Антон Ламасарес (; Шпанија, 1954) шпански је сликар генерације ’80-их којој припадају и Хосе Марија Сисилија, Микел Барсело, Виктор Мира и др. У својим делима израђеним на дрвету и картону, ствара сопствени језик тако што експериментише са лаковима за дрво и другим материјалима. Његов стил еволуира, крећући се од разиграности ка неформализму и апстракцији, са заокретом ка минимализму у последњој етапи, где започиње дијалог између душе и сећања, а такође и између сензуалности и духовности, ониризма и поезије... Познат је широј међународној јавности, његова дела су излагана у бројним градовима на различитим континентима и налазе се у фондовима великих уметничких центара, како у Националном музеју „Краљица Софија”, Галисијском центру савремене уметности и Музеју савремене уметности у Мадриду, тако и у многобројним приватним колекцијама и фондацијама.
Биографија Прве године: сликарство и поезија Галисија, 1954—1977
мини|230px|Слике из серија Sueño e colorao и Titania e Brao Ламасарес се родио 2. јануара 1954. у Масеири, селу у Лалину, (Понтеведра, Галисија); сеоско окружење у његовом детињству оставља дубок траг на његову машту и на његов каснији стваралачки процес. Већи део свог школовања проводи у интернату фрањевачког манастира у Ербону, између 1963. и 1969. године; тих година се предаје страственом читању књижевних текстова, нарочито грчких и латинских класика. Крајем шездесетих почиње да пише поезију и постаје пријатељ са писцем Алваром Кункеиром, као и са сликарима Лашеиром и Мануелом Пескеиром, који ће постати његови први практични учитељи. Његов стваралачки порив почиње да нагиње ка сликарству, и он одабира самообразовање. У овом смислу од кључног значаја ће бити његова дуга путовања из 1972. године по различитим европским државама ради директног проучавања слика мајстора којима се дивио, као што су: Ван Гог, Пол Кле, Рембрант, Жоан Миро, а на које се надовезују Ентони Тапи, Мануел Миљарес, Антонио Ђакомети и Френсис Бејкон, као и уметност Океаније и средњовековна уметност.
Након повратка, живи у Барселони где ради као радник на грађевини и проучава дела у уметничким центрима, нарочито колекције римске уметности у музеју Марес и у Националном музеју уметности Каталоније. Потом путује у Мадрид, где се поново сусреће са својим учитељем Лашеиром и где упознаје песника Карлоса Оросу, чије ће пријатељство бити од суштинске важности за сликара: веза између сликарства и поезије постаће константа у свим његовим делима.
Године 1973, са само 19 година, већ почиње да излаже своја дела на самосталним и колективним изложбама. Године 1975. пријављује се у поморску пешадију у Феролу. Двадесет седмог септембра те године погађа га вест о последњим стрељањима Франковог режима, након судског процеса у Бургосу; један од погубљених осуђеника је и његов пријатељ, Умберто Баена, двадесетпетогодишњи младић из Понтеведреа. Ламасарес упада у дубоку депресију и бива смештен у психијатријску установу; током овог периода написаће своју збирку песама Адибал.
Од експресионизма и уметности повера до бифронталног сликарства Мадрид—Њујорк, 1978—1989
мини|255px|десно|Мавар из Лутајућих грација у Националној галерији ЈорданаГодине 1978. сели се у Мадрид, где успоставља блиско пријатељство са сликаром Алфонсом Фраилом, као и са власницом галерије Хуаном Мордо, уметничким критичарем и песником Сантијагом Амоном и неурологом Албертом Портером, особом која је око себе окупљала широк круг уметника-писаца, синеаста, музичара и сликара-састајали би се викендом на његовом имању у Матаборикосу, где ће Ламасарес реализовати изложбу на отвореном 1979. године. Те исте године сусрео се се са Жоаном Мироом и путовао је кроз Провансу да се упозна са пејзажима који су надахнули Ван Гога, Сезана, Пикаса и Матиса.
Осамдесете су за Ламасареса године интензивног рада и великог стварања: није напунио ни тридесет година, а његово дело је већ освојило сопствени простор, како на шпанској сцени, тако и у иностранству. На својим сликама приказује фигуре разиграног и ониричког духа, следећи линију експресионизма, са интензивним хроматизмом и моћном оригиналношћу. Излаже своја дела у галеријама Хуане Мордо у Мадриду и Елизабете Френцк у Белгији и у сали Гаспар у Барселони. Убрзо се сели у Њујорк, где живи две године са Фулбрајтовом стипендијом, и његов начин сликања се развија према пречишћеном и истовремено материјалнијем концепту; дела излаже у њујоршкој галерији Бруно Фацети. Живи на релацији Њујорк-Саламанка и 1988. путује по Малој Азији-да посети храм Дидиме, у част Холдерлиновом Хипериону-и у Истанбул, где га нарочито импресионирају византијске цркве. Његова маштовитост се назире у делима израђеним јукстапозицијом дрвета, која излаже у галерији Мигел Маркос. Године 1990. припрема нову серију дела, замишљених тако да се могу видети са обе стране, која назива бифронталним.
Вајарске слике и слике великог формата Париз—Мадрид, 1990—2003
мини|190px|Антон Ламасарес у свом студијуНастањује се у Паризу током 1990. и 1991. године, са стипендијом Cité des Arts, и 1991. отвара велики студио у Мадриду, где ради серије слика Лутајуће грације и Немир вагабунда. Позван од стране Галисијског центра савремене уметности, од маја до новембра 1996. године живи у Галисији и слика серију: Шарм насеља: Росалијина поља, Бамина поља. Од јуна до новембра 1997, у Санта Баиа де Маталобос слика на отвореном Bés de Santa Baia. Исте те године упознаје се са вајаром Хорхеом Отеисом, а њихов дуг разговор документовао је Ћус Гутијерес. Године 1998. у Мадриду слика серију Titania e Brao, у част лету Кастиље, а након тога се посвећује делу: Pol en Adelán.
