десно|мини|220п|Галичко-волинских грб

Галичко-волинска држава ()У стручној и осталој литератури користе се разноврсни облици за именовање ове државе, односно кнежевине: Галичко-волинска, Галичка и волинска, Халичко-волинска, Халичка и волинска, Галицијско-волинска, Галицијска и волинска, као и други слични облици. Пошто је главни град Волиније био Владимир (Волински), уместо помена Волиније у кнежевским насловима је неретко истицан град Владимир (отуда назив "Владимирија" односно Лодомерија). била је средњовековна кнежевина, а потом краљевина, која је настала крајем 12. века, уједињењем Галичке кнежевине са суседном Волинском кнежевином. Уједињење је извршено за време владавине кнеза Романа Мстиславича (у. 1205). Његов син и наследник Данило Романович (у. 1264) примио је 1253. године титулу краља Русије (), чиме је галичко-волинска област постала језгро новопроглашене Краљевине Русије (; ). Пошто је краљевска титула била западног порекла, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима. Данилови наследници су фактички владали само у галичко-волинским областима, а краљевску титулу су употребљавали тек повремено, као израз својих претензија. Галичко-волинска држава је постојала до 1349. године, када је анектирана од стране Краљевине Пољске.

Историја десно|мини|220п|Галичко-волинска кнежевина (наранџасто) и остале руске државе уочи монголске најезде (1237)

Током 12. века, у склопу поделе Кијевске Русије на удеоне државе, у западним областима су створене две значајне кнежевине: Галичка и Волинска. Након неколико покушаја, поменуте кнежевине су се 1199. године ујединиле у Галичко-волинску кнежевину, што је остварено када је волински кнез Роман Мстиславич (у. 1205) проширио своју власт и на суседну Галичку област. Кнез Роман је 1204. године одбио позив римског папе Иноћентија III да пређе на римокатолицизам.

десно|мини|220п|Галичко-волинска држава у првој половини 14. века

Романов син и наследник, кнез Данило Романович (у. 1264) следио је у прво време очеву политику, али је касније био приморан да постане угарски, а потом и монголски вазал. Пошто је монголска најезда опустошила суседне, првенствено источне и јужне области, укључујући и сам Кијев, кнез Данило је био приморан да потражи ослонац у западним државама, па је 1253. године пристао да од римског папе Иноћентија IV прими краљевску круну и наслов краља Русије (). Упркос добијању ове престижне титуле, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима, тако да је његова држава остала фактички ограничена на галичко-волинске области.

десно|мини|220п|Печат Јурија Лавовича са натписима: S[igillum] Domini Georgi Regis Rusie (аверс) и S[igillum] Domini Georgi Ducis Ladimerie (реверс)

Данилов син Лав Данилович (у. 1301) знатно је уздигао моћ Галичко-волинске државе. У неколико наврата сузбио је утицаје и насртаје суседних држава (Угарске, Пољске и Литваније), што му је донело углед међу осталим руским кнежевима. Након његове смрти, држава је почела да слаби, пошто је била непосредно угрожена од Златне хорде и осталих суседа. За време владавине потоњих галичко-волинских кнежева, суседне државе (Пољска и Литванија) су у неколико наврата угрозиле и сам опстанак кнежевине, која је 1349. године и коначно анектирана од стране Пољске.

Између истока и запада Геополитички положај Галичко-волинске кнежевине био је изузетно сложен, пошто се заједно са осталим руским кнежевинама налазила између западних (римокатоличких) држава Угарске и Пољске на једној, још увек многобожачке Литваније на другој и источних монголско-татарских држава на трећој страни.

Након 1238. године, монголско-татарске снаге су опустошилие готово све руске кнежевине и похарале Кијев. Током напада ушли су и на просторе Угарске и Пољске, а потом су се преко степских повукли крајева у централну Азију. На доњем току реке Волге створили су своје средиште - Сарај које је представљало војно-политички центар западног регионалног каната Монголског царства. Кнез Данило Галички (1228—1264) завршава борбу за престоље у Кијеву тек 1245. године. Он стиче чврсту власт у свим западним кнежевинама и ужем окружењу, али како би задржао независност ствара својеврсни обрамбени савез против Татара и гради јаче политичке везе с Пољацима, Литванцима и Угарима.Volodymyr Kubijovich, Danilo Husar Stryk (eds); Encyclopedia of Ukraine, Toronto University Press, 1984-93, 5 vol.

Данило сарађује и преговара с Римском црквом као јаким политичким савезником, те 1250. успоставља ново јако војно и политичко средиште - град Лавов, који је испочетка представљао престижно утврђење у борби против Татара.King Danylo Romanovych and alliances in the West, particularly with Pope Innocent IV. Његов брат Васиљко показао се добрим и образованим сарадником, а такав је био и његов син Владимир Васиљкович, који је говорио неколико страних језика, бавио се књижевношћу и уметношћу, те је изградио неколико градића у Кнежевини Волинији.

