Дука ( /Дукас/; око 1400 — после 1462, I,), уз Халкокондила, Сфранцеса и Критовула, представник оне групе историчара који су писали после пропасти Византијског царства.. Унук је извесног Михаила Дуке, који је живео за време владавине Јована V Палеолога. Потиче од царске породице Дука, а живео је пре и после пада Цариграда под турском влашћу (1453).Smith's Dict. of Gr. & Rom. Biog. & Myth. I (Ducas, Michael),

Аутор је Византијске историје, писане простим народним грчким језиком, која обухвата период од 1341. до 1462. г., односно од ступања Јована -{V}- на престо до турског покоравања Лезбоса. Провео је готово читав свој живот у служби ђеновљанског господара Лезбоса, али није раскрстио са грчким народом. Са искреном жалошћу посматрао је његову фаталну судбину која га је задесила, а његов опис пада Цариграда завршава се „ламентом“. Дукина историја сачувана је и на староиталијанском језику, а оно што је занимљиво у вези са њом јесте да она садржи неке одељке којих нема у грчкој верзији..

У политичком погледу Дука је био латинофил, тј. представник оног дела византијске владајуће класе која је у борби против заговорника потчињења Турцима осећала за потребним да се црквено и политички потчини Западу. У свом поменутом делу пружа обиље података о унутрашњој и спољној ситуацији Византије у периоду током њеног пада.БСЭ, т. 15, ред. Введенский (Дука, византийский историк),

Биографија

Порекло

О Дуки се зна искључиво на основу његовог дела,Magoulias, „Introduction“, in: , које се састоји из 45 глава. Током приповедања он се препознаје као унук Михаила Дуке, који је био припадник царске породице Дука и као такав био укључен у фатални сукоб између самопрокламованог цара Јована Кантакузина и легитимног цара Јована V. ed. Bekker Његово име као и место рођења су непознати; али се зато из поменутог дела сазнају неки други биографски подаци.. S. 305.

По свршетку устанка против великог дукса Алексија Апокавка у Константинопољу, његов деда Михаило Дука, као присталица Јована Кантакузина, морао је лета 1345. г. да емигрира из византијске престонице и да бежи у селџучки Ефес, где се населио и бавио медицинском праксом. Изгледа да је, како Степанов тврди, овде, у Ефесу, Дукин отац био очевидац страховитог Тимурленковог пустошења које је задесило Малу Азију 1402. г. и које је тако живо описано у Дукиној Историји. Такође, могуће је да је тамо, како тврди Ђула Моравчик (), Дука провео своје детињство.. I, S. 247.

Каријера дипломате и секретара латинских господара

Доцније, након 1415. г., када су малоазијске обале коначно пале под власт Османлија, историчар Дука се среће у Новој Фокеји, смештеној југоисточно од Лезбоса, у положају личног секретара сина ђеновљанског дужда, Ђованија Адорна, који је био власник фокејских рудника стипсе и ђеновљански подеста Нове Фокеје. Према његовим речима, он је тада (1421) као секретар свог подесте писао Мурату II, тек пристиглом на престо, нудећи му флоту којом би пребацио њега и његове људе преко мореуза до Галипоља одакле би ударили на узурпатора Мустафу. Тиме је Адорно био у могућству да избрише огроман дуг који је дуговао султану због изнајмљивања рудника стипсе.

Након 1423. г., када је Адорно умро или се преселио назад у Ђенову, као лични секретар и дипломата, са знањем турског, италијанског и грчког језика, Дука је везао своју судбину за ђеновљанске господаре Лезбоса, Гатилузијеве, и преселио се у Митилену где је 1462. г. преживео османску опсаду..

Између 1452. и 1456. г., чак и за време опсаде и пада Цариграда, Дука је по налогу Гатилузијевих био на пет дипломатских мисија по резиденцијама Мехмеда II (у Дидимотици, Адријанопољу, бугарском Излату и неколико пута у Константинопољу)., Њих је Дука понајвише описао у главама 42, 43 и 44 свог капиталног дела.

