Римска војска подразумева оружане снаге Римске републике (509-31. п. н. е.) и Римског царства (31. п. н. е. до 476. н.е).

Организација Главни род војске код Римљана су представљале пешадија (-{peditatus}-) и коњица (-{equitatus}-). Треба уз то споменути и морнарицу (-{classis}-). Војску је пратила и комора (impedimenta), а било је и помоћних чета (-{auxilia}-). Највећа војна јединица била је легија (-{legio}-) и бројила је обично 6.000 војника. Међутим, Цезареве легије биле су бројчано мање и бројале су по 4.000 момака. безоквира|десно Легија је носила име или по редном броју, или по своме оснивачу. У галском рату је била чувена Цезарева десета легија.

Свака се легија састојала од 10 кохорти (-{cohors}-), а кохорта од три манипула (-{manipulus}-). Још мања јединица је била центурија (-{centuria}-). Оно што је центурија била у пешадији, то је била турма (-{turma}-), односно ескадрон у коњици. Турма се састојала од 30 коњаника. Још мања јединица у коњици је била декурија (-{decuria}-).

Од бродова се у Коментарима спомињу: ратна лађа (navis longa), брза лађа (navis liburna), теретна лађа (navis oneraria) и извиђачка лађа (navis speculatoria). Према броју весала делиле су се на двовесларке (biremes), тровесларке (triremes) итд.

Поред оперативне војске у војсци је било и занатлија (-{fabri}-).

Чинови На челу војске налазио се врховни командант (-{R|imperator}-), који је командовао и на копну и на мору. Овај назив су касније носили и римски цареви. Нешто нижи ранг од императора био је војвода (-{dux}-), који је управљао војском или делом војске.

Виши официри су били: (-{legati militum}-) и (-{tribuni militum}-). Ових других, тј. војних трибуна било је по шест у свакој легији. Од својих виших официра Цезар нарочито истиче легата Тита Лабијена, а од трибуна Каја Волусена.

Нижи официри су се звали центуриони (-{centurio}-) и њихово је звање одговарало данашњим нижим официрима или подофицирима.

Заповедник коњице је носио назив (-{praefectus equitum}-), а флоте (-{praefectus classis}-).

Оружје и опрема Главно оружје (arma) римске војске је било: мач (-{gladius}-), копље (-{pilum}-), стрела (-{sagitta}-) и штит (-{scutum}- и -{parma}-). Иначе за копље као и за друго оружје постоји велики број синонима.

Римљани су поред овога познавали и бојне справе (-{catapulte}- и -{baliste}-) за избацивање стрела и копаља, а употребљавали су праћке (-{funda}- и -{tormentum}-).

Што се тиче одеће, војници су на глави носили шлемове (-{cassis}- и галеа) и то углавном у коњици. На себи су имали капут без рукава (-{tunica}-) и кабаницу (-{sagulum}-) као и кратке панталоне (bracae). На прсима су имали оклопе и штитнике (-{thorax}- и лорика) од коже и метала. На ногама су им биле чизме (caliga). Поред тога, сваки војник носи са собом и храну за извесно вријеме као и друге потребне ствари (-{sarcina}-).

За покрет, напад или узмицање имали су више бојних труба: (-{tuba}-, -{cornu}-, -{lituus}-, -{classicum}-), a за измену страже (-{bucina}-).

У бојне знакове спадали су: орао (-{aquila}-) и застава (-{vexillum}-). Aquila је представљао лик орла, насађен на високу мотку, а -{vexillum}- је био комад црвена или бела платна, у форми заставе. Њих су носили орлоноше (-{aquiliferi}-) и заставници (-{signiferi}-).

Тактика Легија се пред борбу постављала у три бојна реда (-{acies}-). У првом су биле четири, а у друга два по три кохорте. Трећи бојни ред је обично представљао резерву. Са страна су била крила (-{cornua}-) и ту су се налазиле коњица и помоћне чете.

Код кретања војске постојале су три врсте марша: обични (-{iter iustum}-), убрзани (-{iter magnum}-) и брзи (-{iter maximum}-). Обични марш је износио 25–30 km на дан.

Код напада на градове војска се служила покретљивим дрвеним кулама на спратове (-{turres tabulatae}-), које су биле на точковима, затим овновима (-{arietes}-). То су биле дебеле дрвене греде, које су висиле на ланцима, а чији је предњи део од метала имао фигуру овна. Том се гредом ударало о зидове и настојало да се бедем провали. На бедеме се јуришало и под штитовима, гдје је више војника ступало у облику корњаче (-{testudo}-), а употребљавали су се и српови (-{falces}-) за разваљивање зидова. Српови су служили и за кидање конопа којим су били везани јарболи.

За одбрану су поред бедема (-{moenia}-) служили и јаркови (-{fossae}-), шанчеви (-{aggeres}- и -{valla}-), а биле су и ограде (-{pinnae-loricae}-).

Када је требало да се војска одмори или извесно време задржи, подизан је логор („castra“). Он је имао четвртаст облик са капијама на све четири стране. Оне су се звале: -{porta praetoria}-, — -{porta decumana}- — -{porta principalis dextra}- — и -{p. p. sinistra}-. У средини се налазио командантов шатор (-{praetorium}-), док је остали простор био распоређен на војне јединице између којих су били пролази. Логор су чувале страже (-{vigiliae}-), по чему се код Римљана и ноћно време делило на четири вигилије, а дневно на часове (-{horae}-).

Ако је војска логоровала преко зиме, то је био зимовник (-{hiberna}-).

Одликовања За заслуге у војсци делила су се различита одликовања, а звала су се венци (-{coronae}-), јер су имала облик венаца, који су били направљени од лишћа или каква метала.

Та одликовања су била: -{Corona castrensis}-. Добивао га је онај војник који се истакао при опсади логора. -{Corona civica}- се давала ономе ко спасе живот римскога грађанина. То одликовање је Цезар добио код опсаде Митилене. -{Corona muralis}- је за онога ко се успне на непријатељске зидове. -{Corona navalis}- се давала код победе на мору. -{Corona obsidionalis}- је за онога који друге ослободи од опсаде. -{Corona vallaris}- је одликовање које војник заслужује ако први уђе у непријатељски шанац.

Но, свакако је највеће одликовање било — -{corona triumphalis}-. Њега је сенат додељивао војсковођи за победу у рату. То је био венац од ловора, који је приликом тријумфа носио побједник возећи се на Капитол у колима које су возили бели коњи. Уз то је био одевен у шарену тогу (-{toga picta}-) и тунику са палмовим гранчицама (-{tunica palmata}-). Такву част је Цезар доцније трајно присвојио, па се таквом одјећом користио и кад није био награђен тријумфом.

Мањи се тријумф звао овација (-{ovatio}-). У њему је победник ишао пешке или је јахао на коњу.

Ислужени војници (-{veterani}-) су по одласку из војске као награду добивали комад земље коју су обрађивали, и то им је служило као нека пензија.

Литература

Ахмед Тузлић у коментарима књиге: Цезар, Галски и грађански ратови