Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорих I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунских разарања; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.
Увод
Хуни су око 375. из подручја средње Азије продрли у источну Европу, првенствено у степе и равнице данашње јужне Русије и Украјине, одакле су протерали дотадашње становништво, углавном Готе, чија ће миграција на запад изазвати ланчану реакцију односно сеобе германских народа на запад, познате као Велика сеоба народа. На удару тог процеса се нашло Римско царство, а пре свега његов западни део где је 406. дошло до колапса дотадашње утврђене границе (лимеса) на Рајни, односно масовног прилива германских народа на подручје тадашње римске Галије. Западноримски цареви су им формално признали статус савезника (федерата) те их користили у војне сврхе како у римским грађанским ратовима, тако против других варварских народа изван граница Царства, али су у стварности ти народи створили ентитете који су функционисали као државе у држави. До средине 5. века је римска власт у Галији због тога углавном изгубила свој ауторитет - на крајњем западу су своју дефакто државу имали келтски Бретонци, на северу Франци, на југозападу Визиготи и на горњем току реке Роне Бургунди. Римска власт је била ограничена на градове, медитеранску обалу и на уске појасе дуж главних река - Лоаре (са седиштем у Аурелијануму (данашњи Орлеан) и Роне.
У међувремену су Хуни на освојеним подручјима од народа које нису истребили или протерали претворили у своје поданике, користећи у ту сврху асимилацију, вазализацију и династичке бракове. Захваљујући томе је створено велико Хунско царство које се до 5. века простирало од обала Волге на крајњем истоку до обала Рајне на западу, односно од Балтика на северу и Алпа и Дунава на југу. Односи између Хуна и Римљана, који су испочетка били релативно добри, погоршали су се откако је 434. на хунски престо дошао Атила, а поготово када је источноримски цар Теодосије II закључио како Хунима више не мора плаћати данак којим је чувао мир на својој северној граници. То је довело до рата у коме су 447. Атилини Хуни поразили Теодосијеве трупе, те опустошили и опљачкали Тракију и данашњу северну Грчку. С друге стране, недостатак опсадних справа и снага градских бедема је зауставила Атилин покушај да освоји и опљачка престолницу Константинопољ, а недостатак ратне морнарице му је пречио даље походе на богату Малу Азију и источне провинције. Због тога је Атила око 450. одлучио покренути нови велики поход, овај пут на Западно римско царство, с чијим је врховним војним заповедником (магистер милитум) и дефакто владаром Аецијем дотада био у добрим односима.
Према Јордану, Атилу је преко изасланика на поход наговорио Гејзерих, краљ Вандала, забринут због могућности да Аеције организује поход којим би уништио вандалска држава у северној Африци. Гејзерих је преко Атиле настојао да спречи ту могућност, а истовремено је настојао Визиготе и њиховог краља Теодорика натерати да стану на његову страну.
Други историчари, пак, тврде да је повод за Атилин поход пружила Хонорија, сестра западноримског цара Валентинијана III која је била склона разврату, односно сплеткама у циљу свргавања свог брата. Након што је разоткривена њена љубавна веза са царским коморником за казну је прво послата у манастир, а потом удана за цару оданог сенатора. Настојећи се ослободити, Атили је послала веренички прстен односно захтев да је ослободи. Атила је захтев формално прихватио, те потом од Валентинијана III тражио њену руку, односно половину Западног царства као мираз. Одбијање тих захтева је Атили послужило да почетком 451. покрене дуго припремани поход.
Поход на Галију и римска реакција 250п|мини|лево|Атилин поход у Галију Атила је за поход прикупио велику војску у којој су Хуни чинили само мањи део; она је највећим делом била састављена од хунских вазала међу којима су се највише истицали Остроготи под Ардариком, Гепиди под Валамиром, као и други германски народи. Касноантички аутори такође наводе да су у редовима Атилине војске били и Бастарни и Скити, али модерни историчари верују да је то анахронистичка референца на потомке тих древних народа, односно народе који су заузели њихова подручја.Готи су се у римским изворима у 3. веку такође често наводили као „Скити“. У сваком случају, Атили је приликом похода значајно помогла и његова репутација успешног војсковође који је без милости уништавао свакога ко му се покуша супротставити.
Галија је била одабрана за циљ похода зато што је била међу богатијим западноримским провинцијама, али и због династичког сукоба међу Францима који је Атили требало да олакша напредовање. Због тога је франачко подручје, односно провинција Белгијска Галија одабрана за руту војске. Атила је поход започео тако што је избио на Рајну, коју је прешао потом освајајући, пљачкајући и уништавајући градове на њеној левој обали, пре него што се окренуо на запад односно југ. Један од значајнијих градова који је тада страдао био је Диводорум (данашњи Мец), који је пао 7. априла. Касније су и други градови доживели исту судбину, при чему су се бележили масовни покољи становништва, укључујући хршћанско свештенство које се касније послужити као тема за хагиографије мученика. Градови који су избегли уништење су били Париз, чије је спасење приписано молитвама Свете Хеновеве, односно Троа, чији је епископ Лупус, према предању, лично наговорио Атилу да поштеди град, а заузврат је пристао да прати његову војску.
