десно|мини| 200п|Кинеска фармакопеја Традиционална кинеска медицина (ТКМ) () () је појам који служи да означи традиционални облике лечења у Кини. Овај термин се примењује однедавно, у Кини и другим земљама света да би се њиме означили специфични начини лечења који се примењују у дугој историји кинеске медицине старој преко 5.000 година. Према писању познатог медицинског часописа Ланцет, последњих година дошло је до глобализације примене традиционалне кинеске медицине у свету.
Иако традиционалну кинеску медицину као древни медицински систем са јединственом културном позадином у данашње време све више западних земаља због терапијске ефикасности прихвата, њена сигурност и јасни фармаколошки механизми деловања још увек нису сигурни. Један од главних разлога за забринутост вероватно је интеракција са прописаним лековима, посебно оних који делују на централни нервни систем и кардиоваскуларна стања, јер су утврђене интеракције лекова раније пријављене данас применљивије у Кини него у Европи.
Како се ТКМ широко користи од стране пацијената широм света, побољшана фармаковигиланца и фармакоепидемиологија мора у будућности дати драгоцене безбедносне информације релевантне за клиничку употребу ТКМ. У том смислу због потенцијалне масовне примене ТКМ-а у здравству, неопходно је изградити систем научне евалуације са битним карактеристикама ТКМ и одредити разлику у односу на стандард западне медицине.
Потражња за традиционалним лековима у Кини је главни генератор илегалног кријумчарења дивљих животиња, повезаног са убијањем и кријумчарењем угрожених животиња. Кинеске власти су се укључиле у покушаје сузбијања илегалног кријумчарења дивљих животиња везаних за ТКМ.
Дефиниције Појмовно древна кинеска медицина се данас означава као:
Традиционална кинеска медицина (ТКМ) - облик лечења који се практично примењује однедавно и служи да означи специфичне начине лечења који су се примењивали у дугој историји кинеске медицине и која се у другој половини 20. века карактерише глобализацијом у целом свету.
Класично кинеско лечење (ККЛ) - које се обично односи на оне облике медицинске праксе који се ослањају на теорију и методе лечења које датирају од пре пада династије Ћинг (1911).
Модерна Традиционална кинеска медицина - које је систематизована 1950. у оквиру Народне Републике Кине и Мао Цедунга. Пре тога, кинеске медицине је углавном примењивала у оквиру породице или одређених заједница.
Историја Кинеске медицина је једна од најстаријих грана у историји медицине настала на простору Кине и већег дела Азије. Она у себи обједињава више различитих модалитета; савременог и традиционалног начина лечења. Она је спој заједничке примене бројних техника и теоријских поставки које своје корене имају у древној кинеској филозофији (таоизму), чије основне поставке веровања датирају од пре више од 5.000 година. У култури древне Кине ништа се није толико ценило као образовање и рад. И најсиромашнији кинез који је изучио принципе кинеске филозофије, земљорадње, традиционалне медицине могао је добити највише место у држави, што је погодовало развоју дугогодишњих научних традиција у Кини које су стално обогаћиване новим сазнањима.
Прва забележена примена Традиционалне кинеске медицине датира од пре више од 2.000 година и најчешће се нераскидиво преплиће са принципима ЈинјангизмаВиди на ен:Википедији , који је представљен први пут од Цоу Јена (305 - 240. п. н. е.), кинеског филозофа оснивача школе Јин-Јанга, на чијем учењу се до данас Традиционална кинеска медицина већим делом ослања.
