Паласова мачка или манул (-{Otocolobus manul}-) је врста сисара из породице мачака (-{Felidae}-). Име је добила по њемачком научнику Петеру Паласу, који ју је у 18. вијеку, открио на обали Каспијског језера. То је мала дивља мачка са дугим и густим свијетло сивим крзном, и заобљеним ушима постављеним ниско са стране главе. Његова дужина главе и тијела креће се од 46 до 65 цм (18 до 26 ин) са 21 до 31 цм (8,3 до 12,2 ин) дугачким чупавим репом. Добро је камуфлиран и прилагођен хладној континенталној клими у свом природном распону, који прима мало падавина и доживљава широк спектар температура.
Паласову мачку је први пут описао 1776. године Петер Симон Палас. Од тада, забиљежен је у великом региону у средњој Азији, иако на широко распоређеним локацијама од Кавказа, Иранске висоравни, Хиндукуша, дијелова Хималаја, Тибетанске висоравни до Алтајско-Сајанске висоравни и Јужно-Сибирских планина. Насељава стјеновите планинске травњаке и шикаре, гдје је сњежни покривач испод 15–20 цм (6–8 ин). Она проналази уточиште у пукотинама стена и јазбинама, и плијени прије свега на двозупце и глодара. Женка у прољеће рађа између два и шест мачића.
Због свог широког распона и претпостављене велике популације, Паласова мачка је од 2020. године наведена као најмање угрожена на Црвеној листи IUCN-а. Неке популацијске јединице су угрожене криволовом, опадањем базе плијена због програма контроле глодара и фрагментацијом станишта као резултат рударских и инфраструктурних пројеката.
Паласова мачка се чува у зоолошким вртовима од раних 1950-их. Од 2018. године, 60 зоолошких вртова у Европи, Русији, Сјеверној Америци и Јапану учествује у Паласовим програмима узгоја мачака у заточеништву.
Врста је присутна у Азербејџану, Авганистану, Индији, Ирану, Јерменији, Казахстану, Кини, Киргистану, Монголији, Пакистану, Русији, Таџикистану, Туркменистану и Узбекистану.
Паласова мачка (-{Otocolobus manul}-) има станиште на копну.
Паласова мачка је на нижем степену опасности од изумирања, и сматра се скоро угроженим таксоном. Врста је уписана је у међународну и руску црвену листу.
Паласова мачка је представљена у руском интернетском мему познатом као "-{Pet the cat}-" представљеном 2008. године; меме је слика Паласове мачке која позива читаоца да га мази у наслову слике. У 2012. години, Паласова мачка постала је маскота московског зоолошког врта.
Таксономија -{Felis manul}- је научно име које је користио Петер Симон Палас 1776. године када је први описао Паласову мачку. Накнадно је описано неколико Паласових зоолошких узорака мачака: -{Felis nigripectus}- који је предложио Брајан Хотон Хоџсон 1842. године заснован је на три примјерка из Тибета. Otocolobus manul ferrugineus који је предложио Сергеј Огњев 1928. године био је еритристички примјерак са планинског венца Копетдаг.
-{Otocolobus}- је предложио Јохан Фридрих фон Брандт 1842. године као генеричко име. Реџиналд Инес Покок је 1907. године признао таксономски ранг Otocolobus, детаљно описао неколико Паласових мачјих лобања и сматрао Паласову мачку аберантним обликом -{Felis}-.
Године 1951. Џон Елерман и Теренс Морисон-Скот сматрали су да је номинална подврста -{Felis manul manul}- распрострањена од Руског Туркестана до Трансбајкалије; -{F. m. nigripecta}- у Тибету и Кашмиру; -{F. m. ferruginea}- се јавља од југозападног Туркестана и планина Копет Даг до Авганистана и Белуџистана.
Од 2017. године, Радна група за класификацију мачака Специјалистичке групе за мачке признаје само двије подврсте као важеће таксоне, и то:
-{O. m. manul}-, синоним -{O. m. ferrugineus}- у западном и сјеверном дјелу средње Азије од Ирана до Монголије; -{O. m. nigripectus}- на Хималајима од Кашмира до Бутана.
