250п|right|мини|Грчке колоније на северној обали Црног мора, око. 450. п. н. е. 250п|right|мини|Остаци Пантикапеја (данашњи Керч), престонице Босфорског краљевства
Босфорско краљевство или Краљевство Кимеријског Босфора била је античка држава смештена на источном делу Крима и полуострву Таман, односно на обалама данашњег Керчког теснаца.
Настала је постепеним уједињавањем грчких колонија које су на северним обалама Црног мора постојале од 7. века п. н. е., односно мешањем грчких колониста и њихових потомака са скитским и сарматским аутохтоним становништвом. Тим је подручјем средином 5. века п. н. е. завладала династија Спартокида која ће створити богату државу, чија је привреда била темељена на трговини житом, златом и робовима. Године 110. п. н. е. је тим подручјем завладао Понтски краљ Митридат I, да би након 8. п. н. е. власт поновно преузели домаћи владари, иако је Босфорско краљевство тада постало вазална држава Римског царства. Као такво је нестало у Великој сеоби народа, највероватније уништено од стране Хуна или Алана.
Иако о њему није постојало много података, те иако није имало непосредан ефект на најпознатије личности и догађаје старог века, Босфорско краљевство изазива велико занимање историчара и археолога. То је пре свега због чињенице да је представљала прву хеленистичку државу, односно покушај да се грчка култура и технологија споје с не-грчким обичајима и политичким системом. Осим тога, босфорски краљеви су иза себе оставили читав низ вредних артефаката, од кованица до раскошних гробница у курганима који су се интензивно почели откривати и проучавати након распада Совјетског Савеза.
Историја Након средине 7. века пре нове ере, грчки досељеници су се појавили на северној обали Црног мора, а до почетка друге четвртине 6. века пре нове ере населили су значајан део обале, са изузетком јужне обале Крима. Прва колонија у овом региону било је насеље основано у другој половини 7. века пре нове ере, које се налазило на подручју данашњег Таганрога.
Старогрчке колоније су највероватније основане као независни градови-државе. На пример, настале су у региону Кимеријског Босфора (Керчки мореуз), где није било сталног локалног становништва. Локална тауријска племена живела су у Кримским планинама, Скити су повремено лутали степама, а полуномадски Меоти и синдски пољопривредници насељавали су слив реке Кубан.
У почетку, колоније нису доживљавале притисак варвара; њихово становништво је било веома ретко, а насеља нису имала одбрамбене зидине. Око средине 6. века пре нове ере, пожари су забележени на неколико малих локалитета, укључујући Мирмекију, Портмију и Торикус. Након тога, мали утврђени акропољи су настали на прва два.
Погодно смештен и са добром трговачком луком, и стога постигавши значајан ниво развоја, Пантикапеј је вероватно постао центар око кога су се грчки градови са обе стране Керчког мореуза ујединили у међуградску унију. Сада се верује да је у почетку успео да уједини само оближње мале градове, док је на другој страни мореуза центар постала Фанагорија, основана у трећој четвртини 6. века пре нове ере. Око 510. године пре нове ере, у Пантикапеју је изграђен јонски храм Аполона. Изгледа да је новчић са натписом „АПОЛ“ издат у име свете уније градова која је настала око храма. Да ли је ова унија била политичка, како је била организована или ко су били њени чланови, није познато. Постоји хипотеза која повезује емисију ових новчића са Фанагоријом.
Археанактиди Према Диодору Сицилијанском, око 480. године пре нове ере, династија Археанактида дошла је на власт у Пантикапеју, очигледно предвођена извесним Археанактом. Природа њене владавине није сасвим јасна. Раније се претпостављало да је можда предводила широки одбрамбени савез градова-држава – симахију – која је обухватала све градове на обе обале Керчког мореуза, укључујући и Теодозију. Постоји неколико главних хипотеза у вези са природом моћи ове династије. Прва верзија тврди да су Археанактиди, бивши аристократи, владали као тирани; друга тврди да су Археанактиди били аристократска породица која је владала као олигарси; трећа, да су Археанактиди једноставно били древни владари који су обновили грчку колонију у Пантикапеју. Савез је свакако обухватао градове и насеља попут Мирмекиона, Портмијума и Тиритака. Укључивање других грчких насеља на полуострвима Таман и Керч остаје под знаком питања.
Спартокиди Године 438. пре нове ере, власт у Пантикапеју прешла је на Спартока, оснивача династије Спартокида, која је владала Кимеријским Босфором до 108. године пре нове ере. Судећи по његовом имену, оснивач династије није био грчког порекла. Највероватније, порекло његовог порекла лежи у Тракији. Тесне везе са варварским племенима могу се пратити током целе владавине династије Спартокида.
Након кратке владавине Спартока, и могуће узурпације власти од стране извесног Селеука (чије је име можда настало из кварења текста Диодора Сицилијског), на власт је дошао краљ Сатир I (433–389. п. н. е.), енергично ширећи територију свог краљевства.
Његов рад су наставили Леукон I и Перисад I (348–311. п. н. е.), владари четвртог века пре нове ере, чија се имена повезују са периодом највећег просперитета Босфорског царства.
Спартокиди су очигледно започели ширење своје власти анексијом Нимфеума, који је, према неким изворима, био део Атинске поморске лиге. Атински представник, Гелон, према речима говорника Есхина, био је стациониран у граду. Према Есхину, Гелон је предао контролу над градом босфорским тиранима, у замену за сопствену управу над градом Кепи. Ово последње може индиректно указивати на то да је Таманско полуострво већ било део Босфорског краљевства у то време. Међутим, с обзиром на то да је Есхинов циљ био да дискредитује свог политичког противника, Демостена, ови подаци могу бити нетачни. У сваком случају, Нимфеум је анексиран Босфорском краљевству без борбе.
