Виктор Михајлович Васњецов (; Лопјал, 2/15. мај 1848 — Москва, 23. јул 1926) био је руски сликар. Васњецов је један од оснивача руске модерне у његовој национално-романтичној варијанти.
Биографија
Родио се у селу Лопјал, код Вјатке, (Ујатска губернија, Кировска област) 3/15. маја 1848, у породици свештеника. Отац Михаил Васиљевич Весњецов, деда и прадеда су били свештеници.
Када му је било две године, отац је добио премештај у Рјабово, где је провео детињство. Породица је живела једноставно, као и остали сељаци. Виктор је имао петоро браће и сви су помагали оцу у домаћинству, с обзиром да им је мајка умрла јако рано.
Отац је био широко образован и трудио се да им пружи разноврсно образовање, посебно се трудио да им развије вештину запажања и истраживања. Васњецови су волели да читају научне магазине, цртају аквареле и резбаре у дрвету.
Живели су окружени суровом природом, у хладном и изолованом крају, у коме су се задржали стари обичаји, народна веровања, сеоске песме и бајке. Ову атмосферу посебно су упамтили Виктор и његов млађи брат Аполинарије, који је касније такође постао сликар. Школовао се у сведуховној богословији у Ујатке (1862–1867). Поред Светог писма, научио је и иконографију. Часове им је давао уметник Н. А. Черњишев, који је у Вјатки имао свој атеље. Виктор је пуно времена проводио са својим учитељем, посећивао градски музеј, правио скице слика и скулптура. У кући Черњишевог је упознао прогнаног пољског уметника Елвира Андриолија, који му је постао пријатељ и наставник. Под његовим надзором, Виктор је направио своју прву слику, такође је постао и његов први помоћник, када су Андриолија позвали да ради у новоподигнутом православном храму у Вјатки. Спремао се да пође очевим стопама и постане свештеник, али га је љубав према уметношћу, а по препоруци Андриолија, одвела у Санкт Петербург. Како није имао довољно новца да отпутује, Андриоли је посредством свог земљака, професора Красинског организовао продају слика младих талената, на којој су продате две његове слике. На тај начин је обезбеђен новац и младић је отпутовао у Петербург, оставивши, уз благослов ректора, незавршен претпоследњи курс на бословији.
Тако је већ 1867. године полагао пријемни испит на Санктпетербуршкој Академији уметности. Међутим, убеђен у неуспех, није се усудио да погледа резултат испита. Ипак је намеравао да остане у граду и да се спреми за пријемни испит наредне године. У Петербургу је срео брата свог добортвора, професора Красинског, који му је помогао да добије посао цртача у Картогарфском заводу. Истовремено је похађао школу цртања Друштва за подстицање уметника на берзи. Тамо се упознао са младим предавачима, у то време студентима Академије, вајаром М. М. Антокољским и сликаром Рјепином.
Наредног лета, с више самопоуздања у своје способности, поново је отишао на полагање испита за пријем на Академију. Изненадио се када је сазнао да је био примљен још претходне године.
На првој години студија добио је заслужну награду, сребрну медаљу за ученички рад. Блиско се повезао са другим младим уметницима. С успехом је обављао све задатке, а запазио га је и познати професор на Академији, П. П. Чистјаков. Поред студија, добијао је поруџбине за израду цртежа, за разна издања буквара, бајки, приповетки.
Године 1870, након очеве смрти, на кратко је морао да прекине студије, како би се вратио у Рјабов и помогао браћи око сахране. У Петербург се вратио са млађим братом Аполинаром. Да би некако преживали, морао је да нађе посао. Због тога је почео да изостаје с предавања, а убрзо затим и сасвим напустио предавања и учење. Као резултат тога, више није редовно полагао испите. Године 1874. је чак добио уверење од администрације да је још увек студент Академије. У жељи да прошири своја знања, одушевљено је прихватио позив да дође у Париз код свог друга Рјепина, који је као сјајан дипломирани студент Академије, добио стипендију и налазио се на путовању по Европи. У Париз је отишао марта 1876. када је завршио са нарученим илустрацијама за књигу „Живот европских народа”, ауторке Јелисавете Водовозове.
