Александар-Алекса Бачвански (Темишвар 1832 — Београд, 26. март 1881) био је српски глумац, позоришни редитељ и педагог. У историји српског позоришта сматра се једним од утемељивача модерне српске глуме и првим значајним редитељем Народног позоришта у Београду. Својим глумачким, редитељским и педагошким радом допринео је напуштању патетичног декламаторског стила и увођењу реалистичнијег сценског израза, оставивши трајан утицај на развој српске позоришне уметности.
Биографија
Рани живот и школовање
Александар Бачвански рођен је 1832. године у Темишвару, где му је отац био државни чиновник. После очевог премештаја породица је најпре живела у Земуну, а потом у Митровици, где је Бачвански завршио основно школовање. Гимназију је започео у Сремским Карловцима.
После очеве смрти 1846. године са мајком се преселио у Сегедин, где је наставио школовање у тамошњем лицеју. Управо је у том граду почело његово интензивније интересовање за позориште, које ће убрзо постати његов животни позив.
Под утицајем револуционарних идеја учествовао је у Мађарској револуцији (1848 — 1849) у војсци генерала Јожефа Бема, у којој се борио и песник Шандор Петефи.
По окончању револуције организовао је аматерске позоришне представе у Сегедину, где је наступао као глумац и окушао се у режији. Та искуства представљала су почетак његовог професионалног позоришног рада.
Почеци глумачке каријере на мађарској сцени
По завршетку школовања 1850. године радио је као чиновник у Пешти и Кечкемету, али је већ 1852. напустио државну службу и приступио једној мађарској путујућој позоришној дружини. Наступао је под уметничким именом Шандор Вархиди (), чиме је започео професионалну глумачку каријеру.
Током наредних година био је члан више позоришних дружина широм Угарске, постепено стичући углед као карактерни глумац и редитељ. Године 1860. оженио се глумицом Пирошком Селеши (), једном од истакнутих субрета мађарских путујућих позоришта.
У сезони 1862/63. наступао је у Кошицама, а током сезоне 1866/67. био је члан позоришта у Ђеру. Последњу сезону на мађарском језику провео је у будимском Народном позоришту (), чији је управник био глумац и драмски писац Ђерђ Молнар (; 1830 — 1891). У том периоду већ је уживао углед једног од запаженијих глумаца мађарске сцене, нарочито захваљујући улози у позоришном спектаклу Бемов ратни поход.
Вишегодишње искуство стечено у мађарском позоришту имало је пресудан значај за његово касније деловање у Србији. У Народно позориште у Београду дошао је као већ формиран уметник, са богатим глумачким и редитељским искуством, које ће снажно утицати на развој српске сценске уметности.
Деловање у Народном позоришту у Београду У време када је Народно позориште у Београду тек започињало свој рад, Александар Бачвански је већ био афирмисан глумац и редитељ са вишегодишњим искуством стеченим на мађарским сценама. На позив управника Јована Ђорђевића, а посредством сликара Стевана Тодоровића, прихватио је ангажман у новооснованом Народном позоришту и у Београд је стигао у мају 1869. године. Убрзо су му се придружиле супруга, глумица Пирошка Селеши, и њихова ћерка Ружа.
Доласком у Народно позориште Бачвански је постао један од носилаца његовог уметничког развоја. Захваљујући богатом искуству стеченом у мађарским професионалним позориштима, значајно је утицао на унапређење глумачке игре, режије и организације сценског рада. Савременици су га сматрали једним од најобразованијих и најискуснијих чланова ансамбла, а историчари српског позоришта истичу да је његов долазак означио почетак систематичнијег и професионалнијег рада у Народном позоришту.
Иако је публици остао упамћен као врстан глумац, његов допринос далеко је превазилазио сценско извођење. Деловао је као редитељ, педагог и један од најважнијих сарадника Јована Ђорђевића у изградњи уметничког профила Народног позоришта. Својим радом допринео је постепеном напуштању романтичарске и патетичне глуме, уводећи реалистичнији начин сценског израза и темеље професионалне режије у Србији.