Борба за Теодосију, чија је метропола, као и Пантикапеј, био Милет, била је драматичнија. Главна лука Теодозије била је релативно удаљена од главних центара државе и уживала је подршку Хераклеје Понтијске, града на јужној обали Црног мора. Боспорска војска је претрпела пораз, у немалој мери захваљујући војним стратешким техникама које је користио хераклејски стратег. Као резултат тога, хераклејске трупе су искрцале трупе директно на територији Босфорског краљевства (јединствено благо из Мирмекиона је можда био један од артефаката из ових војних акција).
Судећи по масовном увозу амфора вина из Хераклеје Понтијске у првој половини 4. века пре нове ере, односи су се нормализовали прилично брзо. Изгледа да је средином 30-их година пре нове ере Теодосија била приморана да се покори, а Спартокиди су почели да себе називају „Архонтима Босфора и Теодозије“. Победа над Теодосијом значила је анексију целог Керчког полуострва. Спартокиди су тада усмерили пажњу на источну обалу Керчког мореуза. Одмах након победоносне теодосијске кампање, Леукон, брзо победивши Октамасада, сина синдског краља Хекатеја, из Теодозије, у другој половини 30-их година пре нове ере, постао је господар нових земаља насељених Синдима и Фанагоријом. Резултат свих ових освајања било је стицање нових лука и трговинског монопола од стране Спартакида, огромних плодних земаља и права на извоз жита. Појава краљевског култа, повезаног са именом Перисада I, персонификовала је моћ државе, њену политичку зрелост и међународно признање.
Након смрти Перисада I, избила је борба између његових синова, Сатира, Притана и Еумела. Ово је, с једне стране, показало кршење спартакидске традиције наслеђивања, која се састојала у томе што су два најстарија сина учествовала у управљању државом прво заједно са оцем, а након његове смрти, у савладавању два брата до смрти једног од њих. С друге стране, то је показало потребу да боспорски династи узму у обзир ситуацију која се развила у племенском свету Северног Понта и Азовског региона у својој политици. Еумел, млађи брат, полажући право на престо, супротставио се двојици старијих брата. Војне акције су вероватно избиле у Кубанском региону. Поред плаћеника, скитски савезници били су важна снага у војсци Сатира, а након његове смрти и Притана. Еумел се ослањао на бројчано надмоћнију војску локалних Фатејаца, племена које је насељавало азијски Босфор. Победоносни Еумел се сурово обрачунао са непријатељем. Током своје кратке владавине (309–304. п. н. е.), борио се против пиратерије и одржавао пријатељске односе са грчким градовима Црног мора.
Посебна пажња боспорских краљева према понтским пословима није била ни приближна случајност. Она је одражавала промењену ситуацију у региону, вођену скитским напредовањем и Сарматима који су их притискали са истока. Међутим, везе са Атином нису прекинуте: у замену за поклон жита од 77.000 литара, Атињани су два пута слали амбасаде захвалности на Босфор. Извори сведоче о политичким везама Спартокида са Атином, Делфима, Делосом, Милетом и Египтом. Контакти са Понтским краљевством у јужном црноморском региону постали су још ближи.
Под влашћу Понтског краљевства и римским вазалством Последњи од Спартокида, Перисад V, био је приморан да абдицира. Године 108. пре нове ере, предао је власт Митридату VI Еупатору, владару Понтског краљевства, који је тада контролисао огромне територије и постао опасан непријатељ самог Рима.
На европској страни Босфора избила је побуна под вођством Саумака. Пантикапеј и Теодосија су заузети. Саумак је убио Перисада, а Диофант, генерал кога је послао Митридат, побегао је. Годину дана касније, Диофант је повратио Босфор. Имао је на располагању копнену војску и морнарицу, којима је заузео и Пантикапеј и Теодосију. Починиоци побуне су кажњени, а Савмак је послат Митридату и очигледно погубљен. Уништење градова и насеља на европском Босфору, које датира из краја другог века пре нове ере, обично се повезује са овим догађајима.
Осамдесетих година пре нове ере, Босфорци су се побунили против Митридата, али их је он покорио, а краљ је предао контролу над Босфором свом сину, Махару. Међутим, Махар је издао очеву ствар и стао на страну Рима. Шездесетих година пре нове ере, Митридат је лично стигао на Кимеријски Босфор и претворио га у место за нови рат са Римом. Огромни дажбини становништва за одржавање војске, изградњу морнарице и утврђења, регрутовање робова у војску, а затим и поморска блокада римске морнарице, подстакли су незадовољство на Босфору и исцрпили га.
Године 63. пре нове ере, разорни земљотрес је погодио Босфор. Исте године, у Пантикапеју, Митридат је умро скривајући се у палати на врху планине од побуњених војника који су прогласили његовог сина Фарнака II за владара.
Римљани су поверили контролу над Босфором Фарнаку, називајући га својим „пријатељем и савезником“, али су погрешили у процени: Фарнак се прогласио „краљем краљева“ и настојао је да прошири своју власт на рачун самог Рима. Године 48. пре нове ере оставио је Асандра за гувернера Босфора. Али је успешно повратио престо, победивши прво Фарнака, а затим и Митридата из Пергама 47. пре нове ере, након чега се оженио Фарнаковом ћерком, Динамидом, и од 46. пре нове ере па надаље постао је једини владар Босфора. Његове активности до 20. године пре нове ере повезане су са изградњом одбрамбених утврђења (тзв. Асандров зид, који очигледно одваја Керчко полуострво од остатка Крима) ради заштите од суседних племена и великим рестаурацијама.
Године 25. пре нове ере, Август је доделио Херсонесу „слободу“ од Босфорског краљевства. Од 18. до 15. године пре нове ере, краљица Динамида је владала Боспором.