У Париз је стигао практично без новца, али је уз помоћ својих другова-уметника успео детаљно да проучи колекцију у Лувру и пажљиво разгледа импресионистичке радове савремених француских сликара. Утицај овог стила се осећа на жанровској слици „Акробати - За празник у париском предграђу” (1877), која је настала у Француској. На левој страни слике налази се издужена пластична фигура плесачице, буквално скинуте из балетске серије Едгара Деге. Ову слику је Васњецов изложио пролећа 1877. на годишњем Париском салону, али слика није имала нарочитог успеха. Када се након једногодишњег боравка у Паризу вратио у отаџбину, слику је представио на наредној путујућој изложби. Александар III је слику запазио и набавио је за царску колекцију. 200п|мини|Из стана у стан (1876) Током студија (1868—75) Васњецов се спријатељио са сликарима демократске оријентације. Још као студент је приступио уметничкој групи „Пјередвижњики” (). Ова група је у периоду од 1871. до 1923. организовала 48 путујућих изложби, које су приказиване у Петербургу, Москви и другим градовима у Русији.
У својим првим радовима је деловао као жанровски сликар, следбеник П. А. Федотова и Василија Перова („С квартиры на квартиру”, „Книжная лавочка” (1876); „Военная телеграмма” (1878); „Преферанс” (1879)). Истовремено се искушавао и у другим тематским областима, позивајући се на фолклорне изворе.
Постао је изузетан народни сликар, творац руске бајке у сликарству. На прелазу између 1870-их и 1880-их година, Васњецов је у својим радовима направио заокрет, који је у почетку збуњивао критичаре. 150п|мини|Архип Куинџи (1869) Убрзо након Рјепина и Пољеновог, 1878. године се са супругом и братом Аполинаријем преселио у Москву. У Москви је од директора музеја, етнолога Василија Андерејевича добио поруџбину да изради портрете знаменитих Руса, према сачуваним гравурама (бакропис). Захваљујући овом послу, имао је прилике да се упозна са разним старинама и предањима. Пресудну улогу у његовом животу имало је познанство с московским индустријалцем и меценом Савом Ивановичем Мамонтовим, образованим човеком, кога су привлачили историја и уметност. У његовом дворцу у Абрамцеву често су се окупљали уметници, књижевници и учени људи. Они су неретко расправљали о разним историјским догађајима, или су читали о старим рукописима, које су археолози недавно открили. Тако је још за време читања „Слова о Игоровом походу”, одлучио да направи серију слика на историјске теме према биљинама. 200п|мини|После боја Игора Свјатославича против Кумана (1880) Прва из тог циклуса је била слика „После боја Игора Свјатославича против Кумана” (). На зеленом травнатом тепиху, који се у даљини спаја с небом, леже тела богатира погођена непријатељским стрелама и копљима. Њих надлећу лешинари раширених крила. Лица ратника су спокојна и озбиљна. У центру композиције налази се кнез, чије су груди прободене стрелом. На слици су верно приказани оружје, оклопи, штитови, накит, везни украси, као и други детаљи које је имао прилике да проучи у историјском музеју. Међутим, савремени критичари су осудили овај његов рад. Критика је изазвала неодлучну реакцију код публике, која је од новог московског сликара очекивала сеоску тематику. Само малобројни, међу њима, његов друг Рјепин и професор Чистјаков са Академије су на платну успели да осете руску душу и препознају осећај поноса. Ипак, неодлучна реакција публике, није зауставила сликара од стварања планираног циклуса биљина. Његово занимање за архелошке проналаске, старине и руски фолклор су временом само расли. 200п|мини|Летећи тепих (1880) Према руским и арапским мотимвима је настала слика „Летећи тепих” (1880), коју је наручио Сава Мамонтов за свој радни кабинет. На слици је представљен Иван Царевић, који на источњачком тепиху украшеном старим руским шарама, поносно прелеће густе шуме, реке и језера, док му пут осветљава огроман фењер у коме се, уместо пламена налази Жар-птица раширених златних крила. На симболичан начин аутор је желео да прикаже локомотиву, коју су измислили странци, да би осветлили пут руском народу, навикнутом на беспућа. Поређење није случајно, у то време Мамонтов се бавио надгледањем радова на изградњи и експолоатацији северних и јужних железничких пруга у Русији.
