Теодор Анђел Дука Комнин је био владар Епира 1215—1230. и Солуна 1224—1230. Рођен 1180/1185. године као син севастократора Јована Дуке. Био је први рођак царева Исака II Анђела и Алексија III Анђела, као и полубрат оснивача Епирске деспотовине Михајла I Комнине. У почетку је био у служби Никејског цара Теодора Ласкариса али је 1210. отишао у Епир код Михајла Комнине. мини|десно|300px|Епирска деспотовина од 1230 до 1251 Након убиства Михајла, Теодор преузима власт и склапа савез са Србима. Искористивши слабост Солунске краљевине и Бугарске, заузео је Македонију (са Охридом) и Тесалију 1216. Следеће године поразио је и заробио Латинског цара. 1221. заузео је Сер, а 1224. срушио Солунску краљевину.
Између 1225/1227. крунисао се за цара. Након заузећа Једрена 1225. уплашен савезом Бугарског и Латинског цара сакупља војску и 1230. напада Бугарску. Ту бива поражен и заробљен у бици код Клокотнице 9. марта 1230. године. Након битке Теодорове земље су подељене између Асена II (Тракија, Македонија и Албанија), његовог брата Манојла (Солун) и његовог нећака Михајла (Епир).
Теодор је пуштен из заробљеништва 1237. године након чега побеђује брата Манојла и заузима Солун који предаје свом сину Јовану Комнину, али већ 1246. године Никејски цар Јован Ватац заузима Солун. Теодора одводи у Никеју где умире 1253. године.
Теодор Комнин Дука (грчки: Θεοδωρος Κομνηνος Δουκας,Theodōros Komnēnos Doukas, латинизован као Теодор Комнин Дука, умро око 1253.), био је владар Епира и Тесалије од 1215. до 1230. и Солуна и већег дела Македоније и западне Тракије од 1224. до 1230. Он је такође владар из сенке током владавине својих синова Јована и Димитрија над Солуном 1237–1246. године.
Теодор је био потомак угледне византијске аристократске породице сродне царским династијама Комнина, Дука и Анђела. Ипак, ништа се не зна о Теодоровом животу пре освајања Константинопоља и распада Византијског царства Четвртим крсташким ратом 1204. године. После пада Цариграда, био је у служби код цара Теодора I Ласкариса, оснивача Никејског царства, неколико година пре него што је позван у Епир, где је његов полубрат Михаило I Комнин Дука основао независну деспотовину. Када је Михаило I умро 1215. године, Теодор је избацио малолетног и ванбрачног сина свог брата Михаила II и преузео управљање епирском државом. Теодор је наставио братовљеву политику територијалног проширења. У савезу са Србијом, проширио се на Македонију, претећи Латинској краљевини Солун. Заробљавање латинског цара Петра II од Куртенеа 1217. године, отворило је пут постепеном покоравању Солуна, што је кулминирало падом града 1224. године.
Као владар Солуна, Теодор се убрзо прогласи за цара, оспоривши претензије никејског цара Јована III Дуке Ватаца на византијски царски престо. Године 1225. напредовао је до предграђа Цариграда, али је његов последњи напад на седиште знатно смањеног Латинског царства одложен до 1230. године. Цар Теодор је те године окупио војску да опседа Цариград, али је потом преусмерио на Бугарску, амбивалентног савезника који је претио његовом северном крилу. Цар Теодор је поражен и заробљен у бици код Клокотнице, а наредних седам година, провео је у заточеништву. У међувремену га је наследио брат деспот Манојло. Деспот Манојло је брзо изгубио Тракију, већи део Македоније и Албанију од бугарског цара Јована Асена II. Сам Солун је постао бугарски вазал, док је у Епиру праву власт заузео деспот Михаило II, враћајући се из изгнанства.