Филогенија Филогенетска анализа нуклеарне ДНК у узорцима ткива свих врста -{Felidae}- открила је да је еволуционо зрачење (ширење) -{Felidae}- почело у Азији током касног миоцена пре око . Анализа митохондријске ДНК свих врста -{Felidae}- указује на зрачење прије око . Процјењује се да је Паласова мачка генетски одступила од заједничког претка са родом Prionailurus између на основу анализе нуклеарне ДНК. На основу анализе митохондријске ДНК, она се разишла прије од заједничког претка са Felis.
Опис и изглед лево|мини|300x300пкс|Паласова мачка у зоолошком врту у Цириху, 2006. године. лево|мини|300x300пкс|Паласова мачка, Ménagerie du Jardin des plantes, Париз, 2012. године.
Паласова мачка је месождер сисар из породице мачака. Паласова мачка је величине домаће мачке (-{Felis catus}-). Његово здепасто држање са дугим и густим крзном чини га чврстим и плишаним. Његова глава до тијела је 46 до 65 cm (18 до 26 in) дугачак са 21 дo 31 cm (8,3 дo 12,2 in) дугачак реп. Тежак је 2,5 дo 4,5 kg (5 lb 8 oz дo 9 lb 15 oz). Мужјаци су нешто већи од женки..
Паласова мачка има прилично необичан изглед - има кратке и дебеле ноге, а тијело у цјелини изгледа масивно због бујног крзна. Реп је равномерно широк и пахуљаст, са заобљеним врхом. Глава Паласове мачке је мала, сферичног облика, на образима расту праменови дуге косе, слични „доларима”. Уши су мале, заобљене, ниске и широко распоређене. Његове очне шупљине су велике и усмјерене напред. Очи су велике, блиске и високо постављене. Претпоставља се да ова структура главе даје Паласовој мачки предност приликом лова, омогућавајући јој да се боље сакрије прије напада и покаже само мали дио тијела приликом праћења плијена (види доље). Канџе су оштре, спљоштене са стране и могу се увући.
Ноге су му кратке са кратким и оштрим увлачивим канџама које су смјештене са стране.
Крзно и боја Крзно Паласове мачке је свијетло сиво са блиједо жућкасто-окер или блиједо жућкасто-црвенкастим нијансама. Неки врхови косе су бијели, а неки црнкасти. Крзно му је сиво и гушће са мање ознака видљивих зими него љети. Чело и врх главе су свијетло сиви са малим црним тачкама. Има двије црне цик-цак линије на образима које се протежу од угла очију до зглобова вилице. Брада, бркови, доње и горње усне су бијеле. Има уске црне пруге на леђима, које се састоје од пет до седам тамних попречних линија преко доњег дијела леђа. Његов сиви реп има седам уских црних прстенова и црни врх. Подкрзно је дугачак и 19 μм дебљине, а заштитне длаке до дуге и 93 μм дебљине на леђима. Заштитно крзно му је мекано и густо са до 9 .000 длака / cm2 (58.000 длака / in2).
Уши Паласове мачке су сиве са жућкастим нијансама на леђима и тамнијим рубом, али са бјеличастом длаком испред и у ушима. Његове заобљене уши су постављене ниско са стране, тако да може да вири преко предмета и показује само релативно мали дио главе изнад очију без притиска ушију. То може дати њеном лицу изглед жестине и немира. Очи су му окружене бијелом бојом. Дужица је жућкаста, а њена зјеница се скупља на мале кружне дискове на сунцу. Међу Felinae, дијели ову особину округлих зјеница са врстама Пума, Јагуарунди и Acinonyx.
Костур мини|300x300пкс|Бакулум Паласове мачке, с лева на десно: горе, бочно и одоздо Морфолошке карактеристике скелета значајно се разликују од оних код других малих мачака. С једне стране, костур показује плезиоморфне особине, а с друге стране, на примјер, структура стоматолошког система је више специјализована за једење меса него код других мачака, а структура ушне бешике је више специјализована за живот у пустињи.
лобања му је заобљена кратком носном кости, увећаним кранијалним дијелом и заобљеним зигоматичним луковима. Лобања мужјака је 87–95 mm (3.4–3.7 in) дуга и 66–74 mm (2.6–2.9 in) широка у бази. Женке имају 84–96 mm (3.3–3.8 in) дугу и 65–68 mm (2.6–2.7 in) широку лобању. Доњи карнасијални зуби су моћни, а горњи карнасијални су кратки и масивни. Први пар горњих преткутњака је одсутан. Стоматолошка формула је . Има силу угриза на врху очњака од 155,4 њутна и количник силе угриза на врху очњака од 113,8.