Такође ствара бројна графичка дела, као што су гравуре које илуструју пет текстова Густава Мартина Гарса у уметниковој књизи Песма главе (Галерија Сен, Мадрид) и литографије које прате Егеријин Итинераријум (Раиња Лупа, Париз), дело које је Le Monde Diplomatique номиновао за књигу године. Године 2001. имао је велику изложбу у луци у А Коруњи, под називом Врећа тврдог хлеба.
Министарство спољних послова, у програму Шпанска уметност за иностранство одабрало је за интернационалну промоцију и његова дела, заједно са делима других шпанских уметника, као што су Антонио Саура, Мартин Ћирино, Жоан Ернандес Пихуан, Миљарес, Пабло Серано, Отеиса и Тапи. Отприлике у ово време Ламасарес путује у Фиренцу и Асис, да испита дела ренесансне уметности, као и да се упозна са опусом Светог Фрање, коме ће посветити нову серију својих дела, Follente Bemil.
Од апстракције ка поетском минимализму Берлин, 2004—данас
мини|десно|170п|Изложба: Domus Omnia у Сантијаго де КомпостелиСели се у Берлин, где и данас живи. Након смрти свога оца, започиње серију дела E fai frío no lume (Хладно је у ватри). Реализује велике изложбе у Словенији и у музеју (цркви) Кишели у Будимпешти (Мађарска). мини|190п|left|Ламасаресова изложба у Њујорку, 2009 Након тога се посвећује серији Domus Omnia и са својим гравурама учествује у још две Оросине књиге са поемама: Deseo sin trámite (Агуатинта, Виго) са једном сериграфијом, и у Un sentimiento ingrávido recorre el ambiente (Раиња Лупа, Париз), којој даје свој допринос са пет литографија.
Године 2008. излаже Слободни хоризонт у Националној галерији у Јордану (Аман) и антологију свог графичког рада у Институту Сервантес у Дамаску (Сирија), где му песник Тахер Риад посвећује своју збирку песама Cantos de Lamazares. Године 2009. изложио је свој рад у шпанском институту „Краљица Софија” у Њујорку, као и у Оренсеу (Шпанија), у Делегацијском културном центру. Такође учествује у путујућој изложби посвећеној песнику Висентеу Алеишандреу, и добитник је награде Лашеиро за животно дело и међународни реноме. Године 2010. излаже своје радове у Универзитетској цркви у Сантијагу де Компостели, а у Туију се, на међународном фестивалу филма Play-Doc, приказује дугометражни филм Слободни хоризонт. Филм, који су режирали брат и сестра, Хавијер и Најра Санс, (Rinoceronte Films), представља пут кроз универзум сликарства, поезије и природе из перспективе Антона Ламасареса.
Види још Експресионизам Минимализам Савремена уметност
Референце
Литература AMÓN, Santiago, "La pintura de Lamazares y la luz crepuscular", Lamazares 1978-1986, La Coruña, Durán, 1986. CALVO SERRALLER, Francisco, "La musa en cueros", Madrid, Montenegro, 1986; "Casa de la pintura", Domus Omnia, Madrid, Álvaro Alcázar, 2007. CASTRO, Fernando, "Fragmentos de un texto que no pude escribir", Antón Lamazares. Un saco de pan duro, La Coruña, Ayto. de La Coruña, 2001. CASTRO, Luisa, "Alma en lunes o la noche de las estrellas que brillan poco", Antón Lamazares. Alma en lunes, Orense, Museo Municipal, 2002. FUENTES FEO, Javier, "Inventar y divulgar nuevos secretos. En torno a la pintura de Antón Lamazares", Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005. GABILONDO, Ángel, "Del verde llover", Antón Lamazares. Gracias do lugar, Santiago de Compostela, CGAC, 1997; "Una conversación entre Ángel Gabilondo y Antón Lamazares" (entrevista), Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005. LOGROÑO, Miguel, "Todos los ojos del mundo", Reconocimientos. Colección Miguel Logroño, Santander, Museo de Bellas Artes, 2007. MARTÍN GARZO, Gustavo, "Jonás y la calabacera", Antón Lamazares. Iles Quén, Madrid, La Caja Negra, 2000. MIKUŽ, Jure, "La imagen original bajo las capas del palimpsesto de la conciencia", Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005. MOURE, Gloria, "Antón Lamazares", Artforum, Nueva York, mayo de 1987. MURADO, Miguel-Anxo, "Hermana carne", Follente Bemil, Madrid, Metta, 2003. RIVAS, Manuel, "La leyenda de Antón Lamazares", Antón Lamazares, Murcia, Palacio Almudí, 1995. SANDOVAL, Michael, "Antón Lamazares. The Vagabond Shaman", Antón Lamazares, Nueva York, Queen Sofía Spanish Institute, 2009.
Спољашње везе Documentary about Lamazares Lamazares at SEACEX Works by Lamazares at the Colección Caixanova Lume na fonte. Exhibition for the "Xacobeo 2010" in Santiago de Compostela La pintura de Lamazares y la luz crepuscular Exhibition catalogue of Domus Omnia & E fai frío no lume Website of painter Antón Lamazares
Категорија:Рођени 1954. Категорија:Шпански сликари Категорија:Савремена уметност Категорија:Апстракција Категорија:Минимализам Категорија:Апстрактни уметници