Влада Илић (Власотинце, 6/18. септембар 1882 — Београд, 3. јул 1952) био је српски индустријалац и политичар. Илић је био председник београдске Индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије, градоначелник Београда од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. Сматра се једним од успешнијих градоначелника у историји Београда.
Створио је пословну империју, која је имала у свом поседу 17 фабрика већином из текстилне бранше (штофаре), Електрично предузеће Србија и бројне некретнине.
Биографија
Влада Илић је рођен у Власотинцу 1882. године као најмлађи од шесторице синова, мајке Костадине Илић рођена Јовић и Косте Илића, који је припадао првој генерацији трговаца у тој варошици у време Османског царства шездесетих и седамдесетих година 19. века. Поред синова Владе, Михајла (1864—1929), Петра (1866—1927), Благоја (1868—1916), Сотира (1873—1935), Милана (1875—1957), Коста је имао и кћерке Василију (1876—1890), која је рано преминула и Јевросиму - Роску (1874—1939), која је била удата за Лесковчанина Мику Јанковића, а живели су у Београду.
Основну школу је завршио у месту рођења. Веома је ценио свог учитеља Петра Спирића. Власотинце је напустио још у детињство и у њега се ретко враћао у посету, али је касније често слао помоћ. Пошто су се Влада и Сотир интересовали за учење и били врло радознали и жељни знања, отац Коста је одлучио да их пошаље на школовање у иностранство. Сотир је завршио техничку школу у Љубљани, а влада Трговачку академију у Бечу у Аустроугарској. Уже образовање из текстилне индустрије Влада је стекао на Вишој школи у Ахену. Влада је одлично говорио три језика - немачки, француски и енглески. Ово школовање отац Коста им је омогућио јер је већ разрадио посао у мануфактури гајтана у Лесковцу, коју је купио 1896. године када је Влада имао 14 година. По повратку са школовања 1904. Влада је заступао оца у Лесковцу, а годину дана касније се преселио у Београд, када је његова породица на југу Србије већ имала неколико фабрика.
Главни догађај у породици Илић се десио када се Влада оженио Олгом, унуком чувеног велепоседника из Бачке, у Аустроугарској, Лазе Дунђерског, акционара Српске банке из Загреба. Олга је добила знатан мираз, а овај брак је створио пословно партнерство између две породице, Илића и Дунђерских. Венчани кум им је био Александар I Карађорђевић.
Индустријалац Коста Илић је тада са синовима одлучио да прошири своје пословање, те је у ортаклуку са синовима, 1906. године од Немца Евгенија Михаела на Карабурми у Београду купио фабрику чоје. У овој фабрици, која је основана још 1897, имао је значајан улогу Карл Волф, индустријалац из Немачке, који је такође био власник фабрике за прераду кудеље у Врању. Пошто су ове две фабрике биле повезане, прешле су у власништво породице Илић. Породица Илић је тако у свом власништву имала три фабрике текстилног материјала, чиме је основан пословни концерн под називом „Коста Илић са Синовима и Комп.“
Компанија је 1910. године прерасла у акционарско друштво, са капиталом од 3.000.000 динара у злату. Главни акционари су били браћа Илић, а велики удео је имала и Српска банка из Загреба, преко Лазе Дунђерског. Друштво се бавило подизањем фабрика, оснивањем филијала, као и индустријским и трговачким пословима. Браћа Илић, предвођени Владом су дошли у посед енглеске технологије за производњу текстила, пошто су уочи Првог светског рата откупили текстилну фабрику „Кромптон лтд“ у Београду, од Угарске текстилне индустрије (), у којој је породица Дунђерски била акционар. Са своје стране, ова текстилна индустрија је била наследница ткачке фабрике „Хатерлеу и Кромптон“, чији је повереник био београдски трговац Божа Живковић, који је саградио претходно савремену радионицу за ткање са разбојем, која је радила по технологији чувеног енглеског проналазача Хатерлија. Куповина ове фабрике са најсавременијом енглеском технологијом компанији Илић је много значило за даљи развој. Након Првог светског рата фабрика на Карабурми је била обновљена финансијским средствима Народне банке, а и репарацијом из Немачке на име ратне одштете, у висини од 9.722.000 динара.
Током Балканских и Првог светског рата за Владу Илића и његову браћу се везују опречне информације. Они су о свом трошку током Балканских ратова у фабрици штофа у Београду организовали добровољну болницу са 40 постеља, као и Дринску сталну војну болницама у фабрикама у Лесковцу током Првог светског рата. Међутим, његово име се везује за Опанчарску аферу из 1914., као и за његовог брата Сотира, затим радикалског народног посланика Максима Сретеновића из Горњег Милановца, радикалског народног посланика Уроша Бркића из Кладова, као и чланове кожарске енгрос-фирме Мигрић, Новаковић и Стефановић. Поред огромне материјалне штете за државу, утврђено је да су се многи војници, а нарочито за време Сувоборскe офанзиве, скоро боси борили, јер су се опанци од картона распадали на влази. Испоручили су 793.295 пари опанака, од којих је више од половине било од труле коже или од пресованог картона, тако да нису трајали дуже од 5 до 10 дана.
Од многобројних положаја које је заузимао, треба истаћи да је био сенатор, дугогодишњи председник Београдске индустријске коморе, Централне индустријске коморе Југославије и Савеза текстилне индустрије Краљевине Југославије (1928-1941). Јула 1922. на конференцији индустријалаца на Бледу, Влада Илић је био један од оснивача Централног савеза индустријалаца Краљевине СХС. Тада је донета и заједничка резолуција, упркос отпору привредника из Босне, Хрватске и Словеније. Већ наредне године на Бледу је проглашен за привредника године 1923. Након смрти брата Сотира 1925. постављен је на чело породичног концерна.
