Историјска позадина Новог завета

мини|Палестина у време Исуса.

Историјска позадина Новог завета се односи на културне и друштвено-политичке прилике Палестине (Свете Земље аврамских религија) и Римског царства уопштено, током 1. века пре нове ере и 1. века нове ере.

Свет у коме су састављена јеванђеља био је, у религијском смислу, плуралистички свет. Живот у њему одвијао се унутар граница великог Римског царства чије је становништво, у доба императора Августа, бројало око 70 милиона људи.

Јудеја и Галилеја нису биле само области Палестине у којима су живели Јевреји, већ и провинције римске државе, подлегле утицају његовог економског и друштвеног развитка. У етнички мешовитој Палестини живело је тада око три милиона људи, а говорила су се чак четири језика: арамејски, хебрејски, грчки и латински.

Како би се објаснили узроци политичко-религиозних радикалних покрета, као што је рано хришћанство, потребно је увидети напетости унутар јудаизма између аристократије, средњих класа и интелектуалних вођа, с једне стране, те градског и сеоског пролетеријата, с друге. Најниже класе друштва постале су поборници националних, друштвених и религиозних кретања. Револуционарне тежње маса испољиле су се у два вида: у политичким покушајима побуне и религиозно-месијанским кретањима. Ове две струје еманципаторских покрета нису оштро раздвојене; оне се често прожимају.

Фактори који конституишу религијско окружење раног хришћанства нису само јудаизам и хеленизам, већ и разне источне религије Египта, као и персијска религија, која игра највећу улогу у формирању јудаизма и хеленизма онога времена.

Политичке прилике

мини|Римска провинција Јудеја.

Јудеја и Галилеја нису биле само области Палестине у којима су живели Јевреји, већ и провинције римске државе. Врховни владар био је римски цар. Делимично хеленизована јеврејска територија била је под влашћу Римског царства, али међу Јеврејима је постојала јака нада повратка независности. Ирод Велики, Идумејац кога је римски сенат поставио за краља Идумеје, Галилеје, Јудеје и Самарије, владао је од 37. до 4. пре Христа.„Herod family.” Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005. Мало пре Иродове смрти, избила је народна побуна у Јерусалиму, под вођством фарисеја, током које је римски орао на улазу у Храм био уништен. Подстрекачи су били погубљени, а главни завереници живи спаљени.

Након његове смрти, Римљани су поделили краљевство између његових синова, те је Ирод Антипа владао Галилејом, али не и Јудејом, која је постала засебна провинција. Ирод Архелај био је етнарх Самарије, Јудеје и Едома (од 4. п. н. е. до 6. н. е).

После Иродове смрти 4. п. н. е. маса је демонстрирала пред његовим наследником Архелајем, захтевајући ослобођење политичких затвореника, укидање тржишне таксе и смањење годишњег намета. Тим се захтевима није удовољило. Велики народни протест у вези с тим догађајима био је крваво угушен и војници су поубијали хиљаде демонстраната. Ипак, покрет је постајао јачи и побуна народа се ширила. Након седам седмица у Јерусалиму су избиле нове крваве побуне против Рима. Уз то, дигло се и сеоско становништво. У старом центру побуне, Галилеји, Јуда Галилејац води герилски рат са Римљанима, а и у Трансјорданији је дошло до немира. Римљани су побуну скршили и 2.000 побуњеника разапели на крст. Неколико наредних година владао је мир.

Године 6. н. е. покрајине Идумеја, Јудеја и Самарија долазе под директну римску управу, која наређује општи попис становништва и имовине, у сврху опорезивања. То доводи до нове побуне, у којој побуњеници добијају име зелоти. Устанике воде Јуда Галилејац и радикални фарисеј Садук (Цадок). Борбе поново започињу у Галилеји, те се шире и у Јудеју. Окупљају све више фанатичних следбеника, који се сматрају извршитељима срџбе Божје. Након гушења побуне, градске и сеоске ниже класе су се ујединиле у нову странку, зелоте, док је средња класа, под вођством фарисеја, била спремна на помирење са Римљанима. Што је борба против Рима постајала безнаднија на политичком нивоу и што је средња класа била склонија нагодби с Римом, то су радикалније постајале ниже класе; али су револуционарна стремљења све више губила политички карактер и преносила се на месијанску раван.

