Минхенски псалтир (још и Српски псалтир, Минхенски буквар, Минхенски абецедар; , ) је илуминирани псалтир настао крајем 14. века. Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом. Са 229 листова и 148 минијатура сматра се најраскошније илустрираном српском књигом из средњег века. Академик Војислав Ј. Ђурић описао га је као „најраскошнију српску књигу из средњег века”. Рађен је за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана Лазаревића (1389—1427). Данас је део колекције Баварске државне библиотеке у Минхену под сигнатуром Cod. slav. 4.
Ово дело је изузетно значајно за словенску палеографију, јер садржи најстарији списак ћириличног и глагољичног писма, а у ћириличном делу пописано је слово „ђерв” (Ꙉ), што је одлика српске редакције.
Опис Минхенски српски псалтир је рукописна књига писана црквенословенским језиком српске редакције, унцијалном ћирилицом. Представља ревидирану верзију црквенословенског текста псалама која је ушла у употребу почетком 14. века и ближа је грчком изворнику него раније верзије. Поред 150 псалама, садржи и каноне и Акатист.
Илустрован је са 148 минијатура које често заузимају читаве странице. Књига има 229 папирних листова у кварто формату, данашњих димензија 28 × 19,7 cm (према неким изворима 28 × 19,5 cm). Стубци текста мере 19 × 12 cm, а слова су висока 4–5 mm; редови у стубцу су 21, изузетно 22. Натписи уз минијатуре писани су црвеном полуунцијалом, а неки од њих садрже особине српског народног језика. Наслови псалама изведени су златним словима на црвеној позадини, а већина укључује коментар о томе како се псалам односи на Христа и Нови завет. На лицу првог листа (f. 1r) првобитно празан простор сада испуњавају записи из неколико векова.
Минијатуре су сликане на златној основи и уоквирене црвеним и плавим линијама. По садржају се могу поделити у неколико група: старозаветни призори с нагласком на Давида, илустрације тумачења псалама из црквене књижевности, новозаветне сцене, те илустрације канона и акатиста. Квалитет минијатура више лежи у колориту него у композицији. По иконографији и стилу оне су сродне сликарству српских цркава насталом после 1350. године, у време када није постојала јединствена уметничка школа. Показују одлике различитих локалних радионица, међу којима се истичу школа манастира Матејче и школа митрополита Јована Зографа из скопског краја. Минијатуре су заједничко дело групе сликара из тих школа.
Књига није у првобитном повезу. Садашњи повез израђен је 1630. у византијском стилу: две дрвене корице пресвучене су тамносмеђом козјом кожом, са утиснутим орнаментима, а књига се затвара каишима и копчама.
Историја Не постоје непосредни историјски подаци о томе где, када и за кога је псалтир настао. Поуздан ослонац за датовање даје водени жиг на папиру (Briquet 3227), коришћен између 1370. и 1390. године, што упућује на настанак рукописа у раздобљу 1370–1395. Минијатура на крају последњег псалма (f. 185r) приказује црвеног двоглавог орла, грб Стефана Лазаревића, као и два млада кнеза – један у црвеној, други у плавој одећи – што одговара представи Стефана и његовог брата Вука у фресци манастира Љубостиње. На основу тога се закључује да је псалтир настао у Моравској Србији, вероватно за Лазаревиће око 1390. године, или нешто раније за самог кнеза Лазара. Илуминатори су дошли са југа некадашњег Српског царства, из северне Македоније, а познато је да су сликари из тог подручја радили у Моравској Србији последње деценије 14. века.
Стефан Лазаревић постао је српски деспот 1402, а наследио га је Ђурађ Бранковић 1427. године. Савремени запис на првом листу сведочи да се књига налазила у библиотеци деспота Ђурђа и да ју је он у једном тренутку послао неком од својих синова; претпоставља се да је могла бити свадбени дар најмлађем сину Лазару Бранковићу приликом његове женидбе 1446. године. Након пада Деспотовине под османску власт (1459), породица Бранковић се повукла у Срем, где се почетком 17. века псалтир налазио у манастиру Привина Глава на Фрушкој гори. Године 1627. патријарх Пајсије пронашао га је у манастирској ризници, однео у Врдник и тамо га дао преписати и повезати (1630), након чега је враћен у Привину Главу. Тај препис, познат као Београдски псалтир, чуван је у Народној библиотеци Србије и уништен је приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.
Током Великог бечког рата баварски официр Волфганг Хајнрих фон Гемел цу Фишбах дошао је у посед рукописа и 1689. га поклонио манастиру Готесцел у Баварској шуми. Године 1782, у размени књига, монаси из Готесцела уступили су псалтир манастиру Светог Емерама у Регензбургу, а почетком 19. века, заједно са другим драгоценим рукописима, доспео је у Баварску државну библиотеку у Минхену, где је добио сигнатуру Cod. slav. 4. У Немачкој је дуго сматран руским рукописом, све док 1834. руски научник Михаил Куторга није утврдио његово српско порекло. Прву обимну монографију објавили су 1906. у Бечу Ватрослав Јагић (филолошка анализа) и Јозеф Стшиговски (опис минијатура). Године 1978. у Висбадену је изашло факсимилно издање са пратећом студијом Светозара Радојчића, а 2022. појавило се и ново фототипско издање.
мини|десно|250п|Фототипско издање из 2022. мини|десно|250п|Промоција фототипског издања на Сајму књига 2022.
Види још Манастир Привина Глава Оксфордски српски псалтир
Референце
Литература
Спољашње везе
Епископ Сергије у посети Баварској државној библиотеци (СПЦ, 22. јануар 2016) Digitalna verzija (2016).
Категорија:Историја Србије у средњем веку Категорија:Српска уметност Категорија:Словенска писменост Категорија:Минхен Категорија:Српске рукописне књиге Категорија:Историја Срба у средњем веку Категорија:Српска књижевност у средњем веку Категорија:Преписи и преводи Светог писма