У периоду проведеном у Народном позоришту је оставио дубок траг као глумац, редитељ и наставник младих глумаца. Његово деловање обележило је прву деценију рада ове установе и значајно допринело формирању генерације уметника која ће у наредним деценијама обликовати српско позориште.мини|Биста Александра Бачванског, Факутлет драмских уметности
Глумачко стваралаштво Као глумац, Александар Бачвански припадао је генерацији уметника која је поставила темеље модерне српске глуме. У Народно позориште у Београду дошао је као већ формиран и искусан сценски уметник, са готово две деценије професионалног рада на мађарским позорницама. То искуство омогућило му је да на београдску сцену унесе виши степен професионализма и савременији приступ глумачкој уметности.
За разлику од тада преовлађујућег патетичног и декламаторског начина игре, Бачвански је тежио природном сценском изразу и психолошки уверљивом обликовању ликова. Савременици су посебно истицали његову студиозност у припреми улога, дубок и звучан глас, јасну дикцију и способност да сложене драмске личности представи са унутрашњом уверљивошћу. Историчари српског позоришта сматрају га једним од првих представника реалистичког начина глуме у Србији.
Током боравка у Народном позоришту, од 1869. до 1875. године, остварио је више од двадесет значајних улога у делима домаћих и страних драмских писаца. Посебно су запажена његова тумачења Шајлока у Шекспировом Млетачком трговцу, Краља Лира у истоименој трагедији, Арпагона у Молијеровој Тврдици и Ђурђа Бранковића у драми Кароља Оберњика (;1814 — 1855) Ђурађ Бранковић. Остварио је и низ значајних улога у делима Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Николаја Гогоља и других драмских писаца који су чинили окосницу репертоара Народног позоришта у првим годинама његовог рада.
Према оцени историчара уметности, Бачвански је био један од најзначајнијих српских глумаца 19. века, јер је својом игром допринео постепеном напуштању романтичарске позоришне традиције и прихватању реалистичнијег сценског израза. Његов уметнички рад снажно је утицао на развој глумачке школе Народног позоришта и на генерације млађих глумаца које су га наследиле.
Редитељски рад Александар Бачвански сматра се једним од првих значајних српских позоришних редитеља у модерном смислу те речи. Искуство стечено у мађарским професионалним позориштима пренео је у Народно позориште у Београду, где је својим радом допринео увођењу систематичнијег приступа режији и подизању нивоа сценске реализације.
Као редитељ посебну пажњу посвећивао је целокупном сценском обликовању представе, као избору и вођењу глумаца, сценском покрету, композицији масовних сцена и визуелном изгледу представе. Његове поставке одликовале су се тежњом ка складној целини драмског текста, глумачке игре и сценских ефеката, што је представљало значајан искорак у односу на ранију праксу у српском позоришту.
Његова најзначајнија режија била је алегоријска драма Посмртна слава кнеза Михаила Ђорђа Малетића, којом је 30. октобра 1869. године свечано отворена нова зграда Народног позоришта у Београду. Ова представа представљала је велики сценски догађај за тадашњу српску публику, јер је Бачвански у њој применио сложенију сценску композицију, наглашене визуелне елементе, раскошну декорацију и ефектне масовне сцене.
Међу његовим запаженим редитељским остварењима биле су и поставке Шекспировог Млетачког трговца (1869), Владимира и Косаре Лазе Лазаревића (1869), Стеријиног Кир Јање (1870), Јакшићеве Јелисавете, кнегиње црногорске (1870), Гогољевог Ревизора (1870) и драме Звонар Богородичине цркве Шарлоте Бирх-Пфајфер (; 1800 — 1868), настале према мотивима романа Виктора Игоа (1872).