Иако је период Исусовог живота углавном био миран (посебно између 7. и 26. годинеJohn P. Meier, A Marginal Jew, том 1, погл. 11; такође Х. Х. Бен-Сасон, A History of the Jewish People, Harvard University Press, 1976, , стр. 251: „Али након што је прва агитација (која се догодила после првог римског пописа) избледела, више не чујемо о крвопролићу у Јудеји све до Пилатових дана.”), постојала је стална могућност избијања побуна, нереда и насилног отпора (видети одељак о зелотима). У Исусово време цар је био Тиберије (владао од 14. н. е, умро 37. н. е).

66. године започео је Велики устанак као ескалација верских напетости између јеврејске и хеленистичке заједнице у Јудеји, да би потом ескалирао у протесте против римских пореза и нападе на римске грађане.Јосиф Флавије, Јудејски рат, II.8.11, II.13.7, II.14.4, II.14.5 Завршио је након што су легије под Титом 70. године опселе и уништиле средиште побуне у Јерусалиму, а потом „почистиле” и друга јеврејска упоришта.

Социјалне прилике мини|Древна синагога у Капернауму.

Одмах за Римом, Јерусалим је био град са релативно најбројнијим гладним и незапосленим пролетеријатом, који је био у горем положају него римски, јер није уживао римска грађанска права нити су императори задовољавали његове потребе желуца и срца раздеобом жита, разрађеним играма и спектаклима.

Сеоско становништво Палестине било је исцрпљено претераним наметима. Неки су од сељака повећали редове градског пролетеријата Јерусалима; други су прибегли жестоким политичким устанцима и пљачки. Изнад осиромашеног пролетеријата појавила се у Јерусалиму, као и у целом Римском царству, средња економска класа. Изнад те групе била је мала и утицајна класа феудалне, свештеничке и богате аристократије. У складу са економским расцепом унутар палестинског становништва постојала је друштвена диференцијација. Садукеји (виши слој), Фарисеји (средњи и нижи) и амхареци (најнижи) били су политичке и религиозне групе код којих су се класне разлике уочавале.

Амхареци („људи земље”, сеоски свет) били су најнижи слој градског лумпенпролетеријата и потлачених сељака, који су стајали у оштрој опозицији према фарисејима и њиховим следбеницима. Они су били нижа класа, искорењена економским развитком, економски и друштвено изван јеврејског друштва које је било интегрисано у целину Римског царства. Мрзели су фарисеје, а ови су њих презирали.Уп. Фридлендер, Die religiosen Bewegungen innerhalb des Judentums im Zeitalter Jesu (Религиозни покрети унутар јудаизма у Исусово доба), Берлин, 1905.

Растуће тлачење нижих класа заоштрило је односе са мање угњетеном средњом класом. Масе су постајале све радикалније. Уочи Великог устанка 66–73. лево крило зелота створило је тајну фракцију „сикарије” (они што носе бодеже) који су почели да врше терористичке нападе на имућне грађане. Они су као сараднике окупатора прогонили умеренаке у вишим и средњим класама Јерусалима; у исто време су нападали, пљачкали и палили села чији су становници одбили да се придруже побуњеницима.

Етничке прилике Исусова постојбина је Галилеја, северно од Јудеје на другој страни Самарије (која је била непријатељска према Јудејцима). Јудејци нису нарочито ценили Галилејце јер су они често били мешане крви и отворени страним утицајима.Funk, Robert W. и Исусов семинар. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco, 1998, стр. 527–534.Фиенси, стр. 30–50, расправља о друштву Галилеје и репутацији Галилејаца међу другим Јеврејима. Самарићани су били омражени од стране Исусових сународника Јевреја.Greg W. Forbes, The God of Old: The role of the Lukan parables in the purpose of Luke's Gospel, Continuum, 2000, , pp. 63-64. Самарићани су такође мрзели Јевреје.Sue Penney, Christianity, 1995, , стр. 28. Тензије су посебно нарасле почетком првог века када су Самарићани наводно оскрнавили јеврејски Храм људским костима.Vermes, Geza. The authentic gospel of Jesus. London, Penguin Books, 2004, стр. 152-154.

