте Павелић, у то време је био у Риму, где је организовао свој пут у Карловац, западно од Загреба. У Карловац је стигао 13. априла у пратњи 250–400 својих следбеника. Павелић је 15. априла стигао у Загреб, након што је Италији уступио територије на штету Хрватске и обећао Немцима да нема намеру да води спољну политику независну од Берлина. Истог дана, Немачка и Италија су дипломатски признале НДХ.
Павелић је проглашен за Поглавника („вођу“) хрватске државе под управом усташа, која је обухватала територије већег дела данашње Хрватске, целу територију данашње Босне и Херцеговине, као и делове данашње Србије.
Павелић и његови следбеници су имали за циљ стварање „етнички чисте“ Хрватске путем масовних убистава и депортација Срба, Јевреја и других нехрвата. Само око 50 процената од 6,2 милиона становника НДХ били су Хрвати. Скоро два милиона Срба, што је око трећина укупног становништва НДХ, нашли су се унутар граница новоформиране државе. Поред тога, области са већинским српским становништвом покривале су између 60 и 70 процената укупне територије НДХ.
„Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1,8 милиона Срба и ако имамо снажну српску државу иза леђа“, објаснио је будући хрватски министар спољних послова Младен Лорковић. „Зато се трудимо да Срби нестану из наших крајева.“
Дидо Кватерник, високи званичник усташа, добио је задатак да „очисти“ Бјеловар и његову околину. Млађи Кватерник се присетио: „Када смо се победоносно вратили кући из иностранства и када је Павелић одлучио да ја треба да преузмем спровођење мера против Срба и Јевреја, одмах сам и без оклевања послушао јер сам знао да то питање мора бити решено за будућност хрватског народа и државе, и да неко мора направити жртву како би те одвратне, али неопходне мере биле спроведене.“
Павелићева наређења за истребљење нехрвата у Бјеловару и околини вероватно су преношена усмено како би се осигурало да не остане писани траг.
Непосредно пре масакра Одмах након заузимања Бјеловара, усташе су кренуле у јачање власти над градом. За вршиоца дужности начелника бјеловарског среза постављен је Јосип Верхас, Ђуро Војновић је постављен за усташког заступника у Бјеловару, а Мијо Ханс је именован за усташког повереника за Бјеловарски срез. За начелника полиције постављен је Алојз Чукман. Одмах је одређено да сви бјеловарски Срби морају носити црвену траку на којој је писало Србин и на хрватском и на немачком језику. Иван Гаршчић, јавни бележник, постављен је за вршиоца дужности команданта бјеловарске оружнице и приступио је реорганизацији локалних усташких формација. Иван Мрак, који се истакао као један од вођа побуне 108. пука, добио је задатак да надгледа центар града.