Након што је светска криза погодила и Краљевину Југославију (1930), концерн је делимично ублажио последице кризе кредитом Народне банке. Враћање на стање пре глобалне кризе, постигнуто је 1939. остваривши велики пословни успех снабдевајући војску.
У Паризу је 11. октобра 1936. Албер Лебрен, председник Француске, доделио Влади Илићу Орден Легију части официрског реда, а пола године раније Едвард Бенеш, председник Чехословачке, Орден белог лава II реда. Исте године добио је два ордена за свој хумани, културни и јавни рад у Југославији: Орден Црвеног крста и Орден Светог Саве I реда.
На Спасовдан 1939. армијски генерал Милан Недић, му је у име краља Петра II Карађорђевића уручио највише ратно одликовање Карађорђеву звезду с мачевима. Маја 1940. Илићу уречено му је највише мађарско одликовање – Велики крст са лентом за изузетне заслуге у раду на југословенско-мађарском привредном зближењу.
Фабрике
На врхунцу своје моћи породица је имала у поседу 17 предузећа широм Краљевине Југославије:
Гајтанара у селу Козару Прва лесковачка штофара Кудељара у Лесковцу Фабрика вунених тканина Косте Илића синови а.д. у Београду Фабрика платна у Београду Фабрика за израду столица „Влада Илић” у Лесковцу Фабрика Хемикос а. д. у Београду Парни млин „Србија” у Скопљу Фабрика вуненог предива и гајтана Кулића, Поповића и Илића у Лесковцу Прва српска фабрике конфекције а. д. у Конаку Српска фабрика тепиха Лазар Дунђерски а. д. у Великом Бечкереку Прва српска фабрика мрежа а. д. у Великом Бечкереку Фабрика вунених тканина „Вуна” д. д. на Турњу у Карловцу, откупљена 1925. је била једно од највећих текстилних предузећа у северном делу Хрватске. Бавила се производњом вунених тканина, свих врста штофова за одела, дубл тканина, штофове за капуте, штофане и берлинске мараме и марамице, разних величина, чоје за војску, жандармерију, раднике железнице, ватрогасце и друге, ћебади и гуњева за болнице, војску и приватну употребу, као и других тканина од вуне. Текстилна индустрија д. д., од 1932. Творница плетене робе, д. д. у Карловцу. Имала је четири одељења: штофара, трикотажа, готова конфекција и погон за израду пантљика. Израђивала је трикотажно рубље, посебно су били познати купаћи костими марке „Корана”, производи за спортске сврхе, мушка и женска одела, такође капути, са заштитним знаком конфекције „Оптимус”. Хидроцентрала у Власотинцу Ергела „Власина” у Хајдучици
Уз фабрике је својим новцем градио станове за раднике, обданишта, школе"Политика", 24. дец. 1923, стр. 3 - Дневне вести, Школа г. В. Илића и амбуланте. Увођењем здравствене заштите, у великој мери је побољшао здравствено стање својих радника. Први је увео осмочасовно радно време и зимску помоћ најсиромашнијим радницима. Радницама које су биле пред удају је поклањао девојачку спрему.
Градоначелник Београда Одбио је место председника Владе, пре него што је на ту позицију изабран Драгиша Цветковић. Са огромним стеченим капиталом постао је један од миљеника кнеза Павла Карађорђевића, јер је био један од ретких индустријалаца који му је давао новац, док је краљ Александар био жив. Након Марсељског атентата 1934. године кнез Павле је практично постао први човек краљевине, пошто је Александров син Петар био још увек малолетан и саветовао се са Владом Илићем око свих важнијих политичких одлука. Свега неколико месеци након убиства краља Александра, кнез Павле га је именовао за председника општине."Политика", 6-9. јан. 1935 Његовом избору претходиле су честе промене на челу града.
Функцију председника Београдске општине је обављао од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. На тој функцији показао се изузетно способним за вођење јавних послова.
Као градоначелник Београда, затекао је огромне дугове, јавашлук и корупцију. Извршио је крупне структурне реформе у градској општини, увео велику штедљивост, пружио шансу новим младим људима. Строго је водио рачуна о расходима, умањио је цену електричне енергије и на тај начин утицао на развој занатских радионица; средио је финансијске прилике у градској општини у трошаринској политици тиме омогућивши јавне радове великих размера. Ангажовао се на решавању социјалних проблема, изградњи радничких станова, здравствених установа, дечјих прихватилишта, подигнуто на десетине нових школа и вртића, радио је уклањању баруштина, изградњи паркова.
200п|мини|Спомен-биста откривена 2009. у Врту добре наде, рад вајара Миланка Мандића На самом почетку његовог мандата свечано је отворен нови висећи мост преко реке Саве, који је понео име „Мост Витешког краља Александра I“ и био један од најлепших мостова саграђених у Југославији у 20. веку. Такође, на самом почетку његовог мандата отворен је и мост преко Дунава, који је спојио Београд и Панчево, друмско-железнички мост који је понео име „Краљ Петар II“. Преко њега је прошла и нова железничка пруга, чија траса је полазила са Главне железничке станице, па Карађорђевом улицом уз реку Саву ишла испод Доњег града Београдске тврђаве, а затим обалом Дунава, где се налазила индустријска градска четврт, поред Илићеве текстилне фабрике излазила на нови мост и даље за Панчево.