Француска екваторијална Африка (; ) или АЕФ је била федерација француских колонија у централној Африци која се протезала северно од реке Конго до пустиње Сахаре.
Историја Француска екваторијална Африка основана је 1910, те је као федерација француских колонија у Африци чинила четири територије: Габон, Централни Конго (данас Република Конго), Убанги-Шари (данас Централноафричка Република) и Чад.
Том федерацијом управљао је генерални гувернер (заједно са заменицима) док му је град Бразавил био седиште. Генерални гувернер имао је велику контролу и моћ управљања над федерацијом, укључујући спољну и унутрашњу безбедност, економске и финансијске послове, а одговарао је француском министру колонија. Заменици гувернера називали су се поручницима које је именовала француска Влада. Они су у колонијама спроводили одлуке гувернера. Систем деловања је био веома централизован иако су у раздобљу између 1910—1946. постојали напори о децентрализацији управљања из средишњице у Бразавилу.
Године 1911, Француска је део територије Централног Конга уступила Немачком Камеруну као резултат Агадирске кризе. Та територија враћена је након пораза Немачке у Првом светском рату, док је Камерун постао француска колонија али није укључен у састав федерације Француске екваторијалне Африке.
Током краја 1920-их и почетком 1930-их, Андре Матсуа основао је антиколонијални покрет "Сосијете Амикал дес Орижинерс де л'А. Е. Ф." те тражио француско држављанство за становнике тог подручја.
Током Другог светског рата Француска екваторијална Африка приступила је снагама "Слободне Француске", док је вођа био Феликс Ебуе (август 1940). Изузетак је био Габон који је припадао Вишијевској Француској (између 16. јуна 1940. и 12. новембра 1940). Тако је Француска екваторијална Африка постала средиште француског војног деловања у Африци.
Године 1944, постављена је нова француска колонијална политика. Тако је гувернер Феликс Ебуе донео "Ла Нувел политик де л'колонијал АЕФ" којим се укинуо присилни рад.
Према подацима из 1950, Француска екваторијална Африка имала је 4.143.922 становника.
Током Француске Четврте Републике (1946—1958) афричка федерација била је заступљена у француском Парламенту. Године 1958, одржан је референдум како би Француска екваторијална Африка постала независна унутар француске заједнице. Тренутна афричка федерација је распуштена те је 1959. основана "Унија Централно Афричких Република". Тек су у августу 1960. те земље постале потпуно независне.
Француска колонијална управа Габон мини|десно|200п|Пјер Саворњан де Браза, истраживач подручја Француске екваторијалне Африке. Француска је преузела улогу заштитника земље потписивањем споразума 1839. и 1841. године. Француски истраживачи између 1862. и 1887. истраживали су густе габонске џунгле. Најпознатији од њих био је гроф Пјер де Браза Саворњан, који је истраживао горњи ток реке Конго.
Француска је 1885. окупирала Габон, али је у француску администрацију ушао тек 1903. године, док је 1910. постала једна од четири земље Француске екваторијалне Африке. Женез Габонез била је прва габонска политичка странка, основана 1922. године.
Независност Занимљиво је да је Габон од свих земаља Француске екваторијалне Африке последњи стекао независност, 17. августа 1960. године.
У време габонске независности 1960, постојале су две политичке странке: Габонски демократски блок (БДГ), вођа: Леон Мба Габонска демократска и социјална унија (УДСГ), вођа: Жан-Илер Обам.
Први независни избори одржани су по парламентарном систему, но ни једна страна није успела да добије гласачку већину. БДГ је добио подршку три од четири независна заступника законодавне власти. Леон Мба био је именован за премијера.
Закључивши да је у Габону недовољан број људи за двостраначки систем, вође обе странке договорили су се да сви кандидати уђу на заједничку листу. У изборима у фебруару 1961, Леон Мба постао је габонски председник а Жан-Илер Обам министар спољних послова.
