right|thumb|220px|Горњи ред – Вивалди, Бах, Хендл, Моцарт, Бетовен;Други ред – Росини, Менделсон, Шопен, Вагнер, Верди;Трећи ред – Штраус II, Брамс, Бизе, Чајковски, Дворжак;Доњи ред – Григ, Елгар, Рахмањинов, Гершвин, Хачатурјан

У историји музике свака епоха је имала своје одређене карактеристике — свој стилСтилови у музици, од барока до 20. века, по којем се препознаје. А генијални ствараоци — композитори, пишући у духу времена, дали су својим делима и лични печат, тј. остварили и свој лични стил. Зато се каже да је стил у музици начин музичког мишљења неког доба или појединца у њему.Радивој Лазић, Школа за кларинет: Учим кларинет IV , Приступљено 25. 4. 2013.

Кратак преглед карактеристика музичких епоха започећемо ренесансом.

Ренесанса У ренесанси (15. и 16. век) се јавља тежња да се стара уметност (антика) прикаже у новом препорођеном руху (енг. renaissance значи препород)Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина. То је време када се штампају прве ноте (Јохан Гутенберг). Најзначајнији представници ренесансе су Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина и Орландо ди Ласо.

Барок У бароку (крај 16. и почетак 18. века) први пут се снажно развила инструментална музика. Као што у сликарству и архитектури барокну уметност карактеришу сјај и величина, мноштво украса и немирних, преплетених линија, контрасти светлог и тамног, тако се сличне одлике запажају и у музици те епохе: она је препуна орнамената (украса), једновремено звуче мелодијски самостални гласови (полифонија), контрасти f и p су нагли (без крешенда и декрешенда), а ритам тече у сталном покрету. Најзначајнији композитори барока су Јохан Себастијан Бах, Антонио Вивалди и Георг Фридрих Хендл.

Класицизам У класицизму (друга половина 18. и почетак 19. века) преовлађује интелект над осећајношћу. Тешки и китњасти барок уступа место класичарској лакоћи, јасноћи и правилности у мелодији, ритму и облику. Водећа мелодија се издваја од хармонске пратње. У ово доба настају први концерти за кларинет.

Најзначајнији представници музичког класицизма: Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт и Лудвиг ван Бетовен, од којих последњи већ умногоме наговештава романтизам.

Романтизам У романтизму (19. век) преовлађују фантазија и осећајност, насупрот класичарској уздржаности. Ствараоци пониру у себе, повлаче се у свет маште, обраћају се легендарној прошлости, описују лепоте природе. Мелодија постаје шира, распеванија, обојена хроматиком и динамичким контрастима.

Инструментални виртуозитет доживљава свој процват, те се пишу и многи концерти. Представници раног романтизма прве половине 19. века су Карл Марија фон Вебер, Франц Шуберт, Ђоакино Росини, Луис Шпор, Роберт Шуман, Фредерик Шопен, Феликс Менделсон.

У позном романтизму се композитори радо инспиришу за своја дела садржајима из књижевности, ликовних уметности или природе (тзв. програмска музика). У мелодији и хармонији има све више хроматике и дисонанци, као израз наглашене емотивности. Овом периоду припадају у Немачкој Франц Лист, Рихард Вагнер, Јоханес Брамс, Антон Брукнер, Густав Малер, Макс Регер, Рихард Штраус, у Француској Ектор Берлиоз, Сезар Франк, у Италији (опера) Ђузепе Верди, Ђакомо Пучини.

Грану романтизма чине и тзв. националне школе, пре свега руска (Михаил Глинка, Петар Илич Чајковски, Модест Мусоргски, Николај Римски-Корсаков) и чешка (Беджих Сметана, Антоњин Дворжак). Ови композитори радо користе живописне елементе музичког фолклора свог народа.

Импресионизам Импресионизам (крај 19. и почетак 20. века) добио је свој назив по речи импресија, што значи утисак. Музика се поводи за сликарством: утисци из природе се описују, доживљавају и исказују на посебан, нов начин, са новим схватањем звучног колорита. Мелодија се запоставља — она је често расцепкана, фрагментарна, а предност се даје тонској боји, хармонији и обично сложеном ритму. Најзначајнији представници су Французи: Клод Дебиси и Морис Равел.

Музика 20. века Музика 20. века одражава дух и темпо живота нашег времена, али и његове противречности. Иако би се као њене опште одлике могле навести: наглашена улога ритма, слободна и скоковита мелодија, дисонантна сазвучја — ипак у XX веку напоредо постоје различити музички стилови. Експресионизам (Арнолд Шенберг, Албан Берг) даје предност крајњој узбуђености и најоштријим дисонанцама, негирајући традицију (напушта се тоналитет). Неокласицизам (Игор Фјодорович Стравински, Паул Хиндемит, Сергеј Прокофјев) враћа се класичним идеалима склада и уравнотежености, али у новом, модерном звучном руху, док се Бела Барток инспирише фолклором свог (мађарског) народа.

Референце

Спољашње везе Чему служи и како се стиче познавање стилова Подела музике Списак музичких облика по епохама Музички облик Уметник (музика) Концерт (музичка композиција) Концерт (музичка приредба) Композиција (музика) Репродуктивни уметник (музика) Солистичка каденца Импровизација (музика) Оркестрација Списак музичких инструмената

Категорија:Музички облици Категорија:Музичка терминологија * Категорија:Историја музике

he:היסטוריה של המוזיקה sh:Stilovi u muzici