Иберијски рис () је врста сисара из реда звери и породице мачака (-{Felidae}-). Раније се сматрао подврстом евроазијског риса (-{Lynx Lynx}-), иберијски рис је сада класификован као засебна врста. Обје врсте лутале су централном Европом заједно током плеистоценског периода, раздвојене само избором станишта. Вјерује се да је иберијски рис, као и други рисови, еволуирао из -{Lynx issiodorensis}-.
Има многе типичне особине риђег риса, као што су крзнене уши, дуге ноге, кратак реп и крзнена огрлица која подсећа на браду. За разлику од својих најближих рођака, иберијски рис има жућкасто-смеђу боју са пјегама. Дужина главе и тијела је 85 до 110 центиметара, а мали реп додаје додатну дужину од 12 до 30 центиметара. Мужјак је већи од женке и може тежити до око 27 кг. Максимална дуговјечност у природи је тринаест година.
Ендемичан за Иберијско полуострво, иберијски рис је специјализован за лов на зечеве, који представљају већину његове исхране, са великим потешкоћама прилагођавања другим дијетама. Мужјаку је потребан један зец дневно; трудна женка једе три зеца дневно. Оштар пад популације његовог главног извора хране, као резултат двије болести, допринио је паду популације иберијског риса. Рис је такође погођен губитком жбуња, његовог главног станишта, људског развоја, укључујући промјене у коришћењу земљишта (као што су монокултурне плантаже дрвећа) и изградњу брана и путева. Бити прегажен возилима је његов водећи узрок неприродне смрти.
Иберијски рис је био критично угрожена врста до 2015. године и до 2024. године сматра се угроженом врстом. Ипак, то је најугроженији месождер у Европи. Неколико организација га је категоризирало као угрожену врсту, укључујући Међународну унију за очување природе (IUCN).Rodríguez, A. & Calzada, J. (2015). Lynx pardinus (em inglês). IUCN 2015. Lista Vermelha de Espécies Ameaçadas da IUCN. 2015. Página visitada em 23 de Junho de 2015 Програми узгоја и поновног увођења у заточеништву су се повећали. У 2013. години, Андалузија је имала популацију од 309 јединки у дивљини, а у децембру 2014. први примјерци су поново уведени у Португал. У 2017. години укупна популација риса била је 475 примјерака. У покушају да се ова врста спаси од изумирања, започео је европски пројекат природног живота, који укључује очување станишта, праћење популације риса и управљање популацијом зечева. У 2022. години популација је већ била 1.668 примјерака, од чега 261 у Португалу. У 2024. години популација се повећала на 2,021 примјерка, што је довело до његове рекласификације из угрожених врста у рањиве врсте.
Таксономија и еволуција Иберијског риса је 1827. године описао Кунрат Јакоп Теминк, у почетку у роду мачке. Некада се сматрало подврстом евроазијског риса (-{Lynx lynx}-), али морфолошке и генетске студије подржавају хипотезу да је то засебна врста. Нема познате подврсте иберијског риса.
Лоза рисова се одвојила од лозе других мачака прије око 7,2 милиона година.Johnson, W. E., Eizirik, E., Pecon-Slattery, J., Murphy, W. J., Antunes, A., Teeling, E. and O'Brien, S. J. (2006). «The Late Miocene radiation of modern Felidae: A genetic assessment». Science. 311 (5757): 73-77 Род Рис је почео да се диверсификује пре око 3,24 милиона година, а иберијски рис се одвојио од евроазијског риса прије око 1,18 милиона година.