Током летњих месеци Васњецова породица је изнајмиљивала дворац у близини Абрамцева, тако да су све време проводили са Момонтовима. С братом је често одлазио у оближњу шуму. Једном приликом је на шумском путу срео девојку тужног погледа, која је живела у том крају. Направио је неколико скица, према којима је касније, у свом атељеу у Москви израдио слику, коју је назвао „Аљонушка”. На слици она седи на камену поред рибњака и дубоко је замишљена над својом горком судбином. Природа око ње, бледо сиво небо, тамна боја воде у којој се не види девојчин одраз, жуто лишће, указује на јесен и депресивно расположење. Сцена је из руске народне бајке „Сестрица Аљонушка и братац Иванушка” Аљонушка тугује што није успела да пронађе брата, пре него што ће јој вештица везати камен око врата и гурнути је у воду. Слика је изложена на деветој изложби Пјередвижњика. Утисци који је оставила слика су били двоструки. Публика се дивила аутору на неверовантом таленту, док је критика имала ироничне примедбе.
200п|мини|Витез на раскршћу (1882)
Године 1882. је настала слика под називом „Витез на раскршћу”. За њену израду је проучавао Палату оружја у Московском кремљу, као и старе књиге у библиотеци. Витез није рађен само према биљинама, већ одражава и неке црте националног карактера. На слици је војник на уморном коњу застао и жалосно посматра натпис у камену поред пута. Слика је направљена према мотиву из бајке, војник на раскрсници испред каменог натписа, на коме пише: „ако кренеш лево изгубићеш коња, ако кренеш десно изгубићеш главу”. Слика је имала и своју ранију верзију из 1877, која је представљена 1878. године на VI изложби Пјередвижњика. На тој слици витез је публици окренут лицем, а на слици се види и пут. На верзији слике из 1882. фигура војника је увећана. Он је публици окренут леђима, како би се пажња усмерила на камени натпис, на коме стоји другачији текст. Он говори о томе да пут надесно доноси сигурну смрт. Иза њега следи текст „ако пођеш десно оженићеш се, ако пођеш лево бићеш богат”, али овај део натписа витез не може да прочита, јер га је аутор делимично прекрио маховином. Витез у руци држи спуштено копље и предвиђа своју неизбежну судбину. За њега нема избора, само постоји један пут, онај десни, на коме стоје лобање и кости ратника, палих на бојном пољу.
200п|мини|Камено доба Исте 1882. године председник Московског археолошког друштва Алексеј Сергејевич Уваров га је ангажовао да изради слику о занатима првобитног човека, за поставку у Историјском музеју у Москви. За овај рад је морао да се посаветује с етнографима и археолозими. У његовом атељеу су се убрзо појавили секира из каменог доба и мамутов очњак, а као модели за првобитног човека су му позирали млади сликари Валентин Александрович Серов и Константин Алексејевич Коровин, који су били чести гости код Мамонтовог. Наручену композицију „Камено доба” је направио из два дела (1882—1885). У првом делу је приказан улаз у пећину, где пећински људи из доба палеолита оштре камени нож, врх од стреле и кљову од мамута. На средини композиције се налази седокоси племенски старешина који удара кремен да би направио ватру, с леве стране стрелац из лука нишани птице које лете у близини, док с десне мишићави ловац огрнут мамунтовом кожом носи копље и камену секиру на плећима. Овај рад је оставио јак утисак на друштво сликара, његовог професора Чистјакова и А. В. Прахова професора на универзитету у Петербургу и у Кијеву. Овај задњи му је предложио да учествује у осликавању Владимирског храма у Кијеву, али га је Васњецов одбио.