Милисав Ђуровић (Заград, код Никшића, 12. новембар 1912 — Београд, 17. октобар 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 12. новембра 1912. у селу Заград, код Никшића. Убрзо по његовом рођењу, отац Мимо и стриц су му погинули приликом опсаде Скадра. Мајка Пејка му се по завршетку Првог светског рата преудала, па су га од шесте године подизали баба и деда. Након њихове смрти извесно време је живео код блиског рођака, а онда је прешао код мајке и очуха.

Као сирочету и јединцу, чији је отац био један од најугледнијих људи у Жупи Никшићкој, рођаци су му поклањали посебну пажњу и бригу, па је рано детињство провео у неколико породица. Основну школу завршио је у Жупи. Иако је био веома бистар и одличан ђак, даље школовање није наставио јер није имао ко да га подстакне. Рођаци су сматрали да треба да га ожене чим стаса за женидбу.

Кратко време се бавио земљорадњом на свом имању, а 1930. је у својој осамнаестој години напустио село и кренуо у потрагу за послом. Отишао је на Косово, где су му били колонизовани мајка и очух. Успео је да се у Косовској Митровици запосли као пружни радник. Овде се укључио у револуционарни раднички покрет и активно учествовао у штрајковима и другим акцијама. Пошто је полиција запазила његову активност и утицај међу радницима, морао је да напусти посао.

Потом је почео да ради као сезонски радник, на изградњи железничких пруга и путева, и у шећеранама по Војводини. Извесно време радио је у пиланама у Мојковцу и Колашину. Када је остајао без посла, долазио је у родно село, где се задржавао по неколико месеци и продавао делове имања како би се издржавао. У селу се повезивао са сеоском омладином и упознавао је са револуционарном борбом радничке класе. Како је био бистрог ума и ведрог духа састављао је сатиричне песме у десетерцу, у којима је исмејавао поједине свађе и зађевице у селу.

Војни рок у Југословенској војци служио је у Трогиру, у Далмацији, где је био похваљиван као одличан стрелац и стекао драгоцена војничка искуства. После одслуженог војног рока отишао је у Метохију, где је тада живело доста његових земљака. Овде се запослио као радник на изградњи пруге Приштина—Пећ и настанио се у селу Ђураковац, код Пећи. У то време, након однове Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, комунисти су међу жељезничким радницимиа развили масовни политички рад. У тим акцијама партијске и омладинске организације био је обухваћен и Ђуровић, који се истицао спретношћу и способношћу у извршавању задатака. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1938. или 1939. године.

Након окупације Југославије, априла 1941. напустио је Метохију и вратио се у родно село, где се одмах укључио у рад партијске ћелије. Учествовао је у припремама за оружани отпор окупатору. У Тринаестојулском устанку учествовао је у нападу на жандармеријску станицу у Миољу Пољу извршеном 14. јула 1941. под командом Душана Бојовића. У току јесени исте године, учествовао је у борбама око Никшића, у којима је испољаво храброст и одлучност. Посебно се истакао храброшћу и у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941, када је био рањен.

Након што се опоравио од повреде, распоређен је у Жупски партизански батаљона са којим је учествовао у борбама око Никшића. У марту 1942. ступио је у састав Никшићког ударног батаљона, са којим је учествовао у борбама на подручју Колашина. У овим борбама испољио је више пута храброст и сналажљивост. С мањом групом бораца, заузео је на јуриш мост на Сјеверници и тако омогућио пробој читавом батаљону. Такође, истицао се у јуришима на утврђене положаје четника на Штавњу.

Када је јуна 1942. формирана Пета пролетерска црногорска ударна бригада постао је њен борац и био распоређен на дужност командира Првог вода Треће чете Другог батаљона. Касније је у овој бригади обављао дужности — политичког комесара Треће чете, политичког комесара Петог батаљона и заменик команданта Трећег батаљона. Са Петом пролетерском бригадом прешао је ратни пут преко Волујка, Трескавице и Битовње, код Прозора, Фојнице и Јајца и др. У току пробоја Пете пролетерске бригаде од Врбнице до Прозора, током јула и августа 1942, испољио је велику храброст и сналажљивост у борбама. Потом је током похода пролетерских бригада учествовао у борбама у централној Босни и Босанској Крајини.