Жртве „Урбановог чудовишта“

У јеку припрема пред судбоносну опсаду Цариграда, Дука се пред крај 1452. г. обрео у Дидимотици као посланик свог господара са Лезбоса. Том приликом је угледао обезглављена трупла извесних венецијанских морнара, који су се стицајем околности затекли усред свог тог вртлога. Носили су товар јечма са Црног мора намењен Цариграду, али, наишавши 26. новембра на турски кастел, изложили су се „Урбановом чудовишту“. Пошто је капетан одбио да спусти једра, нови господари Босфора су то схватили као отказивање послушности, па су им потопили лађу једним јединим ђулетом из „Урбановог чудовишта“. Капетан и тридесеторица његових пратилаца успели су да се извуку чамцем, али им није пошло за руком да избегну Турцима кад су се затекли на копну.. S. 22-23.

Несрећници су одведени у ланцима на Порту која се тада налазила у Дидимотици. Након четрнаест дана неизвесности султан је дао капетана набити на колац, а кормиларовог помоћника (-{scrivanello}-) је заточио за своје потребе у сарај; што се морнара тиче, неке је пустио на слободу, док је некима дао да им се одрубе главе а потом им тела изложио порузи — бачена су дивљим зверима. Чим је дознао за хапшење капетана и његове посаде, венецијански амбасадор у Цариграду је отпослао свог изасланика султану да овај издејствује за несрећнике ослобођење. Међутим, било је већ касно кад је овај пристигао. Вративши се назад у Константинопољ, изасланик се сусрео са две венецијанске галије послате по дуждовој наредби ради испомоћи Константина XI Драгаша. Њихов долазак у грчку престоницу био је један од узрока рата између султана и Млетака.

Полагање вазалне заклетве Доминика Гатилузија

Године 1455. у име свог господара, Дорина Гатилузија, Дука је поздравио турског адмирала који се искрцао код Митилене. Исте године одаслао га је Доменико Гатилузио, син његовог у међувремену преминулог господара, у Адријанопољ на двор султана Мехмеда -{II}- као изасланика.. I, S. 248. Том приликом имао је да извести султана о промени господара на Лезбосу и принесе му данак у износу од 3.000 дуката за Лезбос а 2.325 за Лемнос. Дуки је указан пријатељски пријем, дозвољено му је да пољуби султанову руку и да остане у његовом присуству док овај није завршио свој подневни оброк. Идућег дана, када је дошао да поднесе данак, турски везир му је наредио да доведе свог господара лично пред султана. Рекао му је да је то неизбежно, уколико овај, Доминико, жели да му се призна господство на Лезбосом. Уз то је додао одсечно да ће, у супротном случају, ако се његов господар не појави, моћи да рачуна на то да ће бити нападнут...

Дука је пожурио натраг у Митилену и вратио се што је брже могао са Домеником и импозантном пратњом састављеном од ромејског и франачког племства. Међутим, нигде није могао пронаћи султана, који је из страха од куге која је учестало похађала Тракију, напустио Адријанопољ, отишавши на Балкан на чист ваздух. Узалудно су га тражили у Филипопољу док га напослетку нису нашли у Излату, заједно са великим везиром Махмуд-пашом Абоговићем.

Мехмед је дозволио кнезу да му овај пољуби руку, али је одбио да разговара с њим препустивши тај посао свом великом везиру. И поред раскошних поклона које су он и остали великодостојници добили, Махмуд није оклевао да не изнесе узнемиреном Доменику превисоке захтеве у име свог господара. Прво је тражио уступање Тасоса на шта је кнез, немоћан да помогне самом себи, пристао.

Идућег дана Махмуд је захтевао од њега да удвостручи данак који је плаћао за Лезбос, на шта је Доменико одговорио следеће:

Након дуготрајног натезања које је Дука описао са свим узбудљивим детаљима, договорено је да се годишњи данак за Лезбос повиси за 1.000 дуката. Уз то, Доменико се обавезао да ће да штити анадолијску обалу која је била под ударом каталанских гусара и да ће плаћати одштету за сваког Турчина који би претрпео било какву штету тамо. Нови уговор је запечаћен свечаном заклетвом, а кнезу је додељен кафтан од броката, док су његови пратиоци примили сребрне хаљине. Потом су се вратили ужурбано на острво где су се захвалили Творцу због тога што их је, како наводи Дука, избавио „из руку осветника“ (ἐκ τῶν χειρῶν τοῦ ἀλάστορος ed. Bekker).