Базична теорија кинеске медицине покушава да да тумачење; промена у природним животним циклусима и промена у болестима. Она у медицинском погледу укључује већи број теорија о начину ангажовања човекова енергије, човекових унутрашњих органа и унутрашњих канал у организму. Она такође истражује дијалектику, тумачи зашто болест настаје, како да се болест дијагностикује и спречи и коначно, како да се сачува здравље. Теорија Јин и Јанг изводи порекло из древне филозофске концепције. После посматрања чудних појава, како у природи (космосу) тако и у организму човека, древни Кинези су груписали све конфликтне идеје у »Јин и Јанг«. Они су ову концепцију користили да тумаче како су се ствари мењале. „Кинеска медицина помоћу теорије »Јин и Јанг« показује компликоване односе међу разним стварима, као што су односи различитих делова човековог тела, односи између човека и природе или друштва. Верује се да је релативни баланс »Јин и Јанг« основа да човеково тело одржава нормалне активности. Ако такав баланс буде поремећен, човек се разболи.“
Четрдесетих и педесетих година 20. века, кинеска влада је предузела низ мере да обједини примену различитих облика кинеске медицине у јединствен систем који је требало да буде званично дефинисан као Традиционална кинеска медицина. Намера кинеске владе је био да се изврши интеграција услуга које пружају традиционални терапеути у земљи (јако велики број људи) у јединствени организациони здравствени систем Кине намењен за пружање здравствених услуга становницима најмногољудније земље света. Овакав начин организације здравствене заштите био је намењен великом броју људи, који би се истовремено лечили применом традиционалних и вековима познатих јефтиних метода и савремених метода лечења.
Зато Традиционална кинеска медицина и западна медицина постоје и раде раме уз раме у модерној Кини, али и у још неким земљама Азије. Захваљујући оваквом размишљању Кина је релативно више напредовала у односу на западне земље у коришћењу концепт „интегрисане медицине." Традиционална кинеска медицина је значајно укључена у лечењу и планирању услуга кинеског здравства - укључујући ту и доминантне болести данашњице као што су рак и болести срца.
Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), Традиционална кинеска медицина је у потпуности интегрисана у кинески здравствени систем и око 95% кинеских болница примењује у пракси Традиционалну кинеску медицину. Као пример ове интеграције (СЗО) наводи, да је у Кини уобичајено да се деца лече интравенском применом антибиотика уз истовремену примену лечења кинеским биљем са циљем да се традиционални лекови супротставе нуспојавама које могу настати дејством антибиотика и појачају имунски систем детета.
Теоретске поставке Традиционалне кинеске медицине могу се поделити на седам главних учења, од којих је свако неодвојиви део јединствене теорије кинеске медицине: Концепција „У—син“ , Концепција „Јин—Јанг“ , Учење о енергији „Чи“, Учење о „Цин—Ло“, о везама (мередијанима)у организму, Учење „Џан—Фу“, о густим и шупљим унутрашњим органима, Класификација синдрома обољења, Узроци и механизми развоја болести.
Разлике између западне и источне медицине
Док је за западну медицину карактеристичан материјалистички приступ људском телу у коме се акценат ставља на лечење физичких и физиолошких промена у телу и његовим органима, традиционална кинеска медицина више пажње посвећује унутрашњим функцијама органа и своју идеалистичку концепцију заснива на животној енергији.
За западну медицину је карактеристична примена уско-специјалистичког начина лечења у коме је дијагноза болести главна водиља која усмерава облике и начине лечења, дотле је традиционални кинески систем лечења у својој суштини холистички - јер на људски организам гледа као на целину, као неодвојиви део Васионе који функционише према њеним законима. Зато се у традиционалном кинеској медицини одређује тип поремећаја равнотеже, а не дијагноза болести.„Источна медицина третира људско здравље као способност организма да одржава равнотежу и интегритет. Човек је део микрокосмоса кога окружује Васиона у којој делују исте силе на којима се заснива мискрокосмос. Човек је део целине. Како органи тела међусобно бивају у интеракцији, тако човек бива у интеракцији са природом. Западна медицина не узима у обзир духовни свет човека, за источну медицину дух је у равнотежи са телом, болесно тело се поистовећује са болесним духом“.
Оно што посебно издваја традиционалну кинеску медицину од западне је тзв. хербална медицина и примена модерних дијететских препарата базираних на принципима кинеске традиционалне медицине који могу да помогну онима који су се разболели, али и онима који желе да одрже виталност и здравље, и који су данас широко прихваћени готово у целом свету.