Теодор је ослобођен 1237. године, када се његова ћерка Ирина удала за цара Јована Асена II и брзо је успео да поврати контролу над Солуном, збацивши деспота Манојла. Пошто је током заточеништва био ослепљен и тиме дисквалификован од поновног заузимања престола, поставио је свог најстаријег сина Јована за цара, али је остао де факто намесник државе. Деспот Манојло је покушао да поврати Солун уз подршку Никеје, али је постигнуто споразумно решење којим је добио Тесалију и препустио Солун и околину Теодору и цару Јовану. Године 1241. цар Јован III Дука Ватац је позвао Теодора да посети Никеју. Био је дочекан и третиран са великом чашћу, али је тамо био практично затворен до пролећа следеће године, када је цар Јован III Дука Ватац кренуо на Солун са Теодором у пратњи. Теодор је послат да преговара са својим сином и убеди га да прихвати деградацију у чин деспота и да призна власт над Никејом. Цар Јован Анђел је умро 1244. године, а наследио га је Теодоров млађи син Димитрије. Цар Јован III Дука Ватац је 1246. године, збацио непопуларног Димитрија и припојио Солун. Теодор је утицао на свог синовца деспота Михаила II да крене у напад на Солун 1251. године, али је 1252. године, цар Јован III Дука Ватац кренуо у поход против њих и приморао деспота Михаила II на мири. Теодор је био заробљен и послат у изгнанство у Никеју, где је умро око 1253. године.
Младост и каријера Рођен између 1180. и 1185. године, Теодор је био син севастократора Јована Дуке и Зоје Дука. Његови баба и деда по оцу били су Константин Анђел и принцеза Теодора, ћерка византијског цара Алексија I Комнина (1081–1118). Теодоров стриц, Андроник, био је отац царева Исака II Анђела (1185–1195, 1203–1204) и Алексија III Анђела (1195–1203), који су били Теодорови блиски рођаци. Као и код већине чланова његове породице, више је волео да користи презиме „Дука“ или „Комнин Дука“ (Κομνηνος ο Δουκας); савременици су га на различите начине називали „Дука“, „Комнин“, или чак „Велики Комнин“ (μεγας Κομνηνος), назив који се чешће користи међу владајућом породицом Трапезунтског царства.(note 2). (notes 2, 3). Теодор је очигледно више волео да буде повезан са успешнијим династијама Дука и Комнина, него са катастрофалном владавином Анђела; заиста, једини средњовековни писци који су га назвали „Анђел“ били су каснији, непријатељски расположени про-палеолошки историчари Нићифор Григора и Теодор Скутариот, док га Георгије Акрополит назива „Комнином“ до његовог пораза код Клокотнице 1230. и „Анђелом“ после. (notes 3, 4).
Теодоров рани живот је нејасан. Након што су крсташи Четвртог крсташког рата заузели Константинопољ 1204. године, кренуо је за Теодором Ласкарисом у Малу Азију, где је Ласкарис основао Никејско царство. Теодорова служба под Ласкарисом је релативно непозната осим кратке референце у писму митрополита Крфа Јоргоса Барданеса, једног од Теодорових апологета. Барданес пише да је Теодор „преузео многе опасности за себе и отео многе тврђаве од непријатеља и потчинио их Ласкарисовој власти“, истакао се својом храброшћу и примио многе награде од никејског владара. Неки савремени научници, као што су Карл Хопф и Антоан Бон, идентификовали су извесног Теодора, који се појављује као „господар Аргоса“ и који је био наследник Лава Згура у вођењу отпора против крсташа на северозападном Пелопонезу након Згурове смрти 1208, са Теодором Комнином Дуком. Рејмонд Џозеф Лонерц је довео у питање ово гледиште, који тврди да не постоје докази за такву претпоставку, и да је, обрнуто, добро утврђено да је Теодор у то време био у Никејској служби.
Око 1210. године, Теодора је позвао његов полубрат Михаило I Комнин Дука у Епир, где је Михаило основао независну грчку кнежевину. Михаило I је желео Теодорову помоћ, јер је његов једини син, будући Михаило II Комнин Дука, био малолетан и ванбрачан, док се сматрало да остала Маихаилова полубраћа немају способност владања. Ласкарис је дозволио Теодору да оде, али га је обавезао заклетвом на верност себи и својим наследницима. Пре одласка у Епир, Теодор се оженио Маријом Петралифеном, са којом је имао четворо деце.