Почетком 1943. године, током Четврте непријатељске офанзиве, учествовао је у борбама за ослобођење Прозора, у борбама око Коњица и Невесиња, у боју на Јаворку, као и борбама на Неретви. У пролеће и лето 1943. учествовао је у изузетно тешким борбама током Пете непријатељске офанизве у долини Сутјеске. Крајем исте године, као један од најбољих бораца Пете пролетреске бригаде упућен је на официрски курс, који је организован при Штабу Другог ударног корпуса НОВЈ.

После завршеног курса распоређен је у тада формирану Осму црногорску ударну бригаду, где је распоређен за команданта њеног Четвртог батаљона. Са овом бригадом прошао је ратни пут од Црне Горе, Санџака, западне Србије до Београда. Прву већу борбу његов батаљон водио је у априла 1944, у близини Бродарева, када га је изненадила и напала једна четничка бригада Павла Буришића и једна немачка јвдиница. Изненађене немачко-четниким нападом, две партизанске чете су се у нереду повукле са положаја, па је Ђуровић, као ранији партијски руководилац, тражио од политичког комесара батаљона и команданта ових чета да се у њима појача партијско-политички рад. Готово увек присуствовао је састанцима и конференцијама, који су одржавани у његовом батљаону и критички се освртао на држање сваке чете, сваког руководиоца, чак и борца, и тако доприносио да се те слабости отклоне.

У септембру 1944. Осма црногорска бригада ушла је у састав Прве пролетерске дивизије и са њом учествовала у продору у западну Србију. Овде је дошло до прилива нових бораца у јединице, па је Ђуровић, заједно са политичким комесаром и омладинским руководиоцем, обилазио чете и разговарао са новим борцима, помажући војним и политичким руководиоца чета да се нови борци, углавном омладинци, што пре прилагоде војничкој средини и ратним условима. Код Сопота борци Осме црногорске бригаде сусрели су се са јединицама Црвене армије, након чега су добили заповест за наступање ка Београду.

У току Београдске операције, октобра 1944, Четврти батаљон Осме црногрске бригаде водио је борбе на правцу Раковица—Дедиње—Аутокоманда—Славија—Теразије. У свим овим борбама, иако је био командант батаљона, Ђуровић је учествовао у првим редовима. Совјетска артиљерија силовито је тукла непријатеља, а партизанске јединице су силовито јуришале, како би се показале пред саборцима из Црвене армије. Захваљујући његовом залагању, одбијено је неколико непријатељских напада у рејону Раковице, а након тога је са борцима Пратеће чете учествовао у разбијању неколико непријатељских отпорних тачки. Током борби на Славији, руковдио је борбом са балкона једне зграде, јер је одатле имао најбољи преглед околине.

Уличне борбе биле су веома тешке јер су борци морали осавајати капију по капију, а за то време их је са свих страна тукла унакрсна митраљеска ватра. Након што су борци Четвртог батаљона избили у Круснку улицу, пребачени су на положаје према Таковској и Косовској, где су се немачке снаге и даље држале положаје и покушавали да изврше противнапад. Ђуровић је током ових борби непрекидно обилазио положаје својих бораца и тражио решење како би се борци сачували од немачких снајпериста, који су гађали са околних зграда. Двогледом је осматрао непријатеља и пратио како се његови борци, метар по метар, пребацују ка другим положајима.

Од сванућа 17. октобра 1944. пењао се на високе зграде на углу Косовске улице, изнад раскрснице, да осмотри дејство непријатеља и распоред зграда и улица. Силазио је брзо, враћао се у Штаб на кратке консултације, па опет одлазио на терен. Успио је да се пробије до положаја Друге чете, која се из заузете школе у Дечанској улици пробијала према Теразијама. Како би са прве линије проценио дејство непријатеља и подстакао борце на даље продирање, око 11 часова изашао је на угао Косовске и Дечанске улице, где га је један немачки снајпериста погодио у главу и на месту убио.

У Ратном дневнику штаба Осме црногороке ударне бригаде, од 17. октобра 1944. године, записано је следеће: „У данашњој борби, око 11 часова, погинуо је јуначком смрћу, на углу Косовоке и Нушићеве улице, командант 4. батаљона Милисав Ђуровић”.

Сахрањен је на Гробљу ослободилаца Београда 1944.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја.

Галерија <div style="text-align:center;font-size:85%;">

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1912. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Никшићани Категорија:Црногорци Категорија:Комунисти Црне Горе Категорија:Југословенски партизани Категорија:Погинули партизански команданти Категорија:Народни хероји - Ђ Категорија:Официри НОВЈ