Данило временом стиче знатан политички утицај и углед у целој источној Европи, а Галичко-волинска држава територијално представља својеврсни мост између истока и запада. Године 1253. Данило је прихватио краљевску круну од римског папе и пристао на успостављање краткотрајне црквене уније, која није зживела у пракси. Владао је до 1264. године, када је умро у граду Холму где је и сахрањен. Његов брат Васиљко умро је 1270. године.

Данилов син, кнез Лав Данилович (1264—1301)Lev Danylovych, Lev Danylovyč: b ca 1228 - d ca 1301 водио је до 1300. године динамичне ратове у целокупном окружењу. Лав је преговарао и с Татарима настојећи да индиректно стекне што већу контролу над окупираним источним кнежевинама, те је настојао да заузме одређене територије у Пољској и Литванији. С немачким Тевтонским редом и Угарима успешно је сарађивао. Оженио се угарском кнегињом Констанцом са којом је имао сина Јурија. За време своје владавине град Лавов је учинио својим новим културним и политичким средиштем.

За време владавине његовог сина Јурија Лавовича (1301—1315) уследило је мирније раздобље у којем су западне руске кнежевине економски и културно јачале. Историјски документи указају да је Јуриј такође био окруњен за краља Русије ()Енциклопедія українознавства (у 10 томах) / Головний редактор Володимир Кубійович. — Париж, Нью-Йорк: «Молоде Життя», 1954—1989. што је био израз претензија на врховну власт над свим руским кнежевима. Развијао блиске везе с утицајном Римском црквом. Почетком 14. века, у новим политичким околностима, Цариградска патријаршија је владарима Галичко-волинске државе понудила засебну митрополију, одељену од опусточеног Кијева. За време владавине Јурија многи племићи из његове кнежевине ступају у брачне и родбинске везе с осталим племићким породицама у суседним европским државама.

Након Јурија, његова два сина Андриј Јуријович и Лав II Јуријович владала су до 1323. године. Оба су погинула у битци против Татара неоставивши мушке наследнике. То је створило нестабилну политичку ситуацију у руским кнежевинама, услед чега је уследила унутрашња борба за превласт. То су додатно подстицали и користили Пољаци и Литавци, те подређени племићи унутар кнежевина. Задњи староруски владар Галичко-Волињске државе био је кнез Јури II БолеславYurii II Boleslav, Jurij Troidenovych: b ca 1306 - d 7 April 1340 који је био на власти до 1340. године.

Пропаст и наслеђе Након смрти Јурија II Болеслава (1340), претензије на власт у Галичко-волинској кнежевини истакли су вадари Пољске и Литваније, што је довело до дуготрајних ратова за галичко-волинско наслеђе (1340-1392), а последњи владар јединствене Галичко-волинске кнежевине био је литвански кнежевић Љубрат Гедиминовић (1340-1349), након чега је на том простору успостављена пољска власт. У оквиру Краљевине Пољске, средишње области бивше Галичко-волинске кнежевине биле су организоване као посебно војводство.

Још од 13. века, претензије на врховну власт над Галичко-волинском државом имали су и угарски краљеи, који су узели титулу краља Галича и Волиније ("Владимирије") односно Галиције и Лодомерије, а ту титулу су касније, заједно са згарском круном наследили Хабзбурзи, којима је 1772. године, у време Прве поделе Пољске, послужила као основа за истицање претензија на власт над Галицијом.

Види још

Кијевска Русија Црвена Русија Историја Украјине Историја Белорусије Краљевина Галиција и Лодомерија Монголска инвазија на Кијевску Русију Монголско-татарске најезде

Референце

Литература

Спољашње везе

Галицько-Волинський Літопис. Острозький (Хлєбниковський) список Галицько-Волинський Літопис. Переклад Л.Махновця Литовсько-білоруські літописи Довідник з історії України. За ред. І. Підкови та Р. Шуста. — Київ: Генеза, 1993. Карта Галицько-Волинського князівства Борис Яценко, «Слово о полку Ігоревім» та його доба («Slovo o polku Ihorevim» ta joho doba) Волинська земля у складі Галицько-Волинського князівства (Volynśka zemľa u skladi Halyćko-Volynśkoho kńazivstva) За що боролись (Za ščo borolyś)

Категорија:Историја Украјине у средњем веку Категорија:Историја Белорусије у средњем веку Категорија:Историја Пољске у средњем веку Категорија:Бивше државе Европе Категорија:Бивше монархије