Као редитељ, Бачвански је посебно заслужан за професионализацију сценског рада у Народном позоришту. У раду са глумцима настојао је да извођење буде засновано на разумевању драмског карактера, а не само на спољашњој декламацији и сценској ефектности. На тај начин поставио је један од темеља модерне српске позоришне режије и утицао на млађе уметнике који су наставили његов рад.
Позоришна педагогија Поред глумачког и редитељског рада, Александар Бачвански имао је значајну улогу у развоју позоришне педагогије у Србији. Као искусан глумац и редитељ са школовањем и професионалним искуством стеченим на мађарским сценама, био је један од најпозванијих уметника свог времена за образовање нових генерација српских глумаца.
Непосредно после оснивања Народног позоришта у Београду 1868. године, управник Јован Ђорђевић покренуо је интерну Позоришну школу намењену стручном усавршавању чланова ансамбла. Сматра се да је управо он утицао да у Закон о позоришту уђе и одредба о Глумачкој школи и да је на тај начин омогућио њен континуирани развитак. Школа је започела рад 2. јануара 1870. године, а њен наставни програм обухватао је теоријска знања о драмској уметности, као и практичне вежбе из глумачке технике.
Бачвански је у овој школи имао једну од најзначајнијих наставничких улога. Као главни практични педагог радио је са младим глумцима на усавршавању сценског говора, правилној дикцији, разумевању драмског карактера и природнијем начину сценског изражавања. Његов педагошки рад био је заснован на искуству професионалног европског позоришта и представљао је важан корак ка стварању образованог глумачког кадра у Србији.
Међу првим полазницима ове школе били су будући значајни српски глумци, међу којима су се посебно истакли Милка Гргурова и Пера Добриновић. У јесен 1870. године одржана је пред члановима Позоришног одбора прва испитна представа питомаца Глумачке школе, представа Карло XII на острву Рујану () Џемса Робинсона Планшеа (;1796 — 1880). Иако школа није дуго функционисала у првобитном облику због финансијских тешкоћа и ограничених средстава Народног позоришта, њено оснивање представљало је важан почетак систематског образовања глумаца у Србији.
После формалног престанка рада школе Бачвански је наставио да се бави педагошким радом и до 1873. године држао наставу млађим члановима ансамбла. Према сведочењима савременика, намеравао је да оснује и сопствену приватну школу глуме, што показује да је питању професионалног образовања глумаца придавао велики значај.
Иако тај план због његове болести није остварен, Бачвански је остао запамћен као један од пионира позоришне педагогије у Србији. Његов рад у Позоришној школи поставио је темеље каснијем развоју организованог глумачког образовања, које ће своју институционалну потврду добити оснивањем каснијих глумачких школа и високошколских установа за драмску уметност.
Болест, последње године и смрт Успешан развој уметничке каријере Александра Бачванског прекинула је тешка повреда која је трајно утицала на његов даљи живот и рад. После несрећног пада 1874. године у београдском хотелу Старо здање, дошло је до оштећења очног нерва, након чега је постепено почео да губи вид. Због погоршања здравственог стања био је принуђен да напусти активан редитељски рад.
Године 1875. отпутовао је на лечење у Беч, али медицинска помоћ није довела до побољшања. После неуспешног лечења, са породицом је прешао у Пешту, где је наставио да тражи могућност излечења. У исто време, тешкоће су погодиле и његову супругу Пирошку Селеши, која је због губитка гласа морала да прекине глумачку каријеру. Тиме је породица остала без главних извора прихода.
Народно позориште у Београду показало је велико поштовање према свом некадашњем прваку. Током његовог лечења у Бечу настављено му је исплаћивање плате, а 1880. године управа позоришта позвала га је да поново наступа пред београдском публиком. Иако је тада већ био слеп, Бачвански је у последњим месецима живота одиграо више улога, показујући изузетну приврженост позоришту и уметности.