Владар Епира мини|Проширење епирске државе за време владавине Михаила I и Теодора Комнина Дуке Од 1210. године, Михаило I Комнин Дука се бавио територијалним проширењем, углавном на рачун латинског Солунског краљевства на свом истоку; након почетних преокрета, велики део Тесалије је освојен. До 1214. године, Драч и Крф су такође враћени од Латина. Традиционално гледиште историчара је да су ови догађаји означили одрицање Михаила I од верности на коју се заклео Латинском царству, али историчар Филип Ван Трихт тврди да су и Михаило I и касније Теодор остали, барем у теорији, вазали Латинског царства до 1217.Van Tricht 2011, Михаила I је убио слуга крајем 1214. или 1215. године. Пошто је Михаило II био ванбрачан и премлад, Теодор није имао проблема да дечака ос потави страни. Према хагиографији свете Теодоре од Арте, дечак и његова мајка провели су време Теодорове владавине у прогонству на Пелопонезу.
Односи са Србијом и Никејом Теодор је био способан и изузетно амбициозан. Без обзира на своју заклетву Ласкарису, он је тежио не само да прошири своју државу на рачун Солуна, већ да на крају поврати Цариград и оживи Византијско царство са собом као владаром. Да би обезбедио свој северни бок, Теодор се удружио са Србијом и албанским родовима. Кнежевина Арбанон је већ дошла у политичку орбиту Епира под Михаилом I, а ближе везе су се развиле када је њен владар кнез Димитрије умро 1215. године, остављајући своју кнежевину својој удовици, која се одмах следеће године поново удала за грчког магната Григорија Камона. Против Срба, Теодор је одустао од покушаја Михаила I да настави са експанзијом према северу у Зету, и уместо тога наставио је да склапа савез са српским великим жупаном Стефаном Немањићем (1196–1228) који је био усмерен на држање Бугара под контролом. Везе између Епира и Србије учвршћене су женидбом Теодоровог брата Манојла Комнина Дуке за једну од сестара великог жупана Стефана 1216. Велики жупан Стефан је тада покушао да ожени једног од својих синова — по свој прилици свог најстаријег сина и наследника Стефана Радослава — за другу ћерку Михаила I Теодору. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан је одбио да одобри брак због крвног сродства — Теодора је била рођака мајке Стефана Радослава, Евдокије Анђел, ћерке цара Алексија III Анђела. Године 1217. Стефан је покушао да заобиђе ово тако што је себе предложио као младожењу Теодориној полусестри Марији, али је Хоматијан такође ставио забрану на овај предлог из сличних разлога. Најзад, Стефан Радослав се оженио Теодоровом прворођеном кћерком Аном у зиму 1219/20. мини|Печат цара Петра од Куртенеа Својим тако ојачаним положајем, Теодор је проширио своју територију на северну Македонију, иако је могуће да је бар део ове области већ заузео Михаило I после смрти локалног бугарског владара Стреза 1214. Нејасно је у којој мери Теодорово ширење укључивало је директан сукоб са бугарским царем Борилом (1207–1218), али је до 1217. држао Охрид, Прилеп и већи део равнице Пелагоније, барем до Стрезове старе престонице у Просеку, а вероватно и даље, приближавајући се реци Стримон. Како је приметио грчки историчар Константин Варзос, заузимање Охрида, седишта истоимене архиепископије, било је посебно важно за положај Епирске државе и Теодорове тежње. Теодор је спонзорисао избор истакнутог канонисте Хоматијана на архиепископски престо 1217. године, а Хоматијан ће узвратити ту подршку својим упорним залагањем за Епирске претензије на византијско царско наслеђе у односу на ривалске захтеве Никеје.