Жеровница () је насеље у општини Звечан на Косову и Метохији.
Атар насеља се налази на територији катастарске општине Жеровница површине 228 -{ha}-, по општинским проценама 209 -{ha}-. Село Жеровница налази се на 4 km северозападно од Звечана у долини Козаревске реке са кућама на обе стране реке између Спасојевог и Видовог брда. Насеље је добро повезано јер кроз село пролази пут Звечан – Зубин Поток, али неке улице у селу нису асфалтиране. Село је повезано на градски водовод, а делови имају сеоске водоводе. Већина домаћинстава има фиксне телефоне. У селу постоји црква са старим гробљем.
Географија Жеровница је са обе стране главног пута који води за Бањску из Косовске Митровице, а потес је између Шареног Камена, Видова (Видојева) Брда и Спасова Брда. Куће су са обе стране Козаревске Реке, допиру до кућа суседног села Бандол, па је прелаз из једног села у друго неприметан. Употребљава се вода са извора и бунара: на десној страни реке има четири бунара, од којих је један код школе, а на левој је извор Лединак. Бунари лети умање воду али не пресушују. Њиве и ливаде су на местима која се називају: Башчина, Падалиште, Крчевина, Мокреш, Ледина, Шарени Камен, Запис, Равна Њива и Ораовица; шуме и испаше су на Видову Брду и на Спасову Брду.
Историја Помиње се у Светостефанској повељи краља Стефана Милутина из 1313. године као село које је даровано Манастиру Бањска. У турском попису из 1455. године као „Жрновница“ са пописаном 31 хришћанском кућом. У каснијим пописима број хришћанских кућа се смањује, а нарочито после велике сеобе 1690. године. По народним предања у сукобу са Турцима око девојке у близини цркве убијено је много Срба, да није имао ко да их сахрани. У селу повећање броја српског становништва започиње крајем 18. века враћањем људи на своја вековна огњишта. Српски конзул у Приштини Тодор Станковић записао је да је средином 19. века у Жеровници било само 7 српских кућа. Село има основну школу од 1921. године. На тромеђи Жеровнице, Сандола и Дољана је старо гробље, код којега је и данашње за сва три села и из једног дела Житковца.
Порекло становништва по родовима По предању дошла су однекуд два брата, Драгоје и Павле, Кучи. Од њих су:(Петар Ж. Петровић: Рашка– издање 2010. године.) Радовићи, 3 кућа, Божовићи, 4 кућа, Симовићи, 3 куће, Марковић, 4 кућа, Млађовићи, 3 кућа, Лековићи, 1 кућа, и Радовановићи, 2 куће, слава Св. Никола; Живковићи у Рудинама, на Рогозни, су од овога рода. Миловићи, 2 куће, слава Митровдан, су из Меког Дела на Рогозни, прешли из Житковца. Вулетићи, 3 куће, Гвозденовић, 1 кућа, су од од Спасојевића у Јагњеници и Мијаиловића у Бандолу.
Поисламљени родови били су католици: Меховић, 1 кућа, Суљковић, 1 кућа, Алитовићи, 3 куће, Берановић, 1 кућа, Браовић, 1 кућа, и друга грана истог рода: Цановићи, Асановићи, 2 куће, су из суседног села Чабре.
Демографија Према проценама из 2009. године које су коришћене за попис на Косову 2011. године, ово место је имало 520 становника, насеље има српску етничку већину.На основу представљених података (ажурирање 2009) који су стварни и који су врло приближни са подацима који су произишли из пописа становништва 2011. као и са подацима из осталих извора, АСК је употребила податке из ажурирања 2009. године као званичне податке о процени становништва општина: Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и северни део Митровице.
+Еволуција становништва
Референце
Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места на Косову и Метохији Категорија:Насељена места општине Звечан