Након што су данашња Белгија и северна Француска опустошене или стављене под хунску власт, Атила је концентрисао своје снаге те напао долину Лоаре, односно Аурелијанум. Град је чувао гарнизон аланских федерата на челу са краљем Сангибаном. До јуна су хунске снаге дошле до града и ставиле га под опсаду. Сангибан је, према наводима Јорданеса, одлучио прећи на Атилину страну те је био спреман отворити градске капије, али су га у томе спречили грађани.
У међувремену је Аеције из Италије кренуо са војском у Галију како би се супротставио Атили. Његова је војска, према наводима историчара, није била „римска“ у дословном смислу речи, с обзиром да се у потпуности састојала од „варварских“ помоћних трупа, односно није имала ниједног редовног римског војника. С друге стране је Аеције био врло добар избор за команданта ове операције, с обзиром да је након битке код Равене неко време био у изгнанству међу Хунима, и тако добро упознао како Атилу, тако и Хуне, њихов начин живота и ратну вештину. Аеције је, међутим, био свестан да се с том војском не може равноправно супротставити Атили и покушао је наговорити визиготског краља Теодорика I да му се придружи.
Теодорик I је испочетка оклевао, али га је тек наговор локалног римског магната Авита, будућег западноримског цара, као и приближавање Хуна самим визиготским подручјима у југозападној Галији, натерао да се предомисли и склопи савез са Аецијем. Римска и визиготска војска којој су се, такође на Авитов наговор, прикључили и други германски савезници, је стигла у близину Аурелијанума 14. јуна. У том је тренутку Атила, према наводима касноантичких историчара, био тик пред освајањем града, али је брзо закључио да га не може истовремено заузети и одбацити напад бројнијег непријатеља. Због тога је одлучио напустити опсаду и са војском кренути на исток у нади да ће наћи повољно место на коме би се могао супротставити Аецију и Теодорику.
Ток битке
До битке је коначно дошло шест дана касније, 20. јун је датум кога спомиње ирски историчар Џ. Б. Бјури и о њему углавном постоји консензус међу савременим историчарима,Bury, , 1923. , pp. 29 н.59. иако мањи део као алтернативу наводи каснији датум 20. септембра. Тачна локација „Каталаунских поља“ никада није прецизно утврђена, али је највећи број историчара смешта у близину данашњег града Шалон сир Шампањ.
250px|десно|мини|Ток битке Дан пред почетак битке је, према Јорданесу, дошло до првог значајнијег окршаја, између франачких коњаника који су као претходница уништили гепидску заштитницу, и у којој је на обе стране погинуло чак 15.000 људи. Већина историчара ове Јорданесове наводе држи претеранима, односно сматра да је у питању била тек најобичнија чарка.
Након тога је Атила тога позвао гатаре да, у складу са хунским обичајима, на темељу животињске утробе што ће се догодити ако прими битку. Они су му одговорили да ће Хуне задесити велика несрећа, али и да ће и један од непријатељских вођа бити убијен. Атила је, упркос свему, одлучио да се супротстави непријатељу, надајући се да ће убијени непријатељски вођа бити Аеције. За сваки случај, у настојању да што више смањи губитке у случају пораза, битку је одлучио да започне касно поподне, како би пад мрака спречио борбе и омогућио евентуално повлачење.
Савезничка војска је била подељена у три групе - лево крило су држали Аецијеви Римљани, а десно Теодорикови Визиготи. Центар је намерно остављен Аланима, с обзиром да је постојала могућност да непоуздани Сангибан усред битке пребегне Атили; ако би се то догодило, савезничка војска би још увек могла имати очувана крила. Хунима је, пак, борбени распоред и тактику одредило узвишење које се налазило на средишту Каталаунских поља; они су успели заузети његов десни руб, а Римљани леви. Атила је држао да ће му посед целог узвишења донети предност, те је наредио свеопшти напад. Међутим, Римљани су успели да заузму тај положај и одбију хунски напад с тешким губицима. Хунске трупе су са узвишења натеране у повлачење, изазвавши потпуни метеж и хаос у својим редовима.
Савезници су потом кренули у јуриш. На десном крилу су Визиготи напредовали далеко брже од Алана у центру и успели су допрети до самог Атилиног логора, кога су Хуни утврдили у последњи тренутак користећи властита кола. У међувремену је визиготски краљ Теодорик приликом јуриша погинуо, а да то његови људи уопште нису приметили; према једној верзији је пао с коња и био прегажен на смрт од стране визиготских коњаника, према другој верзији га је копљем пробоо остроготски велможа Андаг. Хаотично напредовање савезника, као и пад мрака, је довело до тога да Теодориков син и наследник Торисмунд, који уопште није знао да му је отац погинуо, грешком уђе у Атилин логор где је тешко рањен и одакле се једва извукао. Ни сам Аеције није био потпуно сигуран у исход битке.
Исход битке је постао познат тек следећег дана, када се испоставило да је Атилин логор опкољен од стране савезничких снага, али и да је поља испред њега прекривено хрпама лешева војника обе стране. Визиготи су тек тада, након што су истражили једну такву хрпу, открили да је Теодорик мртав. Његов син Торисмунд је инсистирао на освети, односно да се Атилин логор нападне и његова војска докрајчи. Сам Атила је у логору био уверен како се налази у безнадежном положају, те је наредио да се изгради велика погребна ломача на кога ће га спалити како жив непријатељу не би пао у руке.