Беч

Беч (, бечки дијалект -{Wean}-, , архаично Вијена од ) је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Са око два милиона становника (2,9 милиона на ширем подручју града) Беч је 5. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.

Град лежи на Дунаву у најисточнијем делу Аустрије недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком, на раскршћу путних праваца север-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Историја Беча почиње пре око 4 миленијума чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свету. Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света. Био је седиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем 19. века и са око 2.000.000 становника представљао четврти град по величини на свету (после Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, речну луку, индустријски и трговачки центар повезан са чешким, мађарским и јужнословенским земљама.

После периода пада, услед два светска рата и окупације града од стране савезничких снага, Беч поново преузима старе функције трговачког центра који је у добрим односима са источноевропским земљама, универзитетског, културног и туристичког центра који угошћава учеснике међународних конференција и конгреса. Тиме је Беч данас један од најважнијих конгресних центара на свету и седиште многих међународних институција, од којих су најзначајније организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Међународна агенција за нуклеарну енергију (ИАЕА), организација земаља извозница нафте (ОПЕК), и један од четири центра Организације уједињених нација.

Град је, између осталог, и једно од најомиљенијих европских одредишта туриста из читавог света али и имиграната који чине, посебно последњих година, велики удео у броју градског становништва. Град годишње посете милиони туриста највише захваљујући многобројним културно-историјским споменицима, палатама и разноврсној културној понуди. Беч носи и епитет музичке престонице света у којој су живели и стварали композитори као што је Моцарт или Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.

На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе „Мерцер” о квалитету живота у светским метрополама Беч је 2019. (као и низ година уназад) проглашен најбољим градом за живот на свету.

Географија Беч се простире на 414,65 -{km²}- и тиме је најмања савезна држава Аустрије. Смештен је у источнијем делу Аустрије, близу границе са Словачком. Град окружује савезна држава Доња Аустрија. Надморска висина града варира у распону од 151 -{m}- у Лобау до 542 -{m}- на Херманскогелу (). Готово половина бечког региона је под зеленим површинама, од чега 28,4% територије града заузимају паркови и баште, 16,6% бечке шуме, док се велики део ових површина искоришћава и у пољопривредне сврхе. Беч је тако и једна од 4 аустријске савезне државе где се узгаја винова лоза, на 1,7% територије.

Положај мини|десно|220п|Поглед на Беч из сателита

Повољан географски положај имао је пресудан утицај на развој Беча, као једног од најважнијих и највећих градова средње Европе. Град је смештен између североисточних венаца Алпа, у Бечком басену на Дунаву. Историјски Беч налазио се јужно од Дунава, да би се до данас проширио и на другу, северну обалу реке.

Беч је одувек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и севера, на Путу ћилибара. Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе који су дали велики допринос и оставили јак печат на развој читавог Бечког региона.

Након пада Гвоздене завесе 1989. године, почињу видно да јачају економске и саобраћајне везе са суседним северним и источним земљама. Тиме је близина Беча земљама бившег источног блока поново добила на значају. Тако је Словачка престоница Братислава удаљена свега 60 -{km}- од Беча, те је то јединствен пример у Европи да се два главна града налазе на тако малој удаљености један од другог (изузимајући посебан случај Ватикана и Рима). Коначно, након ширења шенгенског простора 21. децембра 2007. године на Мађарску, Чешку и Словачку, источне границе Аустрије се први пут након новембра 1918. године могу поново прелазити без граничних контрола.

Клима лево|220п|мини|Климатски график Беча Беч има умерено-континенталну климу са влажним утицајима из западне Европе, односно Атлантика, и хладнијим континенталним утицајем са истока. Град има релативно топла лета са просечном дневном температуром у интервалу од 22 °C до 26 °C и најнижом летњом просечном температуром од око 15 °C. Последњих година међутим, температуре лети прелазе и 30 °C. Зиме су хладне, но ипак и релативно благе у односу на остале делове Аустрије са просечном температуром од око 0 °C.

Просечна годишња температура у средишњим деловима града износи 11,4 °C, док је у предграђима и на ободу нешто нижа и износи 10,2 °C. Количина падавина генерално варира током године и највиша је током јуна у јула. Највећа вероватноћа снежних падавина је у периоду од друге половине децембра до почетка марта.

Историја

десно|200п|мини|Дворац Белведере

Историја Беча почиње пре око 4000 година, док први писани историјски извор датира из 13. века. Подручје данашњег града представља једну од најстаријих људских насеобина за шта велику заслугу има његов положај. Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света.

Праисторија, римско доба и средњи век лево|200п|мини|Римске ископине испод -{Hohen Markt}--а у центру Беча На подручју које заузима данашњи Беч налазило се првобитно келтско насеље -{Vedunia}- (нем.-{Waldbach}-). Управо германска реч и назив града -{Vienna}- вероватно долази од речи овог првобитног насеља. Археолошка истраживања показују да је још за време старијег каменог доба на Бечком подручју било спорадичног насељавања, да би од млађег каменог доба оно било константно.

У 1. веку н. е. Римљани су на простору данашњег централног градског језгра изградили војно утврђење (каструм) у циљу одбране границе тадашње провинције Паноније. У продужетку каструма налазио се цивилни град -{Vindobona}- на простору данашњег 3. бечког округа (нем. -{Bezirk}-). Још и данас се могу разазнати правац пружања зидина римског утврђења и пролаза дуж и испод уличица Бечког старог града. Римљани су се овде задржали све до 5. века н. е.