Спор са Јанус-пашом

Недуго по приспећу из бугарског Излата, Доменико је још једном отпослао несрећног Дуку на Порту. Овај пут је имао да поднесе жалбу против понашања извесног адмирала турске флотиле — Јунуса-паше, који је на својој вртоглавој каријери имао да захвали пре свега свом физичком изгледу, који је привукао самог султана. Међутим, његова мисија тешко да би се могла назвати успехом. По султановој наредби, недавно постављени адмирал је рекао Дуки да пренесе свом господару да има да плати на лицу места 10.000 дуката или ће моћи да рачуна на то да ће бити нападнут..

У међувремену, Мехмед је наредио да се заузме Стара Фокеја, један од кнезових поседа, што се брзо и збило. Дознавши да је град пао (24. децембра 1455), султан је пустио Дуку, који је до тада био у притвору, да се врати натраг на острво без доданих услова. Тако је превласт Франака у Егеју ишчезавала све више и више.

Неуспели покушај ослобађања лезбљанских заробљеника

Августа 1456. г., приликом још једног обиласка Адријанопоља са задатком да принесе годишњи данак, Дука је покушао да издејствује ослобађање четрдесет лезбљанских морнара послатих из Митилене под вођством Ђованија Фонтане и Спинетом Коломбота. Они су месеца маја пали у заробљеништво у сукобу који се заденуо између њих и побуњених Лемњана. Лемњани су, под утиском падова Имброса, Самотраке и Еноса, позвали у тајности султана да им притекне у помоћ против Доминиковог брата Николоа који је као представник лезбљанског господара својевољно владао острвом. Дукини напори били су узалудни; Мехмед, који тек што је приспео из Србије, хтео је све да их погуби. Били су на путу за губилиште када се изненада предомислио одлучивши се да им поштеди животе и да их прода у робље, из чега је за себе извукао 1.000 флорина..

Крај вести о Дуки

О томе шта се збило са Дуком након 1462. г., када су Турци запосели Митилену, нису доступни поуздани подаци. Међутим, како истиче Степанов, судећи по томе да се први превод његове Историје на италијанском језику појавио после 1462. г. у Венецији, наводи на помисао да се Дука бежећи из Митилене склонио у престоницу Млетачке републике где је, како тврди Степанов, и умро. И година смрти се може докучити искључиво на основу његовог дела, које је започето под утиском пада Цариграда, у сваком случају пре 1462. г. Оно је нажалост очувано само у једном рукопису као и једној копији премда у фрагментима: почетак и крај по Степанову изостају. С друге стране, Магулијас указује на то да се изненадни завршетак грчке верзије Дукиног дела са речима: ὁρῶντες οὖν οἱ ἐντὸς односно „видевши дакле ови иза зидина“ може објаснити или пишчевим поробљавањем, злостављањем до смрти или пак убиством до ког је дошло по паду Митилене.Magoulias, „Introduction“, in: ,

Закључак

На основу свих ових података логично је закључити да је Дука заузимао истакнуто место на двору Гатилузијевих. Такође, Дука извештава и о томе да је поседовао кућу насупрот Лезбоса у Новој Фокеји.

Будући да је провео готово читав свој живот међу Ђеновљанима, сасвим је природно да је био поборник уније, од које је у политичком смислу очекивао много, укључујући и спасавање изнемоглог Византијског царства.. I, S. 249. А поменути положај на којем се налазио, како објашњава Степанов, определио је његов презрив и непријатељски став према оном што је такорећи општеприхваћено илити другим речима простонародно (ὄλος /’олос/). Следствено томе, он је осуђивао слепу предрасуду својих земљака, који би радије срљали у пропаст, него што би се измирили са Латинима.

О Дукиној Историји

Композиција и структура