Улога Француске после деколонизације Француске војне снаге успоставиле су Владу председника Мбаа, након што је свргнут у бескрвном пучу 18. фебруара 1964. године.
Централни Конго (Република Конго) Након Берлинске конференције о Африци, главне европске силе кренуле су у трку да повећају своју контролу над афричким континентом. Раст капитализма и индустријализације у Европи, довели су до брзорастуће потражње за афричким сировинама, као што су гума, палмино уље и памук. Тако је Конго (који је данас подељен на Републику Конго и ДР Конго) нова мета за освајање јаких европских нација. Чак четири земље бориле су се за доминацију над тим простором: Француска, Белгија, Португалија и Велика Британија.
Цела та подела резултовала је следећим: Португалија је добила подручје Кабинда, Француска велико подручје северно од реке Конго (данас Република Конго) а Белгија само мало упориште на ушћу реке Конго, али и огромно залеђе (данас ДР Конго, бивши Заир).
Као и Габон, и то конгоанско (француско) колонијално подручје истраживао је гроф Пјер де Браза Саворњан. До централног Конга стигао је након путовања од Габона, преко река Огуе и Лефини те је 1880. стигао у краљевство Теке. Дана 10. септембра 1880. потписан је уговор са тамошњим краљем Макоко о успостави француске контроле над тим делом Африке. Убрзо након тога мало мјесто под именом Мфоа преименовано је у Бразавил у част истраживачу Брази Саворњану. Такође, тај град постаје и седиште генералног гувернера и његових заменика.
Успостављање француске контроле било је веома тешко. Белгијски краљ Леополд II покушао је да добије упориште на северној обали реке Конго. Британски истраживач Хенри Мортон Стенли послан је да покори подручје око Бразавила. Један од важнијих проту-француских устанака била је Бахангала буна 1892. године, а предводио ју је Мабијала Ма Нганга. Буна је започела убиством француског администратора Лавала, а завршила је 1896. године.
Многе касније побуне биле су резултат француске политике злостављања месног становништва, као и увођење присилног рада. Сва своја права тамошње је афричко становништво изгубило законом којим је уведен присилни рад.
Будући да француска Влада није желела да потроши превише новаца на нову колонију, дала је концесију приватним фирмама за искориштавање богатстава конгоанске колоније.
Дана 15. јануара 1910. Централни Конго ушао је у састав Француске екваторијалне Африке, а део Конга уступљен је Немачком Камеруну као резултат Агадирске кризе те за немачко признавање француских права у Мароку. Немачка владавина трајала је свега пет година. Поразом Немачке у Првом светском рату, Француска враћа изгубљени део Конга, али и Немачки Камерун.
Француска владавина у Централном Конгу била је изузетно брутална. Изградња 511 км дуге жељезнице на релацијама Шеман де фер Конго — Бразавилле и Осеан — Понт-Ноар однела је 23.000 живота. Сваки афрички отпор француској колонијалној власти био је брутално потиснут.
Најистакнутији конгоански политичар до 1956. био је Жан-Феликс Шикаја. Заједно са вођом Обале Слоноваче, Феликсом Уфуе-Боањијем и другима, формирао је Расемблеман демократк Африкан (РДА) 1946, док је 1947. формирао Афричку напредњачку странку.
Дана 28. новембра 1958. Централни Конго добио је аутономију, а 15. августа 1960. прогласио независност.
Дана 21. новембра 1945, Шикаја је постао један од првих афричких вођа изабран у француски парламент.
Независност Данас је главни град Републике Конго (бивши Централни Конго) Бразавил, док је у време Француске екваторијалне Африке то био Понт Ноар. Пуну независност од Француске, Конго је стекао 15. августа 1960. године. Премијер је постао Филбер Јулу, који је касније био проглашен и првим председником те државе.
Улога Француске послије деколонизације Француска је са Конгом задржала али и наставила одржавање међусобних односа. Тако Француска својој бившој колонији пружа различите облике помоћи, од културног и образовног до економског облика помоћи.