Келтско насеље и касније војно утврђење Римљана налазили су се на крајњем истоку Западног римског царства те су стога брзо постали жртве великих промена које су наступиле услед сеоба германских народа. Постоје чак и докази о великом пожару који се догодио почетком 5. века н. е. када је изгорео велики део римских складишта и утврђења, но преостали ипак нису напуштани већ су штавише чак поново насељавани. Улице и куће средњовековног Беча пружале су се управо правцем зида римског утврђења због чега су досељеници користили један његов део, као подршку пре свега, који је и до данас очуван.

Центар средњовековног Беча био је -{Berghof}- (данас улица -{Salvatorgasse}-). Прво оригинално помињање датира још из 881. године из Салцбуршких анала где се описује битка против Мађара али је нејасно да ли сама локација обухвата град или Бечку реку. Приликом археолошких ископавања пронађени су гробови из 6. века, периода када су Бечом владали Лангобарди. Након тога Бечом су даље господарили Словени па потом Авари.

Након победе Отона I у великој бици против Мађара 955. године почео је успон Беча. Већ у 11. веку Беч је био важно трговачко средиште, да би га 1105. године аустријски војвода Хајнрих II прогласио својим главним градом. Свега годину дана касније Аустрија је постала војводство па тиме и Беч седиште војвода.

Након завршетка Трећег крсташког рата, енглески краљ Ричард I је приликом повратка у Енглеску заробљен у Ердбергу (нем. -{Erdberg}-) поред Беча, што је данас подручје 3. -{Bezirk}--а. Новцем од откупа, који је плаћен за његово ослобађање, основана је прва ковница новца и почело је прво веће финансирање градске инфраструктуре и проширења Беча. Године 1221, Беч је, као други град аустријског војводства после Енса (нем. -{Enns}-), добио статус града и посебан трговачки закон (нем. -{Stapelrecht}-). To значи да су сви трговци, који су пролазили кроз град, своје производе морали да нуде и евентуално продају потенцијалним купцима у Бечу. Управо то је омогућило Бечлијама посредну трговину и то на начин да су веома брзо успостављене бројне трговачке везе, посебно дуж Дунава и према Венецији.

Хабсбурговци 150п|мини|Рудолф IV, познат као „Утемељитељ“, имао је пресудан утицај на развој Беча Након победе краља Рудолфа I над чешким краљем Отакаром II у бици 26. августа 1278. године почела је владавина династије Хабсбурговаца у Аустрији.

За време владавине династије Луксембург, политичко седиште царства био је Праг те је Беч у новонасталим околностима остао у његовој сенци. Рани Хабсурговци су међутим, покушавали даље да изграђују град и тиме иду у корак са временом и актуелним приликама. Велике заслуге припадају пре свега Рудолфу IV који је паметном привредно-економском политиком успео да повећа животни стандард становништва. Два кључна потеза дала су му надимак „Утемељитељ“: оснивање Универзитета у Бечу 1365. године и изградња великог дела готске цркве Св. Стефана (нем. -{Stephansdom}-) у центру града.

Но ипак, долазећи период превирања у династији Хабсбурга донео је како многе промене, тако и извесни привредни пад Беча. После избора Алберта II за краља Светог римског царства 1438. године, Беч је постао његова резиденција. За овај период и име Алберта II посебно се везују масовна прогнанства и убијања бечких јевреја 1421/1422. године, нем. -{Wiener Gesera}-.

Од 1469. године, град у успону је постао седиште бискупије, па је тиме главна градска црква прерасла у катедралу Св. Стефана (). Године 1556, Беч је коначно постао и седиште императора Светог римског царства чиме су Угарска (Мађарска) и Бохемија (данашња Чешка) дошле под управу Хабсбурговаца.

Године 1551, почео је период реформације те се тако, доктрином Мартина Лутера, протестантизам брзо ширио Бечом. У таквим околностима краљ Фердинанд је као одговор довео Језуите у град који су врло брзо остварили јак утицај међу становништвом Беча. Они су основали своје удружење и школе које је предводио Бечки универзитет те је тиме Беч постао полазна тачка контрареформације или тзв. католичке обнове у Светом римском царству.

Турске опсаде Беча мини|лево|Јан Собјески под Бечом

Још 1529. године Беч је био први пут под турском опсадом, која се завршила неуспехом. Граница између хабсбуршког и османског дела Угарске лежала је готово 200 година свега око 150 -{km}- источно од града што је прилично ограничавало његов развој.

Са друге стране, Беч је развијао и све више модернизовао планове одбране и утврђења. Изградња сигурносних утврђења све до половине 17. века чинила је главни и највећи део свих грађевинских активности у граду. Оправданост ових радова показала се већ 1683. године приликом друге турске опсаде која је трајала свега 2 месеца након чега су се Османлије морале повући пред налетом војске пољског краља Јана III Собијеског. Ово је значило и дефинитиван почетак повлачења Османлија из средње Европе.

Доба културног врхунца, период барока и класицизма мини|Барокни Беч, поглед са палате Белведере, 1758. година)