Према Верделин (1981), рисови су еволуирали из -{Lynx issiodorensis}-.Björn Kurtén (1968). Pleistocene Mammals of Europe. [S.l.]: Transaction Publishers Иберијски рис и евроазијски рис били су ендемски за Централну Европу током плеистоцена. Изолација заједничког претка између ове двије врсте, на југу Иберијског полуострва у уточиштима у леденом добу, кулминирала је појавом иберијског риса, што је резултат смањења величине ове врсте. Такво смањење величине уочено је у фосилном запису и вероватно је било због специјализације мачака у лову на зечеве.Ferreras, P.; Rodrígues, A.; Palomares, F.; Delibes, M. (2010). «Iberian lynx: the uncertain future of a critically endangered cat». In: Macdonald, D.W. & Loveridge, A. Biology and Conservation of Wild Felids. Oxford, Reino Unido: Oxford University Press. pp. 507–520.
Опис thumb|лево|150px|Иберијски рис, Национални парку Донана. Иберијски рис има многе типичне карактеристике рисова, као што су длакаве уши, дуге ноге, кратак реп и крзнена огрлица која подсећа на браду. За разлику од својих евроазијских рођака, иберијски рис има жућкасто-смеђу боју са мрљама. Крзно је такође краће него код других рисова, који су углавном прилагођени хладнијим срединама.Mel Sunquist, Fiona Sunquist (2002). Wild cats of the World. Chicago: University of Chicago Press. pp. 177–184. Неке западне популације нису имале закрпе, али се вјерује да су изумрле."Lynx." (n.d.): 1-2. EBSCOhost (24-10-2013). Мрље су обично интензивније боје током љетњих мјесеци. Недавно су проведене студије о конфигурацији тачака и одређивању степена генетске разноликости унутар врсте.
Глава и тијело мере од 85 до 110 центиметара, а мали реп додаје додатну дужину од 12 до 30 центиметара. Величина рамена је 60 до 70 центиметара. Мужјак је већи и тежи од женке; имају просјечну тежину од 12,9 кг и максималну 26,8 кг, док женке имају просјечну тежину од 9,4 кг; ово је око половине тежине евроазијског риса (-{Lynx lynx}-).
Иберијски рис је веома специјализовани ловац који има одређене адаптације које побољшавају његову способност да ухвати и убије мали плијен. Има скраћену лобању, која максимизира силу угриза очњака. Њушке су им уже и имају дуже чељусти и мање очњаке од животиња које се хране већим плијеном.
Као и све мачке, иберијски рис има вертикалне зенице и одличан вид, посебно када је слаба видљивост. Такође има оштре рефлексе; бркови пружају врло детаљне тактилне податке, а уши пружају одличан слух. Већина усамљених мачака ћути, осим када се осјећају угрожено или када су малољетници у опасности.
Екологија мини|Иберијски рис је стручњак за лов на зечеве; европски зечеви чине већину њихове исхране (79,5–86,7%). Иберијски рис је ловац на зечеве – европски кунић (-{Oryctolagus cuniculus}-) чини већину његове исхране (79,5–86,7%), која се такође састоји од иберијских зечева (-{Lepus granatensis}- – 5,9%) и глодара на мање уобичајен начин (3,2%). Мужјаку је потребан један зец дневно; трудна женка једе три зеца дневно. Иберијска врста није у стању да значајно промјени своју исхрану ако популација зечева нагло опада.
Рис и даље треба зечеве за већину своје исхране, 75%, чак и након што је његов омиљени плијен десеткован од стране двије болести: миксоматоза, која се проширила на Иберијско полуострво након што га је љекар намјерно увео у Француску 1952. године и хеморагијска болест зечева, која је почела 1988. године. Дошло је до два велика избијања, а посљедња се појавила 2011. и 2012. године.
Опоравак је дошло у неким областима током 2013. године, пренасељеност зечева дошло је у Кордоби, узрокујући штету на транспорту и пољопривредним својствима. У децембру 2013. године, међутим, пријављено је да су власти забринуте због новог соја хеморагијске болести, која углавном погађа млађе зечеве.
Иберијски рис такође лови друге сисаре (укључујући глодаре и инсективоре), птице, гмизавце и водоземце, најактивније током сумрака и ноћу. Понекад лови и младе јелене, јелене лопатаре, срне, муфлоне и патке. Такмичи се за игру са црвеном лисицом, вјеверицом (Herpestes ichneumon) и дивљом мачком. То је усамљена врста и лови сама; он ће јурити свој плијен или лежати чекајући сатима иза грма или стене док његов плијен не буде довољно близу да нападне са неколико корака.
