Бихејвиористичке науке и рачунарство

Бихејвиористичке науке и рачунарство се односи на истраживања бихејвиористичких наука на пољу интеракције људи и рачунара. Употреба брзих дигиталних рачунара у кућама, школама и на радним мјестима, покренула је велики број истраживачких студија у бихејвиористичким наукама још од 1950их. Пошто су рачунари постали један битан дио свакодневног живота, многе студије бихејвиористичких наука су усмјерене на њихово коришћење. Истраживања и даље настављају да се раде, пошто брзи технолошки напредак и даље развија нове производе и апликације, из којих настају нове форме интеракције људи и рачунара. Неки од примјера су: друштвена интеракција путем е-поште, друштвених мрежа, ћаскања и дискусионих група; употреба комерцијалних веб сајтова за куповину и банковне операције; употреба интернета и мултимедијалних софтверских пакета за учење у школама и код куће; употреба паметних мобилних телефона, ручних и таблет рачунара за посао, личне потребе и разоноду; сарадња у дијељеним радним просторима помоћу кабловских и бежичних рачунарских мрежа; телекомуникације путем интернета; учествовање у синхроним и асинхроним комуникацијама; и учествовање у виртуелним заједницама, друштвеним мрежама и њиховим окружењима.

Категорије истраживања

Рачунарска истраживања на пољу бихејвиористичких наука се могу представити у складу са три категорије: (1) антецедентно-консеквентни ефекти, (2) израда модела и (3) индивидуално-социјалне перспективе. Прва категорија, антецедентно-консеквентни ефекти, поставља слиједећа питања: Како варијабилност у људским способностима, особинама и предучинком утиче на коришћење рачунара? Како употреба рачунара утиче на варијабилност у људским способностима, особинама и на каснији укупан учинак? Друга категорија, израда модела, састоји се од истраживања о природи људских способности и учинка, употребом метафора из области рачунарских наука и сродних области. Овдје је бихејвиористички научник најприје заинтересован за разумијевање природе човјековог бића, али користи рачунарске метафоре за опис и објашњење човјековог понашања. Израда модела такође може почети са претпоставкама о природи људских бића, на примјер, ограничењима људске пажње или мотивације које служе као основа за развој нових производа и апликација. У овом случају бихејвиористички научник је углавном заинтересован за развој производа, али такође може истраживати начине употребе већ постојећих. Такви подаци могу послужити за измјену првобитне претпоставке о људском учинку, што заузврат доводи до укупног побољшања циљаног производа. Трећа категорија, индивидуално-социјалне перспективе, истражује ефекте повећања доступности и прихватања рачунара у свакодневном животу и у људским друштвеним односима. Питања која се овдје постављају су слиједећа: Да ли рачунари служе да изолују или да повезују појединце једне с другима? Које су импликације недостатка доступности или прихватања рачунара у савременим културама? Ове три радне категорије у рачунарским бихејвиористичким наукама се међусобно не искључују као што ни границе међу њима нису фиксне нити чврсто зацртане.

Антецедентно-консеквентна истраживања

Карактерне особине

Истраживања спроведена од 1970их, у настојању да идентификују који тип особе ће највјероватније користити рачунар и сродне информационе технологије, проширила су знање о тим технологијама на основу ког су настале професије које се баве њиховим развојем и тестирањем. У скорије вријеме, велика пажња је посвећена људском понашању на интернету. Фактори карактера су се овдје показали као веома битни за дефинисање понашања. Студије показују да су нека психичка стања и особине као екстровертност, интровертност, стидљивост, анксиозност и неуротичност повезане са употребом рачунара. Екстровертне особе су отворене, друштвене, уживају у стимулацији и генерално се сматра да су друштвене, за разлику од интровертних које су усмјерене на саме себе, рефлексивне, тихе и уздржавају се од друштвених интеракција. Степен екстровертности и интровертности је у вези са многим аспектима свакодневног живота, укључујући избор струке, учинак у радним групама и интерперсонално функционисање. Ране студије су сугерисале да напредни корисници рачунара имају тенденцију да буду интровертни а посебно је способност за програмирање рачунара повезивана са интровертношћу. Скорашње студије показују мањи однос између интровертности, екстровертности и степена употребе рачунара или сродних фактора као што су рачунарска анксиозност, позитиван однос према рачунарима и програмерска стручност или способност. Међутим, одлука да се развије каријера на пољу рачунарства или у сродним областима, још увијек показује неку везу са интровертношћу.