Сам Конго, као земља богата нафтом, омогућила је француској нафтној компанији Елф Аквитен да 1968. на територији Конга отвори сопствене погоне за прераду нафте. Тако је нафта важан извозни производ Конга у Француску.
Убанги-Шари (Централноафричка Република) мини|десно|200п|Географска мапа Убанги-Шари из 1910. године. мини|десно|200п|Поштанска марка тадашњег Убанги-Шари из 1924. године. У овоме делу Африке, Француска успоставља колонијалну управу 1903. након пораза египатских снага. Наиме, ту територију хтео је египатски султан. Територија Убанги-Шари спојена је са колонијом Чад 1906. године. Четири године касније постала је једна од четири државе чланице федерације Француска екваторијална Африка.
То подручје најпре је истражио француски истраживач Пјер де Браза Саворњан који је имао експедиције до реке Убанги у настојању да прошири француско колонијално царство у централној Африци. Током 1890. и 1891. послане су експедиције до реке Санга на југозапад Централноафричке Републике.
Године 1894, дипломатским путем утврђене су границе између француског и белгијског Конга те немачког Камеруна. Као и у централном Конгу, тако је и у Централној Африци француска влада приватним фирмама дала концесију на искориштавање ресурса у тој земљи. Такође, и у тој земљи постојао је бруталан начин присиљавања месног становништва на присилни рад те је становништво морало да плаћа порез. То је доводило до бројним проту-француских сукоба. Запосленици концесијских фирми, колонијални функционери и француски војници стрељањем су "смиривали ситуацију“.
Током прве деценије француске управе (1900—1910) тамошње становништво могло је да производи домаће производе који су продавани на европском тржишту.
У раздобљу између 1920. и 1930. започиње период транзиције у којем је саграђена мрежа путева формиране су мобилне здравствене услуге против разних болести и зараза (нпр. болест спавања), уроди су почели да се наплаћују те долазе протестантски мисионари у различитим деловима земље. Присилни рад није укинут те је много живота изгубљено због исцрпљености и болести током градње железнице.
Године 1925, француски писац Андре Жид објавио је књигу „Путовање кроз Конго“ у којој је описао бројне злочине над тамошњим становништвом које су починили запосленици концесијских фирми.
Године 1928. избила је велика побуна која је трајала неколико година. Она се сматра највећом анти-колонијалном побуном у Африци током међуратних година. Она је помно скривана од француске јавности због снажног противљења француске јавности против француске колонијалне владавине и увођења присилног рада.
У раздобљу између 1930. и 1940. важним добрима показали су се памук, чај, кафа, дијаманти и злато. Оснивају се плантаже кафе, док фирме за обраду памука добивају монопол на "памучним подручјима“.
У раздобљу између 1940. и 1950. започињу политичке реформе у тој земљи.
Независност Дана 1. децембра 1958. колонија Убанги-Шари постала је аутономно подручје унутар француске заједнице и узима име Централноафричка Република. Њен оснивач и председник Бартелеми Боганда, умро је у мистериозној авионској несрећи 1959, само осам дана пре последњих избора у колонијално доба.
Дана 13. августа 1960. Централноафричка Република стекла је независност, а два од најближих Богандиних сарадника, Абел Гумба и Давид Дако, укључују се у борбу за власт. Председником постаје Давид Дако.
Улога Француске после деколонизације Давид Дако постаје централноафричким предсједником увелико и због потпоре Француске, док је његов противкандидат Абел Гумба ускоро ухапшен.
Чад мини|десно|200п|Поражен и убијен Рабих аз-Зубајр 22. априла 1900. у бици код Кусерија. мини|десно|200п|15.000 чадских војника борило се у покрету "Слободна Француска" током Другог светског рата. Након истраживања унутрашњости централне Африке, француски колонизатори окупирали су и простор који се данас назива Чад. Почетком 1890-их започели су војни походи у Чаду против тамошњег становништва које је предводио Рабих аз-Зубајр. Он је поражен тек 1900. године у бици код Кусерија.