Иберијски рис је мањи од својих сјеверних рођака и обично лови мале животиње, обично никада већи од зеца. Такође се разликује у избору станишта, преферирајући отворено шипражје, док евроазијски рис преферира шуме.
Рис, посебно млађе животиње, лута по веома широким подручјима, достижући више од 100 km. Његова територија (~ 10 a 20 km2) зависи од хране на располагању. Одраслој особи је потребно најмање 5 до 20 km2, а популацији од 50 женки за узгој треба 500 km2 површине станишта. Међутим, када се стабилизују, растојања такође имају тенденцију да се стабилизују неколико година, у којима су границе направљене од стране човјека, као што су путеви или жељезнице. Иберијски рис обиљежава своју територију урином, изметом који је оставила вегетација и траговима огреботина на кори дрвета.
У мају 2013. године, иберијски рис који припада Националном парку Донана виђен је у близини Вила Нова де Милфонтес (југозападна обала Португала). Његово путовање од више од 250 км показало је велики капацитет рисова да се крећу и могућност повезивања између југа Шпаније и Португала.
Размножавање thumb|Женка иберијског риса и њени младунци. Сезона топлоте се јавља од јануара до јула, претежно у јануару-фебруару. Током сезоне парења женка напушта своју територију у потрази за мужјаком. Типичан период гастације траје око два мјесеца; младунци се рађају између марта и септембра, са врхунцем рођења у марту и априлу. Легло се састоји од два или три потомства (ријетко једног, четири или пет). Мачићи теже између 200 и 250 грама.
Младунци постају независни када имају седам до десет мјесеци, али остају са мајком док не напуне двадесет мјесеци. Између 8 и 23 мјесеца, мужјаци се распршују (женке се распршују касније). Максимална удаљеност дисперзије била је 42 km. Опстанак најмлађих у великој мјери зависи од популације зечева у њиховом станишту. У дивљини, и мужјаци и женке достижу полну зрелост у доби од једне године, иако се у пракси ријетко размножавају без територије која постаје празна и довољно квалитетна; познато је да је жена одгајана тек у доби од пет година, када јој је мајка умрла. Максимална дуговјечност у природи је тринаест година. Репродукција није годишња, јер је у најбољем станишту Донане забиљежена вредност од 0,8 легла / женке / године.
Браћа и сестре постају насилни једни према другима између 30 и 60 дана, са врхунцем у 45 дана. Младунче обично убија свог брата у насилној борби. Није познато зашто се јављају ове агресивне епизоде. Многи научници вјерују да то има везе са хормоналним промјенама, када се теле мијења из мајчиног млијека у месо. Други мисле да имају везе са обрасцима хијерархије и "опстанком најспособнијих". Чувари раздвајају младунчад прије него што стигне период од 60 дана.
Потешкоће у проналажењу партнера доводе до већег броја случајева ендогамије, што резултира мањим бројем потомака и већом стопом нетрауматске смрти.Palomares, Francisco, Jose Antonio Godoy, e Jose Vicente Lopez-Bao (2012). Possible Extinction Vortex for a Population of Iberian Lynx on the Verge of Extirpation. [S.l.]: European Journal of Wildlife Research. Ендогамија доводи до нижег квалитета сперме и виших стопа неплодности међу мужјацима, отежава напоре да се повећа активност врсте.Jose Ruiz-Lopez, Maria, Natalia Ganan, e Jose Antonio Godoy (2013). Heterozygosity-Fitness Correlations and Inbreeding Depression in Two Critically Endangered Mammals. [S.l.]: Conservation Biology. 55 p.
Распрострањење Иберијски рис има станиште на копну. Шпанија је једино познато природно станиште врсте.