Неуротичност је тенденција за бригу, да се буде узнемирен и нерасположен и да се покажу негативне емоције и погледи на свијет. Студије о студентима и индивидуама који користе рачунаре у радним окружењима, показала су да је неуротичност повезана са анксиозношћу према коришћењу рачунара и уопште негативном ставу према њима. Неуротичне индивидуе имају тенденцију да буду слаби корисници рачунара, са изузетком интернета, гдје постоји позитивна корелација између неуротичности и неких понашања на интернету. Више је вјероватно да ће неуротични људи, за разлику од других, да се укључе у ћаскање, друштвене мреже и дискусионе групе као и да на мрежи траже адресе других људи. Могуће је да је оваква употреба интернета посредована осјећајем усамљености, тако да, како се неуротичар удаљава од других својим негативним понашањем, он почиње да се осјећа усамљеним и онда креће да тражи везе с другима онлајн. Анксиозни људи, међутим, мање користе интернет за потрагу за информацијама и многи налазе мноштво хипервеза и њихову организацију, веома узнемирујућим. Стидљивост, као специфична врста анксиозности, повезана са социјалним ситуацијама, отежава појединцима интеракцију с другима и стварање друштвених веза. Већа је вјероватноћа да ће се стидљиви људи укључити у друштвене интеракције на мрежи него изван ње и могу много лакше да стварају везе с другима. Овдје постоји опасност да што се више укључују у друштво на мрежи, смањује се вјероватноћа да ће комуницирати с другим људима у стварном свијету. Међутим, било је неких индикација по којима стидљиви људи који крену да граде друштвене везе на мрежи, такође постају мање стидљиви у својим односима изван ње.L. D. Roberts, L. M. Smith, and C. M. Polluck, ‘‘U r a lot bolder on the net’’: Shyness and Internet use, in W. R. Crozier(ed.), Shyness: Development, Consolidation and Change. New York: Routledge Farmer: 121–138, 2000.

Како многи људи проводе све више времена на интернету, умјесто у стварном свијету, бихејвиористички научници су забринути да ће постати изоловани и изгубити кључну друштвену подршку. Неколико студија подржава ову забринутост, налазећи да је коришћење интернета повезано са смањеним обимом личне друштвене мреже и стварне комуникације, самоћом и потешкоћама у породици и на послу. Каплан и сар., сугерише да ове посљедице могу резултовати из постојећих психосоцијалних услова као што су депресија, ниске самоефикасности, као и из негативних процјена самопоуздања, што чини неке људе сусцептибилним за осјећања самоће, кривице и осталих негативних осјећања, тако да значајно вријеме потрошено на мрежи за њих постаје проблематично, али не у свим случајевима. Постоје неки докази о позитивним ефектима употребе интернета. Учествовање у друштвеним мрежама може умањити усамљеност и депресију код неких појединаца а повисити самопоштовање, осјећај припадности, и перципиране доступности особа којима се могу повјерити или од којих би могли затражити неку помоћ, укључујући и материјалну.E. H. Shaw and L. M. Gant. , 2002. Међутим, Каплан упозорава да неприродан квалитет комуникација на мрежи, са друштвеном анонимношћу и лошим социјалним моментом, представља лошу замјену за односе лицем у лице и да овај нови контекст комуникације бихејвиористички научници тек почињу да разумијевају.

Како рачунарске технологије постају саставни дио многих аспеката живота, све је важније знати користити их на најбољи могући начин. То је тешко за појединце којима технологија узрокује анксиозност што чини да буду изузетно опрезни са рачунарима. Изложеност рачунарима и обука за њихово коришћење може смањити ову анксиозност, нарочито ако се обука одвија у опуштеном окружењу и малим групама са пријатељским корисничким интерфејсом рачунарског система, обезбједе демонстрације и упутства у писаној форми, и понуде стратегије учења које помажу да се нове ствари лако интегришу са оним што је већ познато. Међутим, неки појединци показују веома висок степен анксиозности када је у питању коришћење рачунара тако да су добили име рачунарски фобичари. Овдје је страх од рачунара веома интензиван и ирационалан, а излагање употреби рачунара може узроковати различите знаке узнемирености, укључујући дрхтање, фацијалне изразе узнемирености и физичко или комуникативно блокирање. У екстремним случајевима, примјећена је генерализована анксиозна реакција на било који тип технологије и она је названа технофобија. Карактер ових типова појединаца, са оваквим фобијама, је другачији у поређењу са оним којима је само непријатно да користе рачунар. Појединци са великом дозом анксиозности према рачунарима имају карактеристике личности као што је низак ниво упорности у рјешавању проблема и одликује их неспособност да затраже помоћ од других. Раније поменуте методе обуке ће мање вјероватно имати користи у случају појединаца који показују тешке облике рачунарске фобије или веома високе нивое неуротичности. У овим случајевима су неопходни интензивни интервенциони напори, пошто је анксиозност према рачунарима повезана са обрасцем личности обиљеженом једним општим анксиозним понашањем, а не изолованим страхом од рачунара погоршаним због недостатка искуства са технологијом.

Родне разлике