Основе кинеске медицине Традиционална кинеска медицина је на веома високом степену развоја, мада је њихова медицинска теорија понекад пуна филозофских спекулација вере које су често и бесмислене. Темељна идеја те медицине је кинеско веровање у постојање јединства између микрокосмоса и макрокосмоса и одржавања здравља борбом двају природних принципа људског организма; мушког принципа »јанг« и женској »јин«. По њима ако превладава »јанг« то је знак здравље, а кад првладаваа »јин« говорило се о постојању болести.
Кинеска анатомија поштује исте принципе као и остале медицине света – јетра је мајка срца, бубрег је непријатељ срца ..., што упућује на помисао да су кинсеки лекари добро познавали сложене односе органа и њихових течности. Мада често наилазимо и на непотпуно разумљуве анатомске описе људског тела. Кроз пет хиљада година колико постоји традиционална кинеска медицина она је претрпела бројне промене, и ослобађања (чишћења) од теорија и метода који нису доносили резултате, тако да је данас прочишћена, и јасна.
Традиционална кинеска медицина у систему званом човек издваја четири основна нивоа: физичко тело, систем меридијана, емоције и психу. Болест по традиционалној кинеској медицини настаје у уму, при чему виши нивои утичу на ниже и на крају се реализују на материјалном нивоу. Ако оболи тело, обавезно се јавља и поремећај на нивоу психе и емоција.
Основни поглед на свет древних источних народа је дуалистичка космогонијска концепција две супротстављене силе: »Јин и јанг« које су првобитно настале из јединствене енергије Чи, под дејством првобитне материје Тај-чи, Тако је настала подела на светлу и лаку енергију »Јанг-чи« и мутну и тешку »Јин-чи«. Смењивање дејства пасивних сила (»јин«) и активних сила (»јанг«) је у основи свих процеса у природи. Интеракција »јин« и »јанг« рађа пет главних елемената (главних принципа) који су основа свих ствари и природних стања: »Вода«, »Ватра«, »Дрво«, »Земља« и »Метал«. мини|<center>Међусобне везе пет главних елемената потчињених теорији Јин-Јанг<center> мини|<center>Симбол кружне заступљености супротстављених сила »Јина« и »Јанга«. Јанг је овде симболично приказан црном бојом а Јинг белом.<center> Концепција У-Син објашњава однос између човека и природе. Између пет главних елемената постоје међусобне везе које су потчињене теорији Јин-Јанг, главној стваралачкој вези која стимулише и деструктивној вези која кочи; Стваралачка веза (стимулише развој-производи интеракцију);»Дрво« стимулише - рађа »Ватру« → »Ватра« стимулише - греје »Земљу« → »Земља« стимулише - рађа »Метал« →»Метал« стимулише - даје »Воду« → »Вода« стимулише - храни »Дрво«. Деструктивна веза (кочи развој-савладава интеракцију);»Ватра« покорава - топи »Метал« → »Метал« покорава - сече »Дрво« → »Дрво« покорава - рије корењем »Земљу« → »Земља« покорава (упија) »Воду« → »Вода« покорава - гаси »Ватру«. Ови закони и циклуси делују у макрокосмосу, а сви делови макрокосмоса, или микрокосмоса у које спада и човек имају заједничку функционалну структуру. Главни елемент су симбол животних процеса који се одвијају у природи али и човеку. Свеукупно дејство ових утицаја чини хармонију која организам чини виталним, пуним енергије и здравим. Сваком главном елементу одговара један орган; Дрво (пролеће, ветар, зелено, кисело, бес) представљени су јетри и жучнеој кеси, Ватра (лето, топлота, црвено, горко, радост) односи се на срце и танко црево, Земља (крај лета, влажност, жуто, слатко) односи се на слезину и желуидац, Метал (јесен, сувоћа, бело, љуто туга) односи се на плућа и дебело црево, Вода (зима, хладно, црно, слано, страх) односи се на бубреге и мокраћну бешику.