У Палестини се први Грци насељавају од 3. века пре Христа, а од 1. века пре Христа почиње константна подршка Римљана хеленизацији. Покушаји насилне хеленизације Јевреја водили су Макабејском устанку (166–63. пре Христа), који је значајно одредио однос јудаизма са хеленизмом. Последице отпора хеленизацији биле су од одлучујућег значаја за настанак апокалиптичког јудаизма и хришћанства.

Језичке прилике У етнички мешовитој Палестини су се говорила чак четири језика: арамејски, хебрејски, грчки и латински. Језик којим се углавном говорило у Палестини био је арамејски. Галилејски дијалекат се јасно разликовао од јудејског дијалекта.Jewish Encyclopedia: Galilee: Characteristics of Galileans

Грчки језик био је познат бирократским и војним круговима јудаизма Палестине још од средине 3. века пре Христа, а временом је продро и у ниже друштвене слојеве. Грчка књижевност и филозофија цветају у Палестини. Ово је код Јевреја створило претпоставке за покрет хеленског „просветитељства”, који карактерише одметање од јудејских предања и Закона, док је, с друге стране, дошло до мржње према хеленизму код социјално нижих слојева.

Продор хеленског образовања постепено је довео до постојања двојезичне групе, која се служи јеврејско-арамејским и грчким. У ову групу Јевреја „хеленопалестинаца” убраја се низ значајних личности јудаизма, као и раног хришћанства, познатих из Новога завета, као што су Јован Марко, Силван или Сила, Јуда Варсава и др. Припадност апостола Павла једном таквом кругу била је од одлучујућег значаја за хришћанство.

Верске прилике

мини|175px|Макета Иродовог храма у Јерусалиму.

У римској држави практиковане су различите форме религијских веровања и ритуала, различити култови и мистерије: култ римског императора, култ бога Митре; различите мистеријске религије, укључујући штовање Велике Богиње, египатске мистерије посвећене Изиди и Озирису, али и вера у једног Бога означеног с четири слова хебрејског алфабета – ЈХВХ. То је била епоха у којој се поштовање према римском цару ширило преко целог царства и у којој ће култ цара постати доминантна религија. Чести покушаји Римљана да поставе цезаров кип или римског орла у јерусалимском храму пружали су прилике за побуне.

У самој јудаистичкој религији првог века постојало је мноштво религијских група, заједница и секти које су често биле у сукобу једна с другом. Иако је већина тих група штовала једног Бога и држала се прописа Торе, њихово разумевање савеза с Богом, улоге Месије, значења Торе, избора првосвештеника Јерусалимског храма или односа према римским властима се у много чему разликовало. Међу тим групама или „филозофским школама” издвајају се садукеји, фарисеји, есени, као и оне јеврејске секте које су имале радикалније погледе на побуну против Рима — зелоти и сикарији. Ове следбе деле велике разлике, али су уједињене у вери да је Закон најсветија и најдрагоценија ствар коју јудаизам има. У таквом окружењу деловао је и Исусов покрет.

Што се тиче Исуса (Јешуа), научници се и даље споре око тога какав је био његов однос према разним облицима јудаизма. Према мишљењу неких научника, међу којима су Геза Вермеш и Е. П. Сандерс, Исус није припадао ни једном традиционалном правцу или покрету. Око 30. године прихватио је Јованово крштење.

Садукеји

Садукеји су представљали богату горњу класу. Флавије каже: „(њихову) доктрину прихватио је само мањи број, и то оних који су припадали великодостојницима.”Јосиф Флавије, Јеврејске старине, XVIII, 1, 4. И наставља: „Садукеји се односе према својима много неугодније, као са странцима.”Јосиф Флавије, Јудејски рат, II, 8, 14. Садукеји су били конзервативнији, држали су власт у Храму и нису веровали у васкрсење и вечност душе. Садукеји су првенствено бринули за функционисање јерусалимског храма и правилно вршење обреда. Нестају након разарања Храма 70. н. е.

Фарисеји