Атлас је веома кратак, има мала крила и има максималну ширину од 36,5 мм. Епистрофеј је висок и кратак. Цјевасте кости су мале и танке. Лопатица је уска. Рамена кост је дугачка око 99–102 мм, а лакатна кост је око 10% дужа. Бутна кост је дугачак 101–108 мм, а голењача је 4% дужа. Бакулум је у облику мале, издужене кости и дугачак је 3 мм. База је благо проширена и има слабо изражену средњу избочину.
Митохондријски геном Паласове мачке састоји се од 16.672 базних парова који садрже 13 протеина за кодирање, 22 трансфер РНК и два рибозомска РНК гена и један некодирајући РНК контролни регион.
Распрострањење и станиште Распон Паласове мачке протеже се од Кавказа на исток до средње Азије, Монголије и сусједних дијелова Џунгарије и Тибетанске висоравни. Насељава планинске шикаре и травњаке, стјеновите изданке, сипарске падине и јаруге у подручјима, гдје је континуирани сњежни покривач испод 15–20 cm (6–8 in). У југозападном дијелу свог опсега, станиште Паласове мачке је под утицајем хладних и сувих зима, и умјерених до ниских падавина у топлим љетима. Типична вегетација у овом дијелу састоји се од малих жбуња, жалфије (Артемисиа), Фестуца и Стипа траве. У централном дијелу свог опсега, насељава брдовите пејзаже, високе висоравни и међупланинске долине које су покривене сувом степском или полу-пустињском вегетацијом, као што су ниске грмље и ксерофитне траве. Континентална клима у овом региону показује распон од 80 °C (140 °F) између највише и најниже температуре ваздуха, пада на −50 °C (−58 °F) зими.
Регион Великог Кавказа сматра се климатски погодним за Паласову мачку. У Јерменији, јединка је убијен у близини Ведија у планинама провинције Арарат крајем 1920-их. У јануару 2020. године, јединка је виђена око сјеверније у провинцији Тавуш; станиште на овој локацији прелази из полу-пустиње у планинску степу на надморској висини од око 570 m (1,900 ft). Записи у Азербејџану ограничени су на Паласову мачју кожу пронађену у Карабаху и виђење јединких у Џулфинском рејону, оба крајем 20. вијека.
thumb|Паласова мачка настањује стјеновите падине у Кох-и-Баба ланцу Хиндукуша. На иранској висоравни, двије Паласове мачке су наишле у близини ријеке Аракс у сјеверозападном Ирану прије 1970-их година. У том подручју, јединка је заробљена на надморској висини од око 1.500 м (5.000 стопа) у близини Азершахра у провинцији Источни Азербејџан 2008. године. Исте године, скривена камера снимила је Паласову мачку на јужним падинама централних планина Алборз у Националном парку Хојир убрзо након обилних сњежних падавина. Даље источно у планинама Алборз, јединка је забиљежена међу стијенама на надморској висини од 2,441 m (8.009 стопе) у 2016. години. У планинама Аладагх и Копет Даг, Паласова мачка је забиљежена унутар и у близини заштићених подручја. На југу планина Загрос, јединка је ухваћена у заклон који су користили номади у округу Абадех 2012. године. Околина се састоји од стјеновитог степског станишта у којем доминирају планински бадем (Prunus scoparia), Astragalus и пелин. У Хиндукушу, Паласова мачка је примјећена како се сунча на рубу стјеновите равнице на високој надморској висини у близини Дашт-е Навара у авганистанском Кох-и-Баба опсегу у априлу 2007. године. Паласова мачка је такође фотографисана више пута у провинцији Бамјан између 2015. и 2017. године. У пакистанском Националном парку Курумбер у Гилгит-Балтистану, јединка је забиљежена на гребену у шуми којом доминира клека на 3,445 m (11.302 стопа) у јулу 2012. године.
У Транскаспијском региону, присуство Паласове мачке је први пут пријављено у планинама Копет Даг и у близини ријека Теџхен и Мургаб крајем 19. вијека. У резервату природе Синт-Хасардаг у Туркменистану, скривена камера забиљежила је јединку 2019. године. Сматра се да је Паласова мачка присутна и у резервату природе Копетдаг.