Seviljski zavodnik i kameni gost () je pozorišni komad jednog od najpoznatijih pisaca Zlatnog veka španske književnosti, Tirsa de Moline. Ovaj komad, kao i celokupno stvaralaštvo ovog poznatog dramaturga pipadaju epohi baroka, koja se formira u Španiji u XVII veku, dobu političke dekadencije i verskih sukoba.

Tirso de Molina je tipičan dramski pisac Zlatnog veka španske književnosti. Kao i svi ostali dramaturzi XVII veka, i Tirso je sledio principe nove komedije Lopea de Vege izložene delu Nova umetnost pisanja komedija (), objavljene 1609. godine. Seviljski zavodnik i kameni gost smatra se vrhuncem njegovog stvaralaštva i njegova filozofija se veoma razlikuje od kasnijih dela koja su za glavni lik imala Don Huana. Tirso de Molina je u ovom pozorišnom komadu pre svega izložio teološke teze vezane za veliki problem koji je mučio Španiju Zlatnoga doba — problem čovekove slobodne volje i Božije blagodati. Pokušavajući da u jednom smelom liku personalizuje sukob moralnih i društvenih načela, Tirso de Molina je u ovom komadu stvorio i uobličio mit o don Huanu, ili don Žuanu, kako će kasnije ovaj lik postati poznat zahvaljujući Molijeru i njegovom Don Žuanu.

Siže Prvi čin

Prva scena ovog dramskog dela nas vodi u Napulj, u palatu napuljskog kralja, gde se susrećemo sa Don Huanom i vojvotkinjom Izabelom, koji razgovaraju nakon provedene noći pune strasti. Izabela ga, međutim, oslovljava sa „Oktavio“, čime nam pisac odmah otkriva da je posredi prevara. Don Huan joj šapuće najslađe reči sve do trenutka kada Izabela želi da osvetli lampom njegovo lice. On joj priznaje da nije vojvoda Oktavio i da ju je prevario. Izabela, skrhana, poče da zove u pomoć, svesna da je obeščašćena. Huan je vrlo hladan i spokojan u trenutku kada dolazi straža, a sa stražom i njegov stric Don Pedro, da ga uhapsi.

Don Huan ostaje sam u prostoriji sa Don Pedrom i skida masku, otkrivši mu da je zapravo njegov bratanac i da je prevario Izabelu predstavivši se kao vojvoda Oktavio. Don Pedro, uplašen za svoj položaj u kraljevim očima, pomaže Huanu da pobegne, a kralju plasira kao krivca vojvodu Oktavia. Zahvaljujući Don Pedrovom monologu saznajemo više o Don Huanovoj prošlosti: da je bio proteran iz Španije jer je i tamo na isti način varao žene, kao što je učinio sa Izabelom. Stric ga proklinje rečenicom: Nebo neka kazni hulju. Celo delo prožimaju rečenice poput ove, naglašavajući da Bog treba da kazni Huana zbog laži i prevara koje čini. Huan, naime smatra da ne treba da se izvinjava niti da se kaje, i beži u Španiju.

Kralj ne dozvoljava Izabeli da se opravda i ona mu od sramote ne protivreči. Odlučuje da je utamniči, a Oktavija da primora da ispuni svoju dužnost, misleći da je vojvoda krivac. Oktavio je ludo zaljubljen u Izabelu. Ali kada se pojavi Don Pedro i optuži ga da ju je iskoristio, on se razočara u sve žene, pa i nju. Od bola i ljubomore, što ga je zaboravila njegova draga, napušta ga razum i odlazi u Španiju. ”¿Con Isabela hombre en palacio?...¡Estoy loco! ”

Na obalama Taragona susrećemo se sa Tizbeom, mladom prelepom ribarkom, iz čijeg monologa otkrivamo da je hladna prema muškarcima koji pokušavaju da je zavedu. Smatra da je ljubav traćenje vremena i jako je ponasna što ljubav nije osetila. Sasvim slučajno, ona pronalazi Huana i Katalinona, koje je izbacila voda nakon brodoloma. Tizbea i Katalinon pokušavaju da ožive Huana i za to vreme Katalinon ispiča Tizbei šta im se ko je Huan. Mlada ribarka odmah pomisli kako je Huan častan i plemenit čovek jer je visokog roda. Huan, povrativši svest, istog momenta kako je ugledao lepu Tizbeu, poče da joj izjavljuje ljubav Ja se rodih još jedared preko mora, a od mora do Amora samo slovo tu nas deli. Huan uspeva da zavede nevinu Tizbeu i da u njoj probudi osećanja za koja nije znala da postoje. Tizbea sve vreme izgovara Neka vas Bog u laži spreči. Huan, iako opet upozoren da ne čini grehe, čini ono što je zacrtao bez razmišljanja o posledicama.

U Sevilji kralj Alfonso od Kastilje i Don Gonsalo od Uljoe razgovaraju o Lisabonu i njegovim lepotama. Zahvaljujući ovom razgovoru zaključujemo da se drama odigrava u XIV veku. Kralj odlučuje da ugovori brak između Don Gonsalove ćerke, gospe Ane i Don Huana. Don Gonsalo je oduševljen ovom idejom i odlazi da porazgovara sa ćerkom.

Nazad na obali Taragona, Huan i Katalinon se spremaju da beže. Katalinon pokušava da mu objasni da će posle smrti ispaštati za sve prevarene žene i laži. Na to mu Don Huan odgovara Dug rok daješ za plaćanje i šali se da je za njega uživanje u ženama fizička potreba koju mora zadovoljiti.Tizbea se prepušta Don Huanu, koji je ubeđuje da će je oženiti i da je voli. Ona strepi da greši i opet preklinje Boga da kazni Huana ako je laže, na šta on isto odgovara Dug rok daješ za plaćanje. Nakon toga Huan je zapalio kolibu u kojoj su bili i pobegao bez osećaja bilo kakve griže savesti. Tizbea istrčava iz goruće kolibe proklinjući svoju naivnost i lažova. Svesna da je kažnjena što se uvek podsmevala onima koji su joj izjavljivali ljubav, pokušava da se baci u more.

Drugi čin

Don Dijego Tenorio, Huanov otac, razgovara sa kraljem Alfonsom i objašnjava mu da je Huan taj koji je iskoristio Izabelu, a ne Oktavio, a kao dokaz pokazuje pismo Don Dijega. Kralj naziva Huana drskim i odlučuje da ga pošalje u Lebrihu u izgnanstvo. Alfonso u tom času shvata koga je namenio gospi Ani, ćerki Don Gonsala, a čak i sam Don Dijego osuđuje Huana i smatra da treba sačuvati čast te devojke, a ne udati je za preljubnika. Tada dolazi i vojvoda Oktavijo, kako bi uverio kralja da nije obeščastio Izabelu. Kako bi rešio ovu zamršenu situaciju i zadovoljio svaku stranu, Alfonso odlučuje da Oktavija oženi gospa Anom. Oktavio brzo zaboravlja na ljubav prema Izabeli, zadovoljan što ga žene „suncem Seviljskih zvezda“.

Don Huan sreće Markiza od la Mote, ženskaroša Huanovih razmera, inače starog prijatelja. Markiz od la Mote priznaje da je zaista zaljubljen u prelepu devojku, gospu Anu. Kako je Huan ovo čuo, tako je poželeo da je ima, nesvestan šta znači voleti nekoga. Markiz od la Mote odlazi do Anine kuće, Katalinon ga prati kako bi Huan saznao gde Ana živi. U tom času Don Huan dobija pismo od gospe Ane koje treba da prosledi Markizu. U pismu Ana poziva La Motu da dođe i provede noć sa njom. Don Huan kaže La Moti pogrešnu satnicu kada je Ana poručila da dođe, odlučan da uživa u njoj. Markiz nagovara Don Huana da uzme njegov ogrtač kako bi prevarili jednu devojku, Beatris. Kako su se sve okolnosti odigrale u Huanovu korist on odlazi kod gospa Ane, prerušen u Markiza.

U domu Don Gonsala, Ana uvidi da čovek pod ogrtačem nije njen voljeni Markiz i poče da zove upomoć. Izlazi Don Gonsalo, koji proklinje čoveka koji mu je oteo čast. Za njega je najveća čast, čistota njegove ćerke. Don Huan ubija Don Gonsala, koji ga na umoru proklinje da će mu se osvetiti. Huan beži taman na vreme da Markizu vrati ogrtač i pobegne. Mota biva uhapšen, a kralj daje naredbu da na Don Gonsalovom grobu budu osvetničke reči.

Sledeća scena počinje pesmom pastira koji veličaju lepotu Aminte, lika koji se tada prvi put uvodi u dramu. Aminta je mlada nevesta, puna ljubavi želje da je prenese svom izabraniku Batrisiju. Mladoženja, Batrisio je takođe zaljubljen u Amintu. Njihovu ljubav i predstojeći brak, njihovo okruženje u potpunosti odobrava i podržava, tako da ova scena odiše toplinom i osećanjem zajedništva. U priču je uključen i stari Gaseno, koji predstavlja simbol mudrosti i iskustva. Međutim, kao neočekivani gost pojavljuje se seviljski zavodnik, mladi Tenorio, sa namerom da zavede mladu Amintu. Njegov dolazak budi sumnju u Batrisiju i navodi ga da ispituje svoje poverenje u nevestu. Smatrao je Huana finim čovekom i vrsnim plemićem, a samim tim i dostojnim suparnikom što je u njemu probudilo ljubomoru i prezir. Iako su ostali gosti bili počastvovani zavodnikovim prisustvom, mladoženja je bio jako uznemiren.

Treći čin

Početkom trećeg čina može se videti intenzivnost Batrisiove ljubomore kroz njegov monolog, kada iskazuje žal za svojom nevestom koju je već smatrao izgubljenom. Prekinuće ga Don Huan kazivanjem gnusne laži. Mladi zavodnik tvrdi Batrisiju da je već uživao Amintinu čast i da ga ona i dalje želi za ljubavnika, premda to još uvek nije bila istina. Kako je neostvareni mladoženja odbacio Amintu kao svoju buduću suprugu, Aminta pati i povlači se u svoje odaje. Kasnije te noći, Don Huan Tenorio dolazi do Amintinog kreveta i svojom slatkorečivosti i pustim obećanjima je navodi da ne odoli iskušenju. Kao i do sada, Huan, sa odanim Katalinonom beži u cik zore ne osvrćući se.

Naredna scena oslikava žensku patnju zbog učinjene nepravde. Pojavljuje se Izabela koja putuje sa svojim slugom Fabijom ka Sevilji, prolazeći Taragonu i kasnije Valensiju. Izabela je i dalje zaljubljena u vojvodu Oktavija. Pati jer ne želi da se uda za mladog Tenorija, ali i zbog svoje nepovratno izgubljene časti i dobrog glasa. Fabio je bezuspešno teši, što će prekinuti dolazak mlade ribarke Tizbee, takođe žrtve bestidne prevare ozloglašenog zavodnika. Iznoseći svoju nesreću Izabeli, ribarka otvoreno iskazuje krhkost i nemoć, dok se vojvotkinja, prepoznajući muku istovetnu svojoj, nudi pomoć i smišlja plan osvete. Kako dve povređene dame odlaze, tako se, kao kontrast pojavljuju Katalinon i Don Huan, oličenje muškosti i zavodljivosti. Katalinon saopštava svom gazdi da je Izabela na putu do Sevilje i da dolazi zbog ugovorenog braka, o čemu Huan ne želi ni da čuje, iako ne poriče lepotu mlade plemkinje. Potom se pojavljuje kameni grob tragično stradalog Don Gonsala od Uljoe, koji je probudio određen zazor i bojazan u mladićima, premda Huan to ne priznaje. Videvši natpis na Gonsalovom grobu, koji kaže:

Don Huan ismeva njega i njegovu smrt, a potom ga rugalački izaziva na dvoboj. Plemić i njegov verni sluga se zatim povlače u stan, gde im sluge poslužuju večeru. Ovu zgodu iznenada prekida dolazak jednog pozvanog, ali krajnje neočekivanog gosta. Na vratima se pojavljuje sam Gonsalo od Uljoe u onom obličju u kom je bio na svom grobu. U ovom zastrašujućem trenutku, Huan i dalje krije svoj očigledni strah od ove utvare. Kameni gost poziva mladog zavodnika na večeru iste noći u 22 sata, koja će se održati u kapeli u obližnjoj crkvi. Kako bi dokazao svoju neustrašivost Huan prihvata ovaj poziv. Po odlasku ovog krajnje neobičnog gosta, mladi Tenorio u svom monologu ubeđuje sebe kako ne